Немачки новинар Георг Фон Хиббенет (Јорг вон Хииббенет), био је од 1968. године дописник немачког државног радија Дојчландфунк (Деутсцхландфунк) и Дојче Веле (Деутсцхе wелле) из Београда.
Бавио се горућим економским и политичким проблемима у социјалистичкој Југославији, касније у СРЈ и Србији. За живота је одликован Немачким орденом заслуга за народ првога реда. Четири године пре своје смрти, почео је да пише књигу-тестамент.
Магазин Таблоид добио је од извршиоца тестамента београдског адвоката Саве Анђелковића ексклузивно право да објави фељтон у више наставака из овог обимног дела. Књига обухвата период од његовог доласка у Југославију, преко периода владавине Слободана Милошевића и његовог пада, све до атентата на Зорана Ђинђића и Милошевићеве смрти у Хагу.
Књига је јединствен документ, исцрпан и богат сазнањима о политици, социологији, психологији маса и владалаца.
Кум Зорана Ђинђића, контроверзни бизнисмен Драгољуб Марковић из Сурчина и кум криминалца Љубише Бухе Чумета, није се сасвим разјаснио са партијом, као ни бивши партијски секретар ДС-а Миодраг Костић, звани бата Коле, који је пре повлачења са ове функције, још под Ђиндићем, нашао сасвим фино ухлебљење. Било му је дозвољено да приликом приватизације три фабрике шећера плати само три долара за нови иметак, црно на бело. Костић је платио само по један долар за сваку купљену шећерану. У супротности са борбеним двојцем и познатим тумачима „Зоранове визије”, Владимиром Бебом Поповићем и Чедом Јовановићем, Борис Тадић је остао у добрим људским и пријатељским везама са Ружицом. Одређене празнине у вакууму српске свеукупне моћи које је за собом оставио Зоран Ђиндић, почеле су лагано да се затварају, што је био повод за косовске Албанце да све ставе на једну карту.
Рамуш Харадинај и његови људи, напали су оне области на Косову које су им биле од стратешког значаја за образовање државе косовских Албанаца. При том нису ишли ка томе да националну мржњу против Срба појачавају, или да направе услове за узимање људских органа, већ у првој линији да пониште историјско сведочанство културног и цивилизацијског присуства Срба у овим областима око Српске православне цркве и манастира.
Њих је требало уништити и Србе из ових области протерати. Тог 17. марта 2004. године, само пар недеља након што је почео да се оцртава избор Бориса Тадића као унутарполитичко стабилизовање Србије, и тиме након дужег вакуума у руководству државе наговестио изборе за председника, кренули су Харадинајеви људи.
И овај поновни покушај косовских Албанаца да се уз оружано насиље изборе за независну државу, личио је на претходно припремане акције, као што се то чинило пре Маркала са наводним гранатирањем сарајевске пијаце од стране Срба, и касније са наводном егзекуцијом четрдесет пет косовских Албанаца у Рачку, а све то са очигледном намером да се јавност убеди у неопходност војне операције и припреми за ангажман америчких војних авиона.
Званично се тврдило да су Срби удавили троје албанске деце у реци Ибру. Али и овај разлог који се стављао у први план за „избијање народног гнева” био је једнако режиран као и Маркале и Рачак. Међутим, Рамуш Харадинај је желео да време политичког вакуума неће проћи неискоришћено.
Планирани хаос
„Народни гнев” косовских Албанаца, режиран из позадине, који је трајао и 18. марта, оставио је јасне трагове. У наредна два дана је, према извештају УНМИК-а, убијено десеторо Срба. Два Србина су отета из непознатих разлога, и никада више нису нађени ни мртви ни живи. Вероватно су одведени преко границе у Албанију да им узму органе. Према овом УНМИК-овом извештају, протерано је преко 4.000 лица из својих кућа. Укупно 561 кућа у српском власништву је запаљена.
Уништено је и 35 српских православних цркава. Пре тога су им са купола скинути кровови, а одсечени крстови су касније продати као метални отпад. Стари гробови цара Душана и Јоаникија Девичког из средњег века ископани су или на други начин оскрнављени и уништени. Уништени су и раскопани и стари гробови на гробљу цркве у Призрену и око цркве Светог Николе у Приштини.
Даље су уништене на стотине старих икона и фресака, као и катастарских књига, матичних књига рођених, умрлих, венчаних са уписима покојника. Тиме је требало да настане етничка ничија земља.
Овај нови Харадинајев покушај да ову област Косова, генерацијама насељавану Србима, претвори у терра инцогнита, није био договорен са УНМИК- ом и КФОР-овим јединицама, што се индиректно може закључити из понашања немачког контингента КФОР-а. И они су се повукли након избијања „народног гнева” косовских Албанаца и нису заштитили ни Србе, нити њихове свештенике и монахе, нити старе културне споменике пред дивљањем косовских Албанаца. Они нису добили дозволу да употребе ватрену силу.
Наређење је вероватно упозорило јединице на неочекиване губитке, иако у озбиљним случајевима присуство војника без дозволе да пуцају не би пружило никакву заштиту Србима, Ромима и осталом неалбанском становништву. Јер у лично мотивисаном разрачунавању, независно да ли је у питању национална мржња или неки други мотив, многи Албанци више воле да потегну нож него ватрено оружје. То им очигледно представља веће наслађивање.
„Када је почело клање заробљеника мени се посебно свидео Слободан Инић. Шутнуо сам га у зубе. Брада и коса била му је рашчупана као у животиње. Гледао ме је а да није ни реч рекао. Извукао сам бајонет, зарио му у око и окренуо нож. Нисам могао да верујем. Није реаговао. Искрено говорећи, први пут сам се у животу уплашио. Зато сам га одмах након тога заклао.” То је, између осталог, у својој књизи о муслиманским злочинима у БиХ описао Ибран Мустафић („Планирани хаос”, страна 288).
Орића је, исто као и Харадинаја, хашки суд ослободио, иако је требало да одговара за злочине.
Промена Ђинђићеве политике према Косову
Борис Тадић, 45 година, рођен у Сарајеву, са успехом је наставио свој политички пут. Српски председник је постао 11. јула 2004. године. Његовим избором изгледало је као да је прошло време политичког вакуума у руководству. На основу свог погледа на свет, Тадић је за ово место заиста био предодређен. Као син профилисаног и на Западу признатог дисидента Титовог и Милошевићевог режима, професора Љубе Тадића из групе Праxис, политички је индиректно прогањан и материјално прилично оштећен. Као образовани млади професор, како наставнике гимназије називају у Србији и Аустрији, Борис Тадић је пребачен из Београда у дубоку провинцију. Борисов отац, универзитетски професор Љуба Тадић, био је саоснивач часописа Праxис.
Он се филозофски разрачунавао са догматским комунизмом и залагао за примену нефалсификованог комунизма – бољшевизма. Другови из Праxиса плашили су се речи често више него такозвани ревизионисти или „западни шпијуни”.
Бољшевички јакобинац Чеда Јовановић, који је себе и даље сматрао јединим наследником и извршиоцем „визије” критичког марксисте Зорана Ђиндића, имао је проблеме друге врсте са Борисом Тадићем. Њега није занимала духовна димензија расправе са Тадићем већ власт. Чеда није могао да преболи да више нема шта да каже у политици. Његова љутња на Тадића добијала је на снази у истој мери као и његова одлучност да се заувек одвоји од одређених водећих особа из Ђиндићеве ере. Ускоро се Чеда одвојио од ДС-а и Бориса Тадића, основавши сопствену партију, Либерално-демократску партију.
Око 70 одсто такозваних НВО, које су уз финансијску подршку са Запада, а пре свега од америчког мултимилијардера Сороша, подржавале борбу против Милошевића коју је водио Зоран Ђиндић, ставиле су се сада на Чедину страну и постале заговорници нове политике која се залагала за независност Косова од Србије. Али овај циљ није више припадао визији мртвог премијера коју су они пропагирали. Непосредно пред своју смрт, Зоран је ту „визију” изненада одбацио и почео да се ватрено залаже за следећу идеју:
„…Области у БиХ насељене Србима морале би да постану самосталне и да се уједине са Србијом. Косово је поново постављено у средиште српске политике.”
И бивши командант ОВК Рамуш Харадинај наставља свој политички успон. Изгледа да се и иза његових леда, не само у Србији и у Трибуналу у Хагу већ и у Бриселу и Вашингтону, налазе утицајне политичке снаге које му трасирају пут народног хероја Косова и Албаније. Премда оптужен због ратних злочина, он постаје премијер Косова крајем 2004, иако се оно на основу декларације УН 1244 још увек налази под протекторатом УНМИК-а.
Тако и њега, као трећег премијера, додуше, једне званично још непризнате земље, штити имунитет због хапшења у иностранству, као и остале политичаре у бившој Југославији. Након стицања гаранција са неименованих места, он се након сто дана владе добровољно предаје Хашком трибуналу. Убрзо након тога га пуштају да се брани са слободе до почетка суђења. Чак му је и дозвољено да се до тада бави политиком, што је иначе строго забрањено другим хашким оптуженицима из Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине. У овом контексту, један међународно признати политичар је рекао:
„…Можете бити ратни злочинац, међутим, ако вам успе да уништите доказе или да утичете на сведоке у своју корист, онда сте слободан човек.” С временом је порастао број „слободних људи” са Косова. Рамуш Харадинај је очигледно добро искористио своје време на Косову, уз знање УНМИК-а, између оба боравка у Хагу. У време истраге, када је Харадинај путовао између Косова и Хага, убијено је деветоро најважнијих сведока Тужилаштва (тројица су били заштићени крунски сведоци) који су хтели да сведоче у корист Тужилаштва.
Уместо осамдесет троје изабраних сведока, само је двадесет осморо било спремно да дође у Хаг. Медутим, многи од њих су се, већ после извесног времена, предомислили. На крају, пред Трибуналом се појавило само седморо сведока.
Мај 2007.- 11. мај 2008. Косово – игра великих сила
Шефови бројних НВО, одједном стају иза Чедине политичке идеје о Косову. Ко их финансира – то се званично не зна. Чеда избегава чак и парламенту да омогући приступ својој документацији о финансирању.
Наравно не мисле све партије и сви политичари на исти начин. Народу блиске ДСС, радикали СРС и СПС виде у Тадићевој двосмисленој медитацији о српској политичкој будућности показатељ ка предстојећој промени курса његове ДС, тим пре што образовање нове владе од три партије ДСС, ДС и Г17+, које су 5. октобра 2000. заједно срушиле Милошевића, не напредује још од јануара 2007.
ДС и даље оклева и чека са писменим потписом да би се прикључила влади др. Војислава Коштунице. Слично као и Тадић, али не са толико пуно клаузула, понаша се и трећа демократска партија Г17+. Косово је, наиме, камен спотицања. Председник владе Коштуница, додуше, јесте за најширу могућу аутономију, али никако не показује спремност да се одрекне српског суверенитета у овој покрајини.
С друге стране председник Тадић ка томе показује склоност у својој нејасној политици ,,и овако и онако”, да би унео мало светлости у ситуацију са Косовом. Заправо, он би само хтео да остане на власти. Лутање између моћника на Западу и инаћења народа у Србији је резултат свега тога. У позадини нестрпљиво чека да се укључи највећа политичка партија у Србији СРС. Њен оснивач и председник др. Војислав Шешељ брани се већ неколико година пред Хашким трибуналом под оптужбом да је починио ратне злочине.
Радикали би могли у парламенту заједно са ДСС-ом да буду већина према осталим партијама из тзв. демократског блока и постану носиоци нове српске владе. Али премијер Коштуница не искоришћава ову шансу да остане на власти без избора. И 7. маја дешава се нешто са чим нико није рачунао. Коштуница уз помоћ радикала и СПС-а смењује председника парламента Оливера Дулића из ДС који је блокирао рад парламента.
Његову службу преузима шеф радикала Томислав Николић. Овим пуцњем упозорења Коштуница је тога постигао много. Прво: он који је својим изборном победом 5. октобра 2000. над Милошевићем легално сменио тај режим, показао је, међутим, своју одлучност да брани српски територијални интегритет и суверенитет у случају нужде, чак и са оним партијама које се не убрајају у такозвани „демократски блок.”
Непосредно након тога ДС ипак обећава да ће подржавати националну политику Коштунице. Након додатне интервенције Русије ЕУ и САД изјављују да ће сазвати нову рунду преговора са косовским Албанцима, а још пре тога да ће подржавати српску владу демократског блока под премијером Коштуницом.
Томислав Николић се након неколико дана своје службе својевољно повлачи, иначе би га сада поново цела влада сигурно сменила. Политичка криза у Србији делује да је превазиђена, у стварности, медутим, то је само привид. Обновљени преговори између Срба и Албанаца, који се одржавају под надзором контакт групе ЕУ, САД и Русије, воде се са намером да се заведе опште мишљење у међународној политици како нема смисла преговарати.
Креација “смоквиног листа” косовске државности
Док су Срби увек изнова давали нове предлоге за косовску аутономију, косовски Албанци су реаговали са стереотипним одговорима: „Осим независности за нас ништа не долази у обзир.” Њихово понашање било је смоквин лист за све оне који су учествовали у овом конфликту: и за међународне институције, и за Русију, само не за Србију. То је САД само и чекао.
Истовремено су ЕУ и САД заједно с њима НАТО почели да материјално и организационо стварају претпоставке за изградњу инфраструктуре мини државе Косова према својој замисли. Мисија ЕУЛЕX-а, група стручњака за администрацију, правосуђе, царину и остало, требало је што је брже, и са што мање буке, да буде ангажована на Косову. ЕУЛЕX мисија има задатак да створи административне претпоставке и државне институције при стварању устава независног Косова, које уз то има и посебан аспект, надзирану независност, скицирану од стране Финца Мартија Ахтисарија опет по налогу САД и ЕУ.
Мисија ЕУЛЕX-а до сада није добила одобрење Савета безбедности УН, иако је већ постала реалност на Косову. Русија и Србија су до сада биле у стању да блокирају одлуку Савета безбедности УН у корист Ахтисаријевог плана. Без контроле УН на Косову није могућа никаква нова интерпретација УН резолуције 1244.
Овај продор Еулеx-а, тј. пренос овлашћења са Савета безбедности УН на ЕУ није успео одједном. Србија и Русија тесно сарађују у УН. Москва блокира у сарадњи са Београдом прво грубе покушаје да се замени резолуција 1244 другим мерама. Они су на почетку углавном имали успеха. Зато су узета у обзир и „мала врата” за спровођење Еулеx-овог програма на Косову. Тиме је ствар само одложена, резолуција УН испрва заобиђена, а онда стављена ван снаге. Медутим, руска принципијелна тврдоглавост и српска проницљивост су ЕУ теоретски поново вратиле на тле чињеница међународног права.
Из Русије, из околине тадашњег премијера Русије Владимира Путина је саопштено: „Нема дилеме: при одбрани Косова остајемо онако тврди као код Стаљинграда.” Његов министар иностраних послова Сергеј Лавров га је допунио: ,,Ми бисмо под новим околностима прихватили и мисију ЕУЛЕX-а да добије мандат УН, а, наравно, да се Србија са тим сложи!”
Србија након тога почиње да скицира смоквин лист за независност Косова. Али Савет безбедности УН и након тога остаје надлежан за Косово. Па ипак, „мала врата” за слабљење резолуције 1244 отварају се нечујно, све више, од недеље до недеље. И ову околност узимају у обзир ЕУ и САД са невиђеним стрпљењем.
Али након блиц-крига у Грузији, почетком августа 2008. који је онемогућио поновно успостављање њеног државног јединства и поновно укључивање одвојених провинција Јужне Осетије и Абхазије, појавиле су се нове потешкоће у вези са интерпретацијом косовског одвајања од Србије као државе. Канцеларка СР Немачке Ангела Меркел нагласила је, додуше, у разговору са председником Русије Димитријем Медведевим посебно тврдо да се не може допустити да сваки народ на свету формира своју посебну државу. Међутим при том се поставља једно сасвим другачије питање: да ли је господа Меркел тиме одрекла право српској мањини у независној држави Косово или косовским Албанцима као српским грађанима да прогласе сопствену државу?
Стратешки коридори НАТО пакта
У сукобу између Приштине и Београда савезна канцеларка није допринела јасним захтевом да мањине морају да узму у обзир постојеће границе у Европи. Напротив. Како је своје мишљење о питањима мањина изразила неколико месеци након признавања од стране Албанаца самопрокламоване државе Косово и непосредно након кратког рата у Грузији, она је тиме подржала косовске Албанце и САД.
Косовска независност полако постаје стварност. Нема сумње да се сада може трагати само за модалитетима које би Вашингтон и Брисел дозволили Србима и Савету безбедности УН да сачувају образ. Клонирањем мини-држава се форсира такозвани међународно-правни легитимитет за друге циљеве. Намера је јасна: војно присуство САД и НАТО требало би да се појача и током времена да се сасвим потисне Русија из ових области. Слични трендови се оцртавају на Кавказу и у централној Азији. И тамо САД начињу досадашњу руску сферу утицаја. Треба поменути не само планирано постављање америчког ракетног штита у Пољској и Чешкој већ и амбиције Вашингтона да прошире утицај НАТО-а на Украјину и остале бивше совјетске републике као што су Грузија, Јерменија и Азербејџан.
У овом контексту требало би пре свега погледати анекс XИ Устава Републике Косово. Он регулише присуство НАТО-а на начин који га уствари чини самодршцем на Косову. Експерти ЦИА смеју да организују и надгледају тајне службе косовских Албанаца.
Томе у прилог говори, да Русија постепено постаје страно тело у овој мрежи европски оријентисаних балканских држава, посебно постављање америчке базе Бондстил (од преко 770 хектара) на југоистоку Косова, недалеко од града Урошевца, у близини Албаније и Македоније, тамо где се укрштају стратешки коридори НАТО-а ВИИИ (Јадранско – Црно море) и X (средња Европа – Егеј). Бондстил је тренутно најважнија карика у ланцу сличних упоришта САД на Балкану, тј. у југоисточној Европи. Са Бондстилом су умрежена војна упоришта САД у Бугарској и Румунији, јер су такође од посебне важности за НАТО. Оне осигуравају територијалну везу са још једном чланицом НАТО-а -Турском. Али ова војна инфраструктура на Балкану ће бити комплетирана тек након уласка Србије у НАТО.
Срби разапети између Истока и Запада
Руски креативни одговор на косовску кризу је играње на карту времена са намером да се настанак независне и суверене државе Косово у УН савету безбедности и правно одуговлачи колико год је то могуће, или да се САД, ЕУ и НАТО-у натовари формула: ,,Ми пристајемо на све са чиме се и Срби слажу. Без Русије или против ње, није могуће решити заједничка питања безбедности.”
Ипак у последње време се појављују одређене допуне овог становишта. Москва додаје: ,,Ми прихватамо све са чим се не само Београд већ и Приштина слаже.” У позадини се нешто покреће. У позадини стоји латентна опасност која не би могла само Србију већ и Исток и Азију да уведе у немире, а коју би Русија хтела да ублажи, како то сама тврдоглаво стално понавља. Она се плаши могуће злоупотребе агресивног национализма против својих стратешких планова да у Европи економски стане на ноге.
Овај перпетуум мобиле националне несигурности гласи: на свету не постоји ниједно етнички тако чисто подручје које након самоопредељења не би истовремено оставило мањину, која би једном такође своје право на самоопредељење хтела да учини важећим. У Азербејџану, Грузији и Туркменији се већ назире ова опасност. На северу Косова је увелико акутна. Тамо би Срби били у стању да колико данас спроведу своје право на самоопредељење. Русија, не без разлога, почиње поново да показује свој стратешки интерес на Косову, додуше, на други начин него у протеклим годинама.
У јуну 1999. руске трупе су прве, још пре Енглеза и Американаца, заузеле једини аеродром на Косову у Приштини, уз помоћ лукавства, које данас подвлачи значај Србије као геостратешке платформе. Руски тенкови су дошли из Босне и Херцеговине као УНПРОФОР и добили од Слободана Милошевића дозволу да за своју вожњу на Косово користе српску област као најкраћи пут, док су остале западне јединице КФОР-а ишле званичним рутама, делом око Србије, да би дошле до свог циља на Косову.
Неколико дана су енглеске и руске јединице стајале једна наспрам друге усред аеродрома спремне за напад. Инцидент с оружјем због Косова био је исувише ризичан. Међутим, у Грузији Русија наступа као бескомпромисна велика сила. Њихова тактика у Европи тј. на Балкану подсећа на њено понашање онда на Косову.
Руси и данас избегавају сваку војну конфронтацију с НАТО-ом, предузимајући оно што могу да у таквим ситуацијама не би насели на провокацију. А оне се стално систематски намештане изнова појављују. Међутим, данас су повод други разлози. Русија намерава да економски закорачи на Балкан, пре свега у Србију и на Косово. При том је западни Балкан одскочна даска за руску привреду ка ЕУ.
Свака војна конфронтација би отежала жељену експанзију руског капитала у земље ЕУ. Зато је у руском интересу да се српски напори ка европским интеграцијама подрже, а да се при том не оставе индиректно неупозорени на политичке последице које би уследиле ако српска влада не би престала да руску привреду занемарује, између осталог и руску војну индустрију, као и капитал. Русија је у овој области једнако одлучна да искористи своје предности као што су САД, НАТО и ЕУ одлучне у војном сектору.
Прекомерни притисак са обе стране, коме је Србија изложена, огледа се у јакој поларизацији која се лако заоштрава у спољној и унутрашњој политици на два табора: на Европејце и на националне снаге различитих нијанси.
Тадићева двосмислена реторика
Већ 12. децембра Оливер Дулић из ДС, тада председник српског парламента, својевољно расписује изборе за председника Србије, а да претходно није консултовао шефа владе др. Војислава Коштуницу. Они се одржавају 21. јануара 2008. ЕУ ставља у изглед потписивање ССП 28. јануара 2008, да би помогла Тадићу да буде поново изабран за председника. Овај термин је био и политичка замка. Али ипак не долази до тога. Убрзо потом из Брисела се саопштава: „Косово ће у првим данима 2008. године прогласити независност.” У пуном обиму је препознатљиво политичко лукавство ЕУ и САД да наведу Србију да писмено потврди признање независног Косова. Могло би се сматрати да није потребно поменути Косово еxпрессис вербис, када се Србија помиње као суверена држава. И са становишта међународног права ЕУ ништа друго не би морала да уради, јер што се тиче САД и ЕУ, потписивањем СПП-а Србија се сама одвојила од Косова.
Још пре него што се текућа година завршила, неки догађаји су спремали изненађење и заоштравање односа између Београда и Брисела, а с друге стране између Београда и Москве. Српски парламент потврђује скоро једногласно садржај декларације који је премијер Коштуница предложио, који би председника Бориса Тадића требало да спречи да потпише парафирани ССП, уколико жели да буде поново биран за председника. Од његовог противкандидата, који такође има пуно изгледа, шефа радикала Томислава Николића, такав гест према ЕУ, НАТО-у и САД није требало очекивати.
Језгро ове декларације може се свести на следећу формулацију: могуће је потписати сваки споразум, чак и ССП, уколико он гарантује српску целовитост, али неприхватљиво је пристати на слање мисије ЕУ на Косово, а да се претходно око тога није постигао компромис у Савету безбедности УН. Пре тога ће Србија остати онолико дуго неутрална док неки референдум не одлучи другачије.
Другим речима; докле год НАТО има своје интересе у Србији и Косову. Настала ситуација се може и другачије интерпретирати: Србија је отворена за војну сарадњу и са Русијом и са НАТО-ом, али као слободна држава. Председник Тадић своју политику према Косову и САД у суштини није променио ни после тога. Он се вербално прилагодио новом садржају:
,,Ми хоћемо у Европу и при том никад нећемо одустати од Косова”. Своју флексибилност Тадић показује само у редоследу у коме би ови циљеви требало да се остваре. Једном Европа стоји у првом плану његових најава односно уверавања, други пут, према потреби, „одбрана Косова” добија примат у његовим говорима, али никад сама, а да се не одустане од тесне везе оба проблема. Тадић не објашњава којим конкретним средствима он хоће да Косово одржи као српску област, а да тиме не стави на коцку српске економске предности које она очекује и добија од ЕУ.
Претње изолацијом
Медутим, и руски председник Владимир Путин је у игри и постаје нестрпљив. Он и руске дипломате присиљавају Бориса Тадића да што пре наведе конкретан термин за потписивање руско-српског енергетског споразума, где ће морати да буду присутни заједно са српским премијером Коштуницом и он и председник Путин у Москви, како би се на прави начин нагласила важност овог споразума. Али Тадић одуговлачи са одговором уз објашњење да у изборној борби има исувише непредвиђених обавеза. У стварности он жели да избегне да буде изабран уз Путинову помоћ, али и да не нашкоди интересима прозападног лобија.
Они у Србији иду за својим пословним плановима и хоће да држе Русију што даље, као конкурента на српском тржишту капитала и енергије. Вредност руско-српског енергетског споразума износи отприлике 2,5 милијарди евра. Он ће осигурати српско снабдевање нафтом и гасом, а Русији омогућити куповину српске нафтне рафинерије, НлС-овог концерна.
Крајем јануара 2008. пада прва одлука. Тадићу није пошло за руком да прву рунду добије за себе. Мора се донети одлука 3. фебруара у избору између њега и шефа радикала Николића. ЕУ не оклева да поново помогне Тадићу изборном пропагандом и нуди да се потписивање ССП-а надокнади првом прикладном приликом.
Овај изборни маневар истовремено прати уверавање да ће Србија већ у наредним месецима моћи да се потврди на листи за пријем у ЕУ. Тадић ипак узима у обзир московску подршку на изборима, независно од тога да Брисел на то не гледа благонаклоно. У присуству председника Путина Тадић и премијер Коштуница 25. јануара у Кремљу потписују енергетски споразум са Русијом. Иза ове изборне помоћи стоје конкретни циљеви и термини.
Руски енергетски концерн Гаспромњефт преузима највећу рафинерију нафте НИС и обавезује се да изгради гасовод Русија-Италија „Јужни ток” преко Србије, допуну „Северном току”, који предвиђа испоруке гаса преко Балтичког мора ка Немачкој. У почетку то би требало да Србији омогући 30 милијарди кубика гаса годишње. Вероватно ће бити изграђене и гране „Јужног тока” ка БиХ, посебно ка Републици Српској и Косову. И Словенија је такође заинтересована за „Јужни ток”.
Међународни значај „Јужног тока” може се видети на основу чињеница. Он доводи у питање економски значај пројекта америчко-европског пандана, пројекта гасовода НАБУКО који од 2012. из Турске, преко јужне Европе би требало да доводи гас у Србију и Италију. Осим тога, Русија већ има уговор са неколико важних добављача гаса из централне Азије, као што су Туркменистан, Узбекистан, Казахстан и Азербејџан, које је хтео да обавеже и НАБУКО. Под условом да не дође до сарадње економски рат између Истока и Запада.
Тадашњем колеги по функцији Владимиру Путину, председник Борис Тадић је обећао у Москви да ће руско-српски енергетски споразум уследити у српском парламенту за неколико недеља. Истовремено су у Србији уклоњене и друге препреке које руску привреду, пре свега банке, ометају у такмичењу са конкуренцијом, пре свега оном са Запада. Од јачег економског везивања за Русију, на коме непрекидно ради премијер Коштуница, он очекује и интензивнији интерес руске политике на одстрањивању косовске кризе. До сада се Москва концентрисала да пређе преко свега што више не може да се промени, како се не би превише експонирала на међународној сцени, уколико се не ради о њеним интересима.
Али сада су у Србији руски геостратешки циљеви угрожени у оној мери у којој нема одговарајућег споразума са ЕУ. Директно из Кремља, међутим, Срби често чују, када је реч о Косову, да Русија не може да наступа српскије него сами Срби. Москва од Београда очекује помоћ да се одлучније задржи на косовском проблему.
Косовски проблем Русији у овом тренутку доноси геостратешке предности. Путинова глобална стратегија креће од руске одлучности да Србију као земљу има за свог партнера. Никакве идеолошке или политичке настројености, које Срби већ имају, нису предуслов за ово партнерство. Москва даје до знања да јој није битно ко је на власти у Београду, најважније је да буде законски одржавана српска перспектива ка ЕУ. Москва тада задржава перспективу да уз српску помоћ економски ступи ка ЕУ.
Али Срби нису јединствени по косовском питању, што се и види из понашања председника Тадића и шефа владе Коштунице. Ове супротности посебно јасно су дошле до изражаја у финалу председничких избора, који у Србији почели непосредно након наступа у Москви и потрајали још недељу дана. Тадић је тада српске грађане ставио пред алтернативу: „Или Европа, или изолација!” Под изолацијом он је очигледно видео одступање од Запада, ЕУ или САД и приклањање Москви. Коштуница, насупрот томе, захтева: „Прво Косово, а затим наставак преговора са ЕУ”.
(Наставиће се)
А 1.
“Креативно” признавање државе Косово
У недељу 17. фебруара 2008. године постаје јасна позадина зашто је председник парламента Србије Оливер Дулић из ДС, у децембру претходне године својеручно и без консултовања осталих демократских партија, спровео превремене председничке изборе. Овог дана су косовски Албанци прогласили независност од Србије. У садашњем тренутку је нова косовска држава, пре би се могло рећи колонија, која по принципу Ахтисаријевог плана, у оквиру „надзиране независности” под протекторатом ЕУ, САД и НАТО-а, бива изграђивана у једну независну државу. За тај процес ће бити потребно око петнаест до двадесет година. Без председника са дужим мандатом од пет година косовска криза би могла да повуче и читаву Србију у трајне немире, јер би Борис Тадић без превремених избора остао на положају још свега неколико месеци. И друге се мере припремају генералштапски. Пошто ЕУ још не располаже правом да призна нову државу Косово, Брисел се одлучио на „креативније” признавање Косова као државе.
Georg fon Hibbenet
Таблоид
шта је ово?
“Деутсцхе wелле”
како очекујете било какав кредибилитет са овим?