(НЕ)Уставни суд

Када се говори о судској власти, не може се озбиљно дискутовати без фокусирања на очигледне аномалије српског правосуђа. Оне су оличене у корупцији, непотизму, утицају и притиску извршне власти на носиоце судијских и тужилачких функција, недостојности судија и неефикасности у решавању правних спорова.

Уставни суд је по слову Устава највиша судска инстанца (Уставни суд је и изнад Владе и законодавног тела) и као такав би морао да буде брана безакоњу и гаранција заштите људских права и слобода.

Међутим, у Србији је Уставни суд продужена рука извршне власти као и сви други судови, што несумјиво доприноси правној несигурности али и великом подривању тј. непоштовању људских права. Утицај политике на Уставни суд је огроман, па је тако свака одлука Уставног суда на неки начин инструисана од режима и у складу са политичким аспирацијама оних који су на власти. Држава у којој Уставни суд своја уставна овлашћења злоупотребљава а закон примењује селективно у дослуху са режимом, није правна већ кабадахијска држава.

Уставни суд је дужан да о уставним жалбама одлучује хитно (по неким статистикама у Уставном суду се налази око 15 000 нерешених уставних жалби), без одуговлачења, штитећи интересе подносилаца уставних жалби јер се ради пре свега о повредјеним људским правима, те би Уставни суд морао експедитивно и ажурно да отклони штетне радње и спречи даље повређивање људских права. Нажалост, Уставни суд неретко опструише поступак по уставним жалбама (опет по директиви извршне власти), како би се спречила последица (не)законите одлуке а то је у већини случајева подношење представке Европском суду за људска права у Стразбуру јер је услов за допуштеност представке одлука Уставног суда по уставној жалби односно да су исцрпљена сва национална правна средтсва. С обзиром колико држава Србија не мари за поштовањем људских права њених грађана, а ту пре свега мислим на незаконито поступање државних органа, јасно је да је Уставни суд брана тј. препрека успостављању правне државе и владавине права.

Уставни суд је персонификација униженог, очерупаног и корупционашког српског правосуђа. Уставни суд не показује никакву отпорност на утицај извршне власти па се стога не може сматрати независним , а из чега недвосмислено произлази да је Уставни суд као такав инвестиција власти ради заштите њених интереса, а не инвестиција у циљу успостављања правне државе која би имала независно и ефикасно правосуђе, способно да без политичких утицаја на законит начин санкнционише учиниоце ма каквог кажњивог дела. Ми на делу имамо правно насиље.

Корупција у српском правосуђу је укорењена дубоко а политичким партијама то и одговара. У свим досадашњим политичким кампањама видели сте да ниједна партија као примаран задатак себи није поставила реформу правосуђа, која би за резултат имала потпуну независност у раду правосудних органа, транспарентан избор носилаца судиијских и тужилачких функција као и ефикасност у вођењу судских поступака. Политичке кампања се своде на обећавање радних места, подстицај производње, велике инвестиције из иностранства, стабилност динара, смањење цене струје, шансе за младе, веће пензије, итд. И све то звучи лепо, неопходно је али када представници политичких партија о томе говоре, ради се искључиво о празним причама, флоскулама и методама како добити више гласова од конкурената и опонената, односно како боље и више лагати.

Правосуђе је важно за функционисање једног система, и на основу стања у правосуђу се најбоље осликава целокупно стање у држави. Ситуација у Србији је алармантна и драматична. Устав РС као највиши правни акт прописује судску власт као независну у односу на друге две гране власти, а то су законодавна и извршна власт. Устав обавезује на поштовање свега што је у њему садржано, без селекције и привилегија. И радник и послодавац, и гласач и политичар, и стари и млади, и студенти и ђаци, морају да га поштују. То није толико тешко, али је у Србији очигледно немогуће. Разлога је више, али кључан јесте недостатак политичке воље да се Устав поштује и сходно томе правосуђе реформише. Поново долазимо на оно што је већ написано, а то је да ниједном политичару не одговара правосуђе које ради у интересу права и правде, већ им одговара партијско правосуђе који они у сваком моменту контролишу и инструментализују у зависности од личних и политичких потреба, као нпр. заташкавање криминалних афера у којима учествују или су учествовали. Због тога никада у политичким кампањама нећете чути стратегију како реформисати правосуђе, учинити га ефикаснијим и како повратити поверење грађана у правосуђе које је пољуљано његовим вишедеценијским срозавањем.

Уставни суд је донео одлуку да смањење пензија на основу Закона о привременом уређивању начина исплате пензија није неуставно уз бесмислену аргументацију да се ради о сврсисходним економским мерама у циљу очувања економске стабилности. Такво образложење је идентично Вучићевом. Немојте да се чудите јер су судије Уставног суда биране искључиво по критеријуму лојалности и партијске подобности, па су у образложењима тог суда инкорпориране речи премијера Вучића. Судије Уставног суда су портпароли извршне власти које ми скупо плаћамо. Заиста сурово и опасно.

Кренимо редом.

Пензија је имовинско право и спада у појам мирног уживања имовине како по Уставу Републике Србије тако и по Европској конвенцији о заштити људских права и основних слобода. Али пензија је и лично право што произлази не само из Устава већ и из Европске социјалне повеље.

Закон о привременом уређивању начина исплате пензија је сам по себи споран и штетан. Прво, у себи садржи реч “привремено”. Знамо да је он почео са применом у новембру 2014. године али се не зна крај његове примене, а то може да траје годинама а трајаће најмање док је Вучић на власти. Поготово сада када је Уставни суд аминовао пљачкање пензионера, правдајући то брижним осећањима Вучића који одговорно води рачуна о економској стабилности државе.

Устав Републике Србије у члану 97. тачка 8. прописује да права корисника пензије регулише један системски закон а то је Закон о пензијском и инвалидском осигурању. Проблем је што Закон о привременом уређивању начина исплате пензија као споредни закон суспендује системски закон на одређено време, не зна се до када јер није одређен рок његовог важења. Сам назив тог Вучићевог закона имплицира да се прописује начин исплате пензија, тј. да ли се пензије исплаћују преко важећег рачуна у банци или тако што поштар доноси на кућну адресу. Тим Законом о привременом уређивању начина исплате пензија се заправо уређује смањење пензија којим је грубо повређено имовинско право као једно од основних људских права, а што је резултовало и смањењем достигнутог нивоа људских права. Напомињем да је смањење достигнутог нивоа људских права забрањено чланом 20. Устава Републике Србије.

Иако у правној теорији постоји и схватање да економска и социјална права не спадају у корпус људских права, већ само грађанска и политичка права, наш Устав социјална и економска права сврстава у корпус људских права па је Уставни суд морао да се држи слова Устава приликом одлучивања, али нажалост судије су водиле рачуна о политичким потребама премијера Вучића, бесомучно кршечи Устав, а таквим недопуштеним понашањем су угорзили уставни поредак Републике Србије.

У хијерархији правних аката одмах иза Устава а изнад закона се налазе ратификоване међународне конвенције. Закон о привременом уређивању начина исплате пензија је у директној колизији са Европском социјалном повељом која је по правној снази изнад свих закона па тако и овог неуставног Вучићевог закона. Ипак морам да га квалификујем да је неуставан јер политичку одлуку Уставног суда ни као човек а ни као правник не могу да поштујем, јер исту сматрам срамном и изнуђеном.

У Европској социјалној повељи коју је наша земља ратификовала 2009. године, а којом ратификацијом је та повеља постала саставни део домаћег законодавства, пише: “Свака држава потписница је дужна да свој систем социјалне сигурности одржава на задовољавајућем нивоу и да га постепено подиже на виши ниво.”

Применом Закона о привременом уређивању начина исплате пензија се социјална сигурност није одржала на задовољавајућем нивоу нити је подигнута на виши ниво, већ су пензије смањене и тиме је угрожена социјална сигурност пензионера. Уставни суд је приликом одлучивања по инструкцијама извршне власти грубо занемарио како Устав тако и ратификовану Европску социјалну повељу.

Последњим изменама Закона о пензијском и инвалидском осигурању је предвиђено да ће се пензије два пута годишње усклађивати са трошковима живота, али очигледно се ради о политичком и безобзирном трику Александра Вучића јер иако трошкови живота из дана у дан енормно расту (цене основних животних намирница, поскупљење струје, итд.), пензије се не повећавају нити ће моћи да се повећају све док је на снази Закон о привременом уређивању начина исплате пензија за који се Уставни суд изјаснио да је у складу са Уставом, иако је апсолутно неуставан како по Уставу тако и по ратификованим међународним конвенцијама. А то привремено значи да му се крај не назире. На делу имамо тријумф силе и неправде. Одлука Уставног суда је политички памфлет Српске напредне странке.

Умањење онако како је дато (линерано уз изузетке) не претпоставља различит начин обрачуна пензија, већ једноставно њихово умањење након што су обрачунате према важећем системском закону. Умањењем коефицијента, изостављањем година стажа и слично – могло се доћи до реалних параметара, који би погодили све пензионере. Корективни елемент би тада био увођење нове минималне пензије – имали бисмо исте уштеде као овим небулозним и накарадним решењем, а било би далеко исправније. Пензије су се могле смањити и про футуро, за будуће пензионере, изменама Закона о пензијском и инвалидском осигурању.

Ништа од тога није урађено јер “господа” из СНС нема појма како правни систем функционише, а Уставни суд им је сада дао за право да експериментишу и у другим областима и на другим законима, што је катастрофа.

При томе, ваља подсетити да Уставни суд овим није решио питање недостатка нових решења којима се умањује пензија – дакле, вођење управног спора као и парнице за накнаду штете и даље остаје опција, јер се осим незаконитости смањења пензија указује и потпуно одсуство правног основа исплате пензија у умањеном износу – свака пензија је индивидуално право и не може се њен износ индивидуално одредити законским актом а да се при томе не усклади појединачно решење. Другим речима, закон одређује само елементе за обрачун пензије, који производи дејство тако што ПИО фонд као надлежан орган за утврђивање висине пензије о томе донесе решење. На решење се онда може жалити, па након тога покренути управни спор. Спорни закон наравно ни не помиње тако нешто, јер они који су га писали нису имали довољно знања да то и уоче. Тако да нема ни права на делотворан правни лек.

Такође, смањити некоме пензију а некоме не, при томе се везати за потпуно апстрактан износ од 25.000 динара (којии је виши од минималне зараде) је дискриминатоски – па се и ту крше Устав, закони и ратификовани међународни документи.

Ако очекујете да ће надлежни тужилац или Уставни суд реаговати поводом пљачкашког пројекта Београд на води, због неуставног леx специалис-а којим су коцкарнице и тржни центри добили статус општег добра, због суспендовања домаћег законодавства као и због закључивања међудржавног споразума по ком је инвеститор изнад суверенитета државе а правни поредак Србије у потпуности погажен, онда поново прочитајте овај текст.

Ако и даље верујете у бољи живот 2016. године, онда вам је добро.

Ако сте разумели да Уставни суд штити бешчашће и безакоње, онда вам није добро јер сте свесни и забринути.

Радован Ненадић