Несташица хране: Гладне очи и празан тањир

Политика везивања Србије у ланце супер и хипер маркета, политика уништавања српског села и пољопривредних домаћинстава, већ данас, на почетку дуге епохе светских преврата и могућих глобалних ратова, показала се штетном и велеиздајничком. Глад је закуцала на многа врата, а због рата у Украјини и западних санкција Русији, ова пошаст никога у Европи неће заобићи. Може ли Србија, која има све природне могућности да преживи неизбежну епоху несташица хране и глади, да се врати својим традиционалним „ланцима” исхране (село, пољопривреда, земљорадња, срочарство, воћарство…). Хоће ли у оваквим околностима криминални увознички лоби коначно да банкротира управо због своје дугогодишње зеленашке политике уз помоћ владајућег режима?

Цене хране у свету због рата у Украјини у скоријој будућности могле би да расту и до 70 одсто, а неке прехрамбене артикле свет неће још дуго ни видети. Ово потврђује и извештај (најновије процене) Светске организације за храну и пољопривреду ФАО.

Пише: Никола Влаховић

ФАО Индекс хране у фебруару ове године, када су сукоби тек почели, показује да су цене хране у свету у претходних 12 месеци повећане за више од 24 одсто и тако достигле свој историјски максимум од када уопште траје праћење светских цена стратешких производа..

У Србији су између фебруара прошле и ове године потрошачке цене хране повећане за више од 40 одсто, и то је видљиво грађанима који не верују у државну статистику, мада и тако “фризрана” говори о повећању свих цена хране за око 25 одсто.

Са друге стране, нико више не верује у процене ФАО из јануара ове године да ће производња житарица ове године у свету порасти за 0,8 одсто, док би тражња, на таласу панике, могла порасти за више од 1,6 одсто, што би додатно могло погурати цене навише, а инфлација у САД, Немачкој, Великој Британији и другим развијеним земљама ових дана обара вишедеценијске рекорде, а у Србији је на крају фебруара била близу 10 одсто (званично), што је уједно највећа инфлација од 2012. године.

Уз драматичан раст цена, Конференција Уједињених нација о трговини и развоју (УНКТАД) прогнозира да свету, посебно сиромашнијим земљама, тек крајем ове године и почетком следеће прете и озбиљне несташице хране, јер су пре рата у Украјини Русија и Украјина заједно покривали чак 53 одсто светске тражње за сунцокретовим уљем и 27 одсто потреба за пшеницом.

Шта Србију очекује у овим тешким и неизвесним временима кад је производња хране у питању? Шта ће бити са ценама шест основних животних намирница када крајем априла 2022. престане да важи Уредба Владе Србије, по којој су оне “замрзнуте” на нивоу од 15. новембра прошле године? Изгледа да је само један човек у овој земљи оптимиста у вези са тим, а то је самодржац Александар Вучић који тврди: “…Урадили смо пуно да обезбедимо све за земљу, од енергената до хране. Кукуруза има за наредних шест месеци, све што је било кухињске соли купили смо, имамо дуготрајног млека за 60-90 дана, купили смо много пиринча, обезбедили смо уље… Наши магацини су пуни, магацини су у Шиду, Митровици, Пазови… Имамо свега…”

Можда је све тачно тако као што и говори опет самоизабрани председник. Али је тачно и то да су берзанске цене пшенице порасле за 21 одсто, јечма за 33 одсто, а ђубрива за чак 40 одсто (а уследиће још једно повећање до 100 одсто). Треба напоменути да је цена ђубрива од јануара прошле 2021. године порасла за невероватних 300 одсто, чак три пута, а снабдевање је само додатно отежано када је Русија позвала своје произвођаче да привремено обуставе извоз. Дакле, шта ће бити кад се робне резерве потроше, па и кад се овогодишња сетва претвори у хлеб? Да ли је овај “оптимиста” заборавио да је Руска федерација као појединачно највећи светски произвођач пшенице она која диктира цене и тржишна правила. А спрема се да јој уведе економске санкције!?

Рат у Украјини већ увелико ремети глобално снабдевање, очекује се да ће се ситуација драстично погоршати ако санкције Русији буду проширене и на извоз енергената – јер ће повећани трошкови транспорта значиити још више цене хране. И Вучић треба да наметне некакве за Србију политички и економски штетне санкције таквој Русији?

Да су светске цене хране од почетка рата у Украјини највише у последњих 60 година, тврде и друге одговарајуће службе ОУН у својој евиденцији (индексу). Током дуже од пола века ове службе прате светске цене хране и према последњем извештају, овакав скок никада се у том периоду није десио. Тим поводом је садашњи Генерални секретар Уједињених Нација Антонио Гутереш дао драматичну прогнозу и упутио упозорење, рекавши да је свет у великој опасности од глади “због дешавања у Украјини”, те да се последице осећају широм света и да растуће цене хране, енергије и ђубрива “воде целокупно светско становништво у глад”…Две претходне године светске хистерије због пандемије још неистраженог вируса, изолације становништва, масовна отпуштања са радних места, стотине хиљада угашених предузећа и потпуне стагнације светске индустрије хране (и свих других индустрија) председник ОУН није помињао. А, несташице хране погодиле су и најразвијеније европске економије. Глад прети чак и Немачкој, Аустрији, Шпанији, Италији…

Осим рата у Украјини и ономе што му је претходило (пандемија поменутог вируса) на раст цена хране утицале су прошлогодишње суше, раст светских цена енергената и светских цена кључних пољопривредних производа, као и знатно увећани трошкови у производњи хране.

У Србији, која је могла бити гигант агроекономије и међу водећих европским земљама у производњи хране, рекордно високе цене држи поврће, које је за 12 месеци, од марта 2021. до марта ове године, поскупело (званично) за 30,6 одсто, а како је у питању “просечно израчунато повећање”, незванично је поскупело и више од 50 одсто! На другом месту по оваквом скоку цена су уља и масти (више од 20 одсто), али и све врсте кафе, чајева и сличних напитака преко 25 одсто. Месо је у Србији од почетка 2022 поскупело око 20 одсто, а млеко, сир и јаја такође за преко 20 одсто. Риба и рибљи производи поскупели су најмање 15 одсто. Срећом, свих тих прехрамбених производа још увек има у продаји. Али, како прогнозе светских економских стратега говоре, неће још дуго бити део ланца исхране.

Тако је у Шпанији већ потпуно нестало сунцокретовог уља (сада масовно користе маслиново уље, кога Шпанија има у робним резервама), а слично је и у другим медитеранским земљама. У Немачкој све чешће нема ни брашна, а трговци у Италији већ два месеца све теже набављају тестенину, па је у продаји углавном нема. У Аустрији је дошло до несташице живинског меса. Чињеница је да је Европа куповала све врсте житарица које Русија као водећи светски извозник годинама нудила ЕУ по повлаштеним ценама. Све до почетка рата и Украјина је извозила значајне количине овог стратешког прехрамбеног производа.

Упркос оваквој светској кризи, Србија је са својим великим али на жалост неискориштеним пољопривредним потенцијалом (и у доброј мери уништеним), дошла у позицију да увози неке стратешке прехрамбене производе па је дошло до поскупљење хране какво још није виђено.

У нормалним околностима, да није плански дошло до уништавања српске агроекономије од стране званичних власти и “владара из сенке”, брашно (килограм) би морало да кошта највише 40 динара, литар уља не би могао бити скупљи од 140 динара, све врсте меса по килограму би морале коштати највише 700 динара, килограм кромпира од 35 до 50 динара, а килограм шећера 60 динара. Јер, сваки од ових набројаних стратешких прехрамбених производ Србија сама може да производи и има све потенцијале да оствари вишак за извоз и за сопствене робне резерве!

Чак ни у оваквој светској кризи хране, српски пољопровредни произвођач не би имао проблем са ратом у Украјини нити светском кризом хране изазваног тим ратом. Проблем са том кризом има увознички лоби, тачније увозничка мафија која је под заштитом владајућег режима (и оних који су му претходили), систематски годинама радила на затирању сеоских пољопривредних домаћинстава, убијању здраве домаће агроекономије и окивању Србије у ланце страних трговачких мрежа. Све то је довело до колапса у производњи домаће хране за домаће тржиште.

Самозвани “спасилац нације” који седи у згради Председништава у Београду, лично се потрудио да током деценије своје владавине понизи раднике и сељаке, уништи домаћу агроиндустрију и отвори широм врата страним прехрамбеним робама, углавном непотребним јер их Србија има у изобиљу. Из којих разлога Србија већ двадесет година увози месо из Аргентине, парадајз из Албаније, поврће из Турске и многе друге производе са све четири стране света? Као је могућре да Србија увози чак и производе од млека (а домаћи млекари су на губитку и масовно одустају од посла), као што су дубоко замрзнути маслац, млеко или сурутка у праху?

Због такве криминалне увозне политике, не треба очекивати ништа добро. Ускоро ће доћи до поремећаја и прекида ланца снабдевања млечних производа из увоза, цела кондиторска али и прехрамбена индустрија биће суочена са недостатком сировина за производњу. Све због уништене домаће производње. Самозвани српски владари плански смањују сточни фонд већ годинама, празне села и уништавају не само аграрни потенцијал него читав ланац индустрије хране. Од тога користи има једна мала али моћна криминална група “генеталних заступника”, увозника свега и свачега, па и хране као стратешке робе. Вучићева “самохвала” о импресивним робним резервама донекле је тачна кад су у питању житарице и брашно. За све друго, хвалиће се огромним увозом по драстично великим светским ценама.

Разлог треба потражити у брзим зарадама, прању новца у грађевинској индустрији, “утеривању” и преобраћању здравог сеоског становништва у градску сиротињу која ће да ради најтеже послове за најмању плату…Последице су видљиве на први поглед: цена стана од 50 квадратних метара у Београду скупља је чак десет пута од просечног пољопривредног имања било где у Србији!

Пољопривредни произвођач, са свиг породичног имања, могао је увек у прошлости, током свих краљевина и социјализама, да прехрани и себе и градско становништво. Данас је бивши становник српских села сведен на егзистенцилано угроженог становника све сиромашнијих градова у којима још једино зарађују кладионице и таксисти, нарко мафија и политичка мафија, повезане преко мреже “инвеститора”.

Проблем са храном постаје већи ако се зна да се из Србије највећи део воћарске производње одлази на тржиште Руске федерације. Али, како то рече један агроеконмиста из Немачке: “Путеви ка Русији су све дужи а то увелико поскупљује транспорт”. Када се на све то дода и све скупље гориво и све неповољнији курс рубље, као и неизвесност у наплати роба, јасно је да се и Србија као и друге земље Балкана налази у својеврсној слепој улици.

Најтеже је узгајивачима јабука и јагоде које су главни извозни артикал српске агроиндустрије. Огромне проблеме имају и предузећа из млекарске и месне индустрије, којима је Русија такође била једна од главних извозних дестинација. Већина њих, више од половине свог укупног извоза продавала је у Русији, али та некад успешна продаја бележи стални пад. Најпре појавом афричке куге свиња (у Србији) а наставила се ратом у Украјини.

Како се реална опасност од глади у региону некадашње Југославије шири, тако и цене хране расту. Тако су, према подацима управе за статистику Црне Горе, цене хране и алкохолних пића у јануару ове године у односу на прошлу повећане су за 11, одсто, а највише, чак скоро 40 одсто, поскупело је јестиво уље.

Талас поскупљења намирница почео је растом цене горива, а у овој земљи споро се реаговало на најављене поремећаје на тржишту. Због блокаде Скупштине, Црна Гора није у могућности да ограничи раст цена горива које на рекордном нивоу у последњих десет година. Закон о акцизама још је у скупштинској процедури и чекају се измене којима се отвара могућност за умањење акциза до 20 одсто, чиме би се стабилизовале цене нафтних деривата и заштитио животни стандард. Црна Гора увози брашно из Бугарске, а списак увозних артикала је све дужи и све скупљи.

У Северној Македонији изгласан је најновији пакет антикризних мера од 400 милиона евра је део од укупне суме од око 615 милиона евра које је Влада Северне Македоније до сада усвојила. Ускоро стиже и брашно из Србије по повољној цени. Министар финансија Фатмир Бесими рекао је да је влада још у 2021. години усвојила све мере који делују на одржавање цена хране и горива. Ипак, цене у Македонији настављају да расту, а неких производа углавним нема, попут уља.

За последњих годину дана, а посебно последњих месеци, уље је и у Босни и Херцеговини поскупело за 25 одсто, а све га мање има, хлеб и шећер су скупљи за око десет одсто, поврће и месо такође. Али, највећа поскупљења су у транспорту, преко 25 одсто. У тој суседној земљи од јула до децембра 2021. године, порасле су цене брашна, шећера, уља, хљеба, пиринча, пилетине и црвеног меса, али и других намирница, а ове године је дошло до несташица и још већих поскупљења свих прехрамбених производа.

У поређењу са потрошачким ценама из јануара прошле године и према подацима Агенције за статистику БиХ, цена неких основних животних намирница порасла је и за 100 посто. Примера ради, за литар уља пре годину дана било је потребно 2,4 КМ (1,2 евра), док је цена ове године већа за једну марку. Највише је поскупео шећер са 1,10 КМ (0,56 евра), за годину дана скочила је на 1.60 (0.80 евра). Маслац је постао реткост ии за килограм ове намиринице потребно је 23,70 КМ, односно више од 12 евра.

И Хрватски сабор је 1. априла ове године усвојио измене Закона о порезу на додатну вредност како би се ублажио раст цена. Тако је ограничавање пореза на додату вредност (ПДВ) утицао на пад цена хлеба, млека и других производа. Такође, ПДВ је са 25 одсто на пет спуштен на цене маслаца и маргарина.

Рат у Украјини утиче и на тржиште хране у Словенији, о чему свакодневно пишу словеначки медији. Цене хране су у марту порасле за 4 одсто, након што су у фебруару биле више за 2,1 одсто него у јануару, а на годишњем нивоу порасле су за скоро седам одсто. Просечна цена млека у фебруару 2022. је виша за 16,9 одсто него пре годину дана. Највише је поскупело ђубриво (два и по пута више него прошле године) и енергенти и мазива (за 22,4 одсто).

Цене хлеба, тестенина и меса достижу незапамћена повећања у Италији, која увози велики део пшенице из источне Европе и 80 одсто сунцокретовог уља из Украјине, као и велике количине кукуруза који се користи за исхрану животиња. У Милану, великом индустријском и културном центру, векна тренутно кошта од четири до чак осам евра по килограму, а у новембру прошле године је за њу требало издвојити у просеку највише 4,25 евра.

Италијани се жале да је хлеб, који је одувек био храна за сиромашне, постао „луксузна роба”. То је разлог што се грађани одлучују да праве залихе брашна како би могли сами да га испеку и уштеде новац.

Немачка штампа ових дана цитира немачког министра пољопривреде, Џема Оздемира, који каже: “…Упркос чињеници што сам вегетаријанац, нећу проповедати да сви то треба да буду. Али, хајде да кажемо овако: јести мање меса био би допринос борби против Путина”…Оздемир, министар турског порекла, изазвао је овом изјавом бес читаве Немачке, осим “зелено-либералних” фанатика, који су и довели ову велику економску силу у позицију “везане вреће”.

Ништа “мудрији” није био ни шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борел који је позвао недавно Европљане “да мање користе систем грејања, како би пресекли пупчану врпцу са Русијом”. Истина, Борел води већ дуго антируску кампању па му ово није први испад те врсте.

Драма са храном у Француској се повећава. У време предизборне кампање, у трци за још један председнички мандат, Емануел Макрон је рекао да разматра издавање ваучера за помоћ породицама са средњим и ниским примањима које се суочавају са растућим цијенама хране те да ће потакнути људе да купују само француске производе.

Према подацима Министарства финансија Француске, предложени ваучери за храну били би слични тренутном систему енергетских ваучера путем којих се пружа помоћ у плаћању рачуна за струју и природни гас за око 5,8 милиона до-маћинстава с ниским примањима сваке године.

Један од производа насталих услед страха од несташице хране постао је симбол времена и околности у коме се нашла читава Европа. Наиме, аустријска пекарска индустрија, “произвела” је хлеб који пакује у конзерве. Наводно је век таквом хлебу од више врста житарица, чак десет година! Овакве и сличне очајничке потезе треба очекивати и у скоријој будућности.

Европа, па и Србија, у најозбиљној кризи хране у последњих 60 година, суочавају се и са чињеницом да непостојање теретног авио саобраћаја и неодстатак возача камиона ометају испоруку свеже хране. Дугорочно гледано, недостатак радне снаге утиче на садњу и жетву и може изазвати несташицу и раст цена основних производа, као и поновно јављање кризе са храном која је потресла земље у развоју пре деценију. Недостатак радне снаге такође би могао да утиче на непотпуну сетву на пољима.

Како пролеће почиње у Европи, пољопривредници журе да пронађу довољно радника да учествују у берби јагода и шпаргле на пример, након што је затварање граница спречило уобичајени долазак страних радника. Француска је позвала своје грађане да помогну у надокнади процењеног недостатка од 200.000 радника. Немачка ће ангажовати све мигранте, па и оне из Украјине.

Глад у иначе гладној Северној Кореји

Северна Кореја гладује деценијама. То је тамо постао начин живота. Назамисливе су европском човеку данашње генерације такве размере глади. Обавештајне службе западних земаља тврде да је прехрамбена и економска ситуација у Северној Кореји уобичајено тешка, и да постоје сигнали да та земља повећава трговину и да прима велике пошиљке хуманитарне помоћи преко Кине.

Јужнокорејска обавештајна агенција саопштила је на парламентарном саслушању иза затворених врата да је севернокорејски лидер Ким Џонг Ун издао наредбе у којима позива да се сачува свако зрно пиринча и на свеобухватне напоре посвећене пољопривреди. Ова агенција тврди да Северна Кореја предузима кораке да поново отвори своју границу са Кином и Русијом у наредним месецима. Глад је на врхунцу па су севернокорејски државни медији промовисали конзумацију меса црног лабуда као лековитог извора хране, наводећи да ће новоразвијени индустријски узгој помоћи да се побољшају животи људи.