Постоји легенда о томе да се ради спасења јединствене библиотеке византијских царева рођака последњег императора Константина XI Софија Палеолог удала за великог руског кнеза Ивана III (Грозног) и да је у најстрожој тајни из Константинопоља у Москву одвезла 70 кола с књигама. Касније је колекција добила назив „Библиотека Ивана Грозног“.
Мираз принцезе Софије
Софија Палеолог је брижљиво чувала колекцију књига коју је довезла у престоницу Русије: дрвени град је често горео, зато су се манускрипти чували у сандуцима испод земље. Ту је било на стотине
фолијаната на старогрчком, латинском и старојеврејском језику, чији је део наводно припадао још колекцији античке Александријске библиотеке. После једног у низу московских пожара убедила је мужа да радикално промени грађевине у Кремљу заменивши дрво циглом и белим каменом. На Софијину иницијативу у Русију је из Италије позван познати архитекта и инжењер Аристотел Фјораванти који је, како легенда каже, испод Кремља саградио тајне подземне просторије за благо књига које су донете из Византије.
Клетва
Сматра се да је цар Иван Грозни колекцију допунио новим књигама. Цар је наводно објединио византијску библиотеку и библиотеку једног од најпознатијих староруских кнезова, Јарослава Мудрог, која се дуго година чувала у подземљу храма Свете Софије у Кијеву. А после освајања Казања додао је још и рукописе средњовековних арапских истраживача из канове колекције. Либреја, тако се звала библиотека по лат. liber (књига), је садржала и чаробњачке поуке и фолијанте о магији. Сматра се да је уз помоћ окултних знања Иван Грозни бацио клетву на колекцију: свако ко јој се приближи остаће без вида. Међутим, књиге су после смрти Грозног тајанствено нестале.
А да ли је библиотека постојала?
Трагања за библиотеком се врше већ неколико столећа, али она ни дан-данас није пронађена. Више пута су изражаване сумње у само постајање царске библиотеке. Зна се да је ради превођења књига био позван познати научник Максим Грк, то се помиње и у опису библиотеке, јер се наводи «Казивање о Максиму Грку». Међутим, многи историчари сматрају да су ови записи каснији фалсификат. Либреју помиње и пастор Јохан Ветерман из Дерпта (данас је то естонски град Тарту), који је део књига по наруџбини Грозног преводио с латинског. Њега у «Ливонској хроници» цитира Франц Нијенштет: «Књиге су се као драгоцено благо чувале у зидовима два подрума са сводовима.» Постојао је и списак професора Дерптског универзитета Христофора Христијана фон Дабелова који је он наводно нашао почетком XIX века, али се сачувала само његова копија.
Трагања
У првој половини ХХ века библиотеку је тражио археолог Игњатије Стелецки. У Коломенском је прекопао практично цео под Вазнесенске цркве, али су радови били обустављени. Потрага у цркви Светог Јована Претече у селу Дјакову је такође морала бити обустављена иако је зид од креча који је пронађен под земљом доказивао да су ископавања већ надомак успеха. Рукопис с детаљним описом трагања је тајанствено нестао, прича се, у недрима НКВД. Тридесетих година прошлог века радник чуварске службе у Кремљу Аполос Иванов је подземним пролазима прошао од храма Христа Спаситеља до Кремља и открио је иструлеле скелете приковане ланцима за зид и гвоздена врата која су делила поједине секције у подземљу. Међутим, НКВД је зазидао излаз из земље.
Уочи прославе 850. годишњице Москве, 1997. године, 87-годишњи Аполос Иванов је издејствовао сусрет с градоначелником престонице Лушковом и успео је да га убеди у то да зна где је сакривена Либреја Грозног. Дата су му велика средства, а трговац Стерлигов је чак осигурао митску библиотеку на милијарду долара. Две године касније безсупешни радови су обустављени.
Данас постоји преко 60 верзија о томе где се Либреја налази испод земље. Најпопуларније су – испод Кремља и у приобалним брдима села Коломенско. И жар трагалаца за благом не могу да охладе никакве сумње у саму чињницу постојања библиотеке.
