Политички врх Србије никада није био на нижем интелектуалном нивоу, са мање знања и искуства него данас, а прихватио се најкрупних проблема које сигурно неће по Србију Успешно решити. Када овоме додамо да је Влада створена вештачким спајањем неспојивих странака тешко да ће се на унутрашњем и спољњем плану изборити са проблемима.
„Врх“ је изопачен већ по свом саставу. Хијерархијски најнижи и најнеискусњи је „главна“ карика у ланцу власти. Председник владе је само захваљујући партијско-демократској структури власти и њиховој комбинаторици дошао на чело хетерогене страначке коалиције и владе, мада није „главни“ ни у влади ни у земљи. Председник републике је у сваком погледу „ограничен“ и после почетног тршења сведен, додуше по Уставу, на фи-гуративног представника државе.
Брзо се показало да господин из Бајчетине не уме да плива као председник, све брже тоне, и питање је како ће у овој „бури“ притисака и догађања уопште испливати.
Почнимо од „главнога“, Александра Вучића, скоројевића у сваком смислу. До стварне власти дошао је, по партијском кључу, као председник странке са највећим бројем посланика. Свој утицај је ојачао, борбом против корупције, на инсистирање ЕУ и тако постао несумњиво најпопуларнији политичар. Неки оптужују Вучића да борбом против корупције маскира „издају“ Косова. С обзиром да је он изгледа искрено започео ту борбу, пре ће бити да Запад њеним форсирањем у први план, користи Вучића и спушта „димну завесу“, иза које ће лакше да докрај-чи отимање Косова. Вучића је Запад направио „главним“ јер га сматра неопходним и тражи његово учешће у свим разговорима о Косову, јер своје намере његовом сагласношћу најбрже остварују.
Одмах по доласку на власт, а после првих разговора у Стејт департману САД, Вучић је почео да припрема нашу јавност на „тешка решења“ у вези Косова. Пред Скупштином је изјавио, да је пред владом да бира или да прихвати услове ЕУ за датум преговора о приступању, или да одржи „чврст“ став у односу на КиМ и територијалну целовитост Србије. Влада мора да се прилагоди тим захтевима и нађе најбољи пут за добијање датума, иначе Србија постаје банкрот, доводи у питање исплату, пензија и плата, стране инвестиције, бег страног капитала и банака из земље, боље животне услове наших људи… Морамо да се определи за бољи живот људи, а тиме и безбедније и боље услове српског живља на Косову, инвестиције, отварање нових радних места, смањење незапослености, што брже добијање датума, а тиме и приступ европским фондовима за развој. Речју, „бољи живот нас и наше деце“.
Бранећи Вучића од најцрњих претпоставки, не може се порећи да је он у свему скорејевић. Висок „рејтинг“ и популарност, изгледа годе његовој сујети. Мало му је већ стечене власти – први потпредседник владе, министар одбране, шеф свих безбедносних служби, председник најјаче странке… Похотљиво шири своју моћ и утицај. Узурпира надлежност председника владе или министра спољних послова, „државнички“ преговара са најутицајнијим државама Запада – САД, Немачком, Британијом. „Бори“ се за инвестиције богатих емирата. Наивно верује у све што од њих чује. Неискусан не зна да је тим „видрама“ све дозвољено у остваривању својих циљева.
Кажу да је Немцима препустио да му „кроје“ спољни имиџ и наступ по узору на Меркелову. На конференцијама за штампу и интервјуима не задовољава се тиме што је он стварно „главни“, већ дозвољава водитељима или сопственим наступом, да се то подвуче, без обзира што тиме руши ауторитет својих номинално претпостављених, председника владе или шефа државе, а тиме углед власти уопште.
Лидер „социјалиста“, Дачић, председник владе, је вероватно најспособнији од врхунске „тројке“. Схватио је како се најбоље преживљава у партијско- демократској организацији власти. Идеологија мало значи на изборима, много важније је вешто манипулисати тзв, народном вољом. Резултати избора најмање су израз стварних брига и хтења немуштог и неупућеног народа, али јесу пресудан чинилац у борби партија за голу власт. Спрега партија и власти и поред његових способности, не чине га државником, нити политичарем у бољем смислу речи, већ само вештим политикантом. Схвативши да је на последњим републичким изборима постао значајан језичак на ваги страначке комбинаторике, припремио се за „голуба превртача“ и то одмах јасно најавио: „Не зна се ко ће бити председник републике, али је већ извесно ко ће постати председник владе”. Са својих 40+ посланика, израчунао је да ниједна међупартијска коалиција не може да опстане без његовога учешћа, стога у позицији да добије оно што тражи, или нема планиране коалиције.
Претходни коалициони партнери, по ражене ДС нису пристали на његов захтев. Напредњаци (СНС), да би се дочепали власти – јесу. Тако је Дачић постао председник владе. Такав је партијски поредак, председник владе из мањинске странке, никад не ужива пуну власт. Кад је уз то и „превртач“, нигде ни потпуно поверење. Тако и наш Дачић. Напредњаци му свакодневно наговештавају да његово председништво од њих зависи; „мрдне“ ли – могу да га и без избора, збаце. У иностранству још горе пролази. Као доказ да му се верује у САД, наводи како су га лепо примиле све њихове безбедносне службе. Кад год се преговара о важним стварима са ЕУ. Ештонова тражи да дође цео државни „врх“, или бар и Вучић. Да се Николић и Вучић нису већ искомпромитовали својом дволичношћу у односима са Русијом, слати Дачића тамо у тренутку кад се „врх“ колебао, да ли да потпише ултиматум о Косову, био би то тежак „гаф“ наших „државника“. Овако је учинак био исти. Руси су поделили улоге и „превртача“ спремно примили. Медведев је Дачића дочекао „хладним тушем“, отворено указујући на мањкавост српске искрености у односима. Путин је то ублажио „млаким облогом“, у последњој нади да ће Срби увидети где су им прави пријатељи и којим путем да крену. Али, авај! Узалуд је глувом говорити и зависнику причати о штетности дроге.
Председник Николић је себе ограничио, предајући вођство СНС-а Вучићу, да би био „председник свих Срба“. Али он се показао и природно „ограничен“ – недорастао положају који заузима. Други круг председничких избора добио је тешком изборном преваром, могућом само у најпримитивнијим „демократијама“. Народ који „одлучује“ све прогута, па ником ништа. Обећавао је „други лист“ у вези Косова. Проверу Боркових „споразума“, итд. Одмах после избора је изјавио: озбиљна и правна држава не може да не поштује обавезе претходне државне власти. Убрзо је нашао да у Борковим нагодбама са Шиптарима нема „ничега“ што се не може прихватити. Касније се испоставило да Боркови „споразуми“ нису писани, нити потписивани; све је било усмено, па за нову власт и необавезујуће.
Тадић је као „посвећени“ верник Новог светског поретка (НСП) радио, припремао и спроводио оно у шта је веровао. У односу на КиМ, припремао је његову прво де фацто, а онда и де јуре предају Шиптарима. Али је био опрезан и чекао „пуноћу времена“ најповољнијег да се то учини. За своје владавине ништа конкретно није учинио, „куповао је време“, изузев што је, на САД и ЕУ захтев, изместио предмет Косова из надлежности УН на Еулекс, тј. ЕУ.
Николић и његових двојица „јуришлија“, ревносније од најбољих тадићеваца, кренули су да „сада“, „одмах“ и „за увек“ остварују Тадићеве намере и „трајно“ реше Косовско питање, „за бољи живот наших људи; будућност нас и наше деце; европски пут којим нужно мора да идемо“. Дачић је био агресиван и најхрабрији у свом опортунистичком „реализму“ изговарајући различите бласфемије: „Никаква Декларација (првобитна Томина) није Св. Писмо. Може се прилагођавати приликама и стварности. Ко мисли да је Устав неприкосновен, нека га стави под мишку и прошета Косовом и види како ће проћи. Дуго се лагало и лаже да је Косово наше“. То партијском демагогу није сметало, да колико јуче у интервју-у на РТС изјави: Парафиран Споразум у 15 тачака је етапно решење. О статусним питањима нисмо уопште разговарали. Ово је заправо почетак. О Косову ће се још разговарати“. А „истражујући“ новинар, водитељ, никако да запита ни Вучића ни Дачића, критично питање тачке 14: Ниједна страна неће једна другој сметати, нити утицати на друге да то чине, на њиховом путу у ЕУ. И нашим људима и иностранству је сасвим јасно, да је то де факто признање независности Косова. У ЕУ не улазе ничије провинције, већ само независне државе.
Тадић је често давао изјаве. Увек смишљено и одмерено. Никад није сам себи противуречио. Николић, председник из народа – за народ, још чешће говори, спонтано и без потсетника. У ствари брбља. Ласкање саговорнику му је стандардни приступ. Сваком каже оно што жели да чује. У државним посетама ласкањем домаћину претера, што оставља бљутав укус, а онда неконтролисаним речима, увреди другог пријатеља или државу. Настаје непотребан дипломатски дар-мар“. Тадића су оптуживали да се често појављује на телевизији и да сваку прилику користи за своје популарисање. Николић се не скида са тв екрана. Обавезан смешак му је усиљен, а љубазност намештена; не ствара опуштеност за пригодан разговор. Често је „шљампаво“ одевен.
Без обзира шта је и за кога Тадић радио, кад је „стил у раду“ у питању, појавом, понашањем и наступом, достојно је представљао државу. Николић далеко изостаје, наступ му је пре водитеља неког популистичког програма, него председника државе. Двојица млађих чланова владајућег тријумвирата, и поред међусобног трвења, су изгледа Николића „скрајнули“ на право место. Окупиран је одликовањима и њиховим дељењем. Разна одликовања, ленте са „подвезицом“ и без ње, изгледају луксузно, без обзира колико вреде. Николић их обавезно додељује са повељом, уз руковање и загрљај, а пред камерама. Али и ту му недостају, стил и мера. Чини се да их немилице дели, сваком ко му уђе у председничку палату, нарочито странцима, те их тако профанише и обезвређује. Отворио је и радионицу која производи то силно ордење, па је и њу пригодно одликовао.
Са таквим неискусним, изазовима недораслим, међународно наивним, партијско-демагошким и популистички неједиственим вођством, Србија се суочава са далекосежним и судбоносним питањима њене садашњице и будућности, судбином Косова и уласка у ЕУ, и „решава“ их „за увек“. Потписује Споразум о де факто независном Косову „за датум“ почетка преговора са ЕУ. Од „датума“ до стварног уласка године прођу, па да је ЕУ сам „мед и млеко“ (а није), тај међу-период треба преживети. Не учи се примерима из окружења, Турске и Македоније, које „датум“ одавно имају, а од њега „мрднуле“ нису.
Случај Шпаније, Португалије, Грчке, сада Кипра и Словеније, светске и еуро кризе, ништа им не каже. ЕУ и да хоће да их прими, због критичних проблема сопственог опстанка – то не може. Србија је класичан пример штетности партијског система власти. Захваљујући монополу на кандидацију, страначки кандидати за посланике и партијски кортеши, уочи избора одлазе у изборне јединице, и суштински необавештеном народу, површно „обрађеном“ унисоном, политички-коректном, пропагандом „независних“
медија, махом у рукама странаца и капитала, народу причају о питањима које он мало или нимало разуме, који „благе везе“ немају са стварним животним, проблемима сељака, раденика, слободних професија, итд. Обећавају „куле и градове“, које у нашем случају и не покушавају, а и да хоће због „партијске дисциплине“ не могу, да остваре. После избора народ их обично ретко, ако уопште, виђа.
Штетност партијског система најбоље показује раскорак који данас постоји између стварне „воље народа“ и властодржаца у вези Споразума који су они парафирали. Влада је једногласно усвојила Споразум, а сутра ће то учинити и Скупштина „набијена“, изузев ДСС-а, „политички-коректним“ партијама. Истраживања јавног мњења показују да је народ у најмању руку подељен, ако не и против, по свим битним одредбама, парафираног Споразума. Когод је „скројио“ партијски систем и повезао га са његовом владавином кроз скупштину, није то учинио да он буде одраз стварне „воље народа“, а тиме ни израз суштинског и трајног народног и националног интереса.
Лагали су за време кампање да би дошли на власт, лажу сада да би нас убедили како све чине само за добробит народа и Србије – а сутра ће нас лагати како није могло боље и више. Њихова целе владавина је заснована на лази и преварама.
Напротив. Косовски Срби, чак и припадници СНС-а, су једнодушно, одбацили Споразум и траже референдум. Савесни чинбеници, као председник владине Канцеларије за Косово и члан преговарачког тима, Александар Вулин, тражио је да се Споразум одбије, а онда се извинио Србима на Косову, и дао оставку на положај. „Мудри“ споразумаши нису узели у обзир, да је Дачићево умиљавање Русима у критичном тренутку, можда разлог да им Ештонова понуди, наводно бољу тачку 9 и 14 Спопразума. Место да преузму иницијативу у том смеру, указујући ЕУ да је Русија увек алтернатива, појурили су да парафирају Споразум.
Прве руске реакције су негативне. Најмање ће им се допасти НАТО (усмена гаранција на 10 година) Споразума. Шта ће бити после – Шиптарска окупација? Николићево хвалисање да ће Споразум отворити пут Вучићевој „парадној“ Српској војсци учешће у УН „мировним“ мисијама, на челу са НАТО-ом, Руси могу схватити као приближавање Србије њему, или сам улазак у НАТО, што би био сигуран крај руско-српском пријатељству.
Не праве ли наши „државници“ оваквим рискантним потезима „од готовог – вересију“? Јер, био би то крај већ уговореном руском финансирању изградње целог Јужног тока, улагања 800 милиона долара у српске железнице, буџетском зајму од 500 милиона на 10 година по 3.5 одсто, бесцаринском увозу српске робе у Русију…
В. Димитријевић
„Искра“
