У УКРАЈИНИ је – бомбом подметнутом под возачево седиште – убијен новинар Павел Шеремет.
Да је у минулу среду у центру Кијева погинула власница тог аутомобила – Аљона Притула – у информационом простору Украјине ефекат тешко да би био већи. Зато би реакција руских медија била много мање драматична, масовна и дугорочна. Јер, Шеремет је у Москви био много познатији него Притула.
Фактички, једним метком су убијена два зеца – заузет је информативни простор две земље, што је максимално повећало ефекат акције.
Ово, нажалост, није ни прво ни последње убиство новинара, а нам даје прилику и повод да проценимо и изанализирамо ситуацију на фронтовима информационог рата, који је последњих година постао малтене крвавији од традиционалног ратовања.
У овом случају се суочавамо са неизбежним последицама промене карактера савременог ратовања, које се већ одавно назива хибридним.
У операцијама хибридног рату војска се користи само у крајњем случају. Углавном се покушава победити у информативном простору.
Оваква победа доводи до смањења трошкова победничке стране, док поражена страна сноси много веће губитке него у случају потпуне и безусловне капитулације на бојном пољу.
Да би се потврдила ова теза, довољно је упоредити губитке нацистичке Немачке током пет и по година Другог светског рата (7-12 милиона војника и цивила, према различитим изворима и системима процене) и губитке настале по бившим републикама распаднутог Совјетског Савеза у две и по деценије постсовјетске ере.
Током овог периода, само становништво Украјине се смањило за више од десет милиона људи (и то према званичним подацима, који су вероватно, умањени). Економски губици се уопште не процењују. Тим пре што се у већини постсовјетских држава деградација привреде и даље наставља.
Наравно, нису сви нестали становници бивших совјетских република убијени или умрли, ту се рачунају и десетине милиона принудних миграната – што је катастрофа, која по својим размерама превазилази Велику сеобу народа у првим вековима наше ере (за три стотине година на истим овим територијама место боравка су променила племена у укупном броју до 3 милиона људи, што је мање од један одсто тадашњег човечанства).
А ту су још Африка, Азија, Латинска Америка.
Додуше, и Европа је одавно изгубила свој статус мирне идиле, у којој се бургер-интелектуалци баве искључиво шишањем травњака у паузама између узбудљивих обилазака целог света.
Само у последњих десет година, хибридни светски рат, чији је најважнији део информативно ратовање, однео је милионе живота и произвео десетине милиона избеглица широм света. Код стотине милиона људи животни стандард је жестоко, и вишеструко, опао. И то још увек није све.
На ивици грађанског рата балансира дестабилизована 70-милионска Турска, чији ће вероватни распад убрзати крај ионако попуцале по шавовима, Европске уније: она једноставно неће моћи да се избори са десетинама милиона нових миграната из Турске и са Блиског истока. То је додатних пола милијарде потенцијалних жртава (погинулих, избеглих, осиромашених) глобалног светског конфликта.
Самим тим, није ни чудо што су војници таквог рата почели да гину масовно. Ако је информација постала оружје, по својој моћи упоредиво са нуклеарним, онда су и стручњаци за употребу овог оружја постали примарне мете.
Нико није изненађен када Израел ликвидира иранске научнике, укључене у атомске пројекте. Рањивост новинара у овој ситуацији је много већа.
Специјалац информативног ратовања – као средство уништења – може да бити искориштен не само од стране својих господара против противника, него и од противника против својих господара. На крају крајева, главно правило хибридног рата гласи: „Није важно шта се десило, важно је, ко је први, и колико убедљиво успео да вестима о томе да своју интерпретацију“.
Сви се још сећају, како су на Мајдану у Кијеву борци против Јануковича устрелили неколико десетина својих најактивнијих активиста, како би добили моралну и политичку основу за свргавање „крвавог режима“.
Сви се сећају, како је руска опозиција покушала (неуспешно, истина) да од полупензионисаног политичара Бориса Немцова, убијеног у близини Кремља, направи симбол борбе против руског председника Владимира Путина. И то није био први, а највероватније – ни последњи покушај.
Да ли се треба чудити томе што је могуће убити свог унајмљеног новинара, како би се за то окривио противник, против кога је он радио?
Заменити новинара није тако тешко. Већина активних учесника информативних битака хибридног рата су – обични плаћеници, које послодавци уопште не жале. Напротив, што више плаћеника гине у борби, више можете да уштедите на исплати плата после битке.
А већ за следећи случај можете запослити нове.
У данашњем свету, свако ко има приступ интернету је потенцијално топовско месо у хибридним биткама. Тамо, где су пре неколико деценија, висококвалификовани појединци обављали бескрајне маневре, побеђујући своје колеге на супротној страни, мудрошћу и вештином, данас у борбу иде маса полуписмених или потпуно неписмених војника.
За разлику од војника великих армија, војници информативног рата чак не знају ни да су мобилисани. Они мисле да се за идеју боре волонтерски, не примећујући, како се идеје које бране вишеструко и дијаметрално супротно трансформишу.
Нека позната лица, која играју улогу наредника и капетана информативних јединица (као што су „капетани Парасјуки“ играли улогу теренских командира Мајдана), више нису битнији ресурс од њима потчињене неформалне масе политички мотивисаних корисника социјалних мрежа и полупрофесионалне новинарске масе.
Наредници, поручници и капетани пешадије на фронту гинули су увек више од обичних пешадинаца – јер су били упечатљивији, као лидери. Сличан ситуација је и са малим полупрофесионалним командантима информативног рата.
Да бисте схватили како су они лако заменљива роба, довољно је подсетити се да су капетани, мајори и потпуковници добровољачких нацистичких јединица Кијева и њима супротстављених устаника из Донбаса постајали људи најмирољубивијих занимања: таксисти, фризери, рудари, чувари продавница итд.
Практично нико од њих није имао специјално војно образовање, многи од њих чак ни војску нису служили, и са обичном школом већина није била у добрим односима. Ипак, они се добро носе са обавезама које им намеће хибридни рат. Њихов главни квалитет је – апсолутна заменљивост. На месту сваког испалог из строја долазе три-четири нова.
Иста је ситуација и са борцима информативног фронта. Свака страна има свој златни фонд – ексклузивне, слободне борце, које негују као зеницу ока (свог) и покушавају да придобију на своју страну или дискредитују (туђе). Али, и ова многобројна маса је само потрошни материјал.
При чему, што је нижи просечни ниво новинарства, господари мање жале тај материјал. А ниво је изузетно низак. Најугледнији медији најпросвећенијих држава сада лако и брзо прикупљају и шире дезинформације, пропагирајући теорију завере у свим њеним варијантама.
Ово произлази из немогућности већине новинара да процене реалну веродостојност информација.
Људи изгледа схватају да би Мајдан у Кијеву ослабио Јануковича (чак и да је успешно угушен), али у исто време верују да покушај државног удара у Турској јача Ердогана. Они не примећују логичке празнине у ланцу свог резоновања и осећају се потпуно пријатно у свом противуречном свету.
Самим тим, информативни рат се зато и води да би увукао друштво у бајку и да би управљао њиме у реалном свету. Али, масовна војска, за разлику од професионалне најамничке, део је друштва.
Плаћеник иде у рат, јер је то његова професија. Масовна војска ратује за идеју.
Зато масовна информативна војска треба да верује у идеју коју покушава да уведе у друштвену свест.
Због тога се она суочава са свим проблемима и ризицима, са којима се суочава друштво које је изложено њеној информативној агресији. Шта више, информативни ратници, који су на челу, ризикују више од просечног грађанина.
На тај начин, што је више новинара, блогера и једнострано политизованих грађана укључено у информативна борбена дејства, то је нижи њихов просечан ниво. Што је нижи просечни ниво информативног ратника, то га је лакше заменити. Што је мање вредан ресурс, то га лашке штабови користе као топовско месо – залихе информативних регрута су бесконачне.
А то значи, што више хибридни карактер буде добијало савремено ратовање, то ће више информативних ратника гинути на његовим фронтовима.
Ово значи: нема добрих вести за новинаре.
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО
Превео: Срђан Ђорђевић
Факти
