Србију карактерише ниска запосленост и висока незапосленост, висок проценат људи који су дуго без посла и велики број младих који не могу да нађу посао, а познато је да они који су дуго незапослени губе знања и способности

Незапосленост је један од, ако не и највећи економски проблем у Србији, а ситуација на тржишту рада је неповољнија од било ког другог економског индикатора, рачунајући ту и БДП и јавни и спољни дуг – могло се чути на научном скупу „Институције тржишта рада као чинилац привредне кризе у Србији“, одржаном у организацији Академије економских наука.

„У односу на друге делове привреде криза на тржишту рада је највећа и још се погоршава“, изјавио је Југослав Мијатовић члан Научног друштва економиста Србије, истичући да Србију карактерише ниска запосленост и висока незапосленост, висок проценат људи који су дуго без посла и велики број младих који не могу да нађу посао, а познато је да они који су дуго незапослени губе знања и способности.

Деценијско смањење запослености значи и мање уплате пореза и доприноса, све мању тражњу и куповну моћ што негативно утиче јавне финансије и привредни раст.

„Они који су запослени све лакше и брже губе посао, а млади га све теже налазе. Чак два пута више незапослених има са високом стручном спремом него нестручних. Све ово време имамо наопаку политику у којој се скромна средства која се издвајају за политику запошљавања троше на отпремнине за које људи онда купују потрошна добра. Ником на памет не пада идеја да се онима који хоће да покрену свој бизнис да два пута више. У другим земљама транзиције када су увидели да отпремнине не дају ефекат на запошљавање прешли су на политику подстицаја запошљавања малим и средњим предузећима“, објаснио је Мијатовић.

Код нас је видљива и криза социјалног дијалога и синдиката. Према речима Владимира Гречића, члана Академије економских наука, где год је постојао јак социјални дијалог били су слабији ефекти кризе.

„Изазови са којима се Европа суочила су огромни јер је 24 милиона незапослених у ЕУ, што је највећа незапосленост од 1990. године. Да би испунили циљеве из стратегије ЕУ 20/20/20 морали би да отворе 18 милиона радних места до 2020. што је мало вероватно“, указао је Гречић на стање на тржишту рада у ЕУ.

Он је посебно истакао трипартитни социјални дијалог у коме преговарају представници запослених, односно синдикати и компаније, али и други заинтересовани, а пре свега држава.

„Кључни фактор за успех социјалног дијалога је степен подршке владе. Ако влада не подржава социјални дијалог, као што је то случај код нас, послодавци и синдикати састану се три, четири пута годишње и не ураде ништа, осим што су донели минималну цену рада“, напомиње Гречић, додајући да у свету почиње трка за талентованим младим људима спремним на ризик.

У Европској унији су два од три запослена покривена колективним уговором, мада нема толико синдикалаца, али су покривени гранским колективним уговорима. С друге стране у Јапану је тек један од пет, а у Америци један од осам радника покривен колективним уговором.

Ако се незапосленост узме као критеријум рецесије, свет ће бити у рецесији целу деценију, јер се тек 2018. године очекује да се број запослених врати на ниво из 2008. године, што незапосленост чини глобалним проблемом.

Петар Ђукић, професор на ТМФ и члан Научног друштва економиста примећује да они који траже раднике кажу да је никад теже наћи квалитетног одговорног радника, док незапсолени и синдикати тврде да нема довољно посла. Он такође истиче и опасност од ситуације када синдикати покушавају да приграбе политичку моћ, јер тада драстично пада синдикализованост радника, што показују пирмери из САД и Велике Британије.

Оно што пресудно одређује тржиште рада је демографија, а демографска криза и људски капитал се налазе у катастрофалном стању. Професор Млађен Ковачевић, члан Академије економских наука је поред кризе свих сегмената друштва, пре свега издвојио демографску кризу у којој Србија више од 50 година нема ни просту репродукцију. У 2011. је 32.600, а у 2012. више од 35.000 људи умрло више него што се родило. За само девет година, од 2002. до 2011. просечна старост становништва је повећана за две године, са 40,2 на 42,2 године.

Према речима Ковачевића, у Европи само Немачка, Италија, Бугарска и Аустрија имају старију популацију, док је Грчка слична нама.

„У последњих 50 година удео младих у становништву је преполовљен, док је удео старијих од 65 година увећан за 2,5 пута. Према попису из 2011. године око 600.000 породица није имало ниједно дете, а преко 700.000 само једно“, упозорава Ковачевић.

Тако долазимо у ситуацију да сваке године имамо 20.000 пензионера више, а у фебруару обе године број пензионера превазишао је број запослених. Када за неколико година дође на ред да „бејби бум“ генерација рођених од 1952. до 1956. године оде у пензију пензијски систем биће неодржив.

„До 2041. године према једном истраживању имаћемо милион становника мање са просечном старошћу од 46 година“, ређа катастрофалне податке Ковачевић.

И ово мало деце у Србији живе тешко, па је 30 одсто испод прага сиромаштва, а 383.000 деце добија дечји додатак.

Према подацима Међународне организације рада Србија је 14. на свету по броју самоубистава, са четири самоубиства дневно, а посебна је прича синдром сагоревања на послу када радници раде по 15, 16 сати и под огромним притиском за најмању грешку.

Према речима Ковачевића ситуација се неће поправити ни уласком у ЕУ. Како искуства Естоније у којој је четвртина становништва отишла из земље након уласка у унију или Пољске из које је отишло 2,5 милиона, углавном квалификованих људи показују – и Србију чека даљи егзодус становништва.

„Главни разлог зашто смо дошли у кризу је погрешан концепт реформи“, закључује Ковачевић.

Милош Обрадовић

Балкан Магазин