У последњих годину дана у Србији је ликвидирано више од 170 задруга, а барем дупло више села због тога је остало без организације која им је била једина узданица. – УН су 2012. прогласиле међународном годином задруга
Јагодина – Слободанка и Витомир Радосављевић из Главинаца код Јагодине две деценије гајили су по 100 товљеника и по 2.000 товних пилади. Пре десетак година, када су на товљеницима изгубили 2.000 ондашњих немачких марака, престали су да се баве тим послом. Витомир је почео да се бави пчеларством, Слободанка је наставила да ради у земљорадничкој задрузи у Главинцима, али улажући властити новац, а њена сестра Драгица Глигоријевић преузела је задругу у суседном Драгошевцу.
– Товљенике смо продавали по 100 марака. Значи, за један турнус имали смо 10.000 марака. Нека је зарада била и 30 посто, па се исплатило. Али, када сам у време галопирајуће инфлације, када је плата била пет марака, на 40 товљеника изгубио 2.000 марака, више ми није пало на памет да их чувам. Преправио сам објекте у којима су били и сада ћу да гајим печурке – наводи за „Политику“ Витомир, по занимању инжењер агрономије.
Од зараде на товљеницима, додуше уз нешто мало кредита, Радосављевићи су за три године направили кућу, а сада су је на име кредита заложили да би задруга могла да функционише.
– Овде је све замрло. И све видим црно. Осим Ненада Николића, који узгаја јагоде, нико се у селу не бави производњом за тржиште и сви би да раде у фирмама. Наша задруга није она у класичном смислу те речи, јер држава није расположена да кредитира пољопривреднике, већ само продајемо пољопривредну опрему и репроматеријал. Такође, статус задруга још увек није регулисан законом – каже Слободанка.
Њен супруг, који је 40 година радио у задрузи у Драгошевцу, од чега је 35 година био директор, с тугом се сећа времена када су задруге имале линију повољних кредита са каматом од само два до три посто годишње. Оне су кредитирале пољопривреднике до вршаја, бербе или предаје товљеника.
– Задруга је опслуживала пет суседних села. Сваког четвртка откупљивали смо по 300 прасади, годишње смо откупљивали по милион литара млека, 50 вагона корнишона и толико шећерне репе. Више нема сарадње са пољопривредницима, а они не производе, јер немају за кога. Свуда је чамотиња, а држава је кумовска и партијска – оцењује Витомир.
Професор доктор Миладин Шеварлић, шеф Катедре економике, пољопривреде и тржишта Института за агроекономију, иначе професор на Пољопривредном факултету у Земуну и председник Задружног покрета, каже да, иако је Генерална скупштина УН ову годину прогласила међународном годином задруга, Србија није урадила никакав помак у том сектору. У последњих годину дана ликвидирано је више од 170 задруга, а дупло више села због тога је остало без организације која им је била једина узданица у пољопривреди.
– Да иронија буде потпуна, поред ликвидације Основног задружног савеза Срема прошле године баш на дан почетка обележавања међународне године задруга, јануара ове године Апелациони суд у Крагујевцу донео је решење и о ликвидацији Задружног савеза шумадијског и поморавског округа, са седиштем у Јагодини, због дуга од око 120.000 динара. Молио сам председнике тих општина и директоре задруга да измиримо тај дуг, чак сам од своје бедне плате дао 10.000 динара, али Задружни савез Србије, који је прошле године потрошио преко 30.000.000 динара није хтео да помогне. А онда је формиран нови задружни савез за та два округа, чији су трошкови оснивања премашили суму тог дуга – огорчено ће професор Шеварлић.
Он је, са тимом домаћих и иностраних стручњака, израдио и стратегију развоја земљорадничког задругарства у Србији, али, чини се, за њу нико није заинтересован. С друге стране, задружни сектор у свету има 1.000.000.000 задругара и 100.000.000 запослених, а оне и у време економске кризе успешно послују широм света.
Политика
