Наврзме се тако, с времена на време, понеки Албанац (ај да будем политички коректан) па прети како ће ме убити убити због одласка на Кошаре, у Круму, Кукс, репортажа о страдању и патњи Срба на Косову и Метохији, уз већ фолклорно: “Имамо твоју фотографију, ћекамо те!”
Исмејем се слатко с тим чекалицама, чак им и напишем у којим кафићима седим по Београду, да не дангубе чекајући ме доле јер још важи некаква потерница за мном, чисто да знају где у које доба дана могу да ме “овере” (ал да плате пиће, не волим да остајем дужан), па се тако растанемо уз “поздраве” фамилији и упозорење за крај: “Готов си, Михаил!” (ко да сам бурек, па ми још и погреше име, горе него да ме убију, но…).
Од прекјуче се, ево, навадило неко момче из Пећи, презимена Бећирај, вели да сам се једном провукао али да ћу следећи пут оставити кости на Проклетијама!
Извиним се лепо момку што сам се, ето, провукао, обећавши да ћу следечи пут да му се најавим, да ме не витла по Метохији него упуца ко човека с прозора, у пиџамици, и захвалим за оно о костима, јер, заиста, верујем да нема веће милости него оставити их на Косову и Метохији!
Пени дечко три дана, већ стандардно: семе, племе, мајку карпатску, крв, лозу, сатире ми све до мушкатле и то на перфектном српском, па изгори сирома кад му на све одговрим: “Видиш како је лепо кад обојица полемишемо на матерњем…”!
Е, онда враг однесе шалу кад је поменуо нешто што се овде већ заборавило и што ме је заиста преплашило- кафић “Панда” и убиство шесторице наших момчића, од којих је један био син једног од очевих најбољих прјатеља!
Напише ми дословно: “А за “Панду” сте ви сами признали да је српку децу убила ваша “црна рука”!”
То “ми” се односи на нашег вајног премијера, који је изјавио тако шта (да не будем грубљи) и заћутао заувек, давши ето свакој шуши аргумент да упре прстом на нас и каже: “Монструми, побили сте своју децу!”
Залуду сам ја аветном Пећанцу објашњавао да Вучићева вреди колико и Вендина да је невина, оба краја батине су у том тренутку била у његовим рукама!
Нема Пећанца који именом не зна ко је учинио тај стравичан злочин!
Славили су курјаци у селу надомак Пећи смрт деце као да славе рођење, како већ само монструми могу, али не- Вучић је дозволио себи да тресне нешт много веће од глупости и да све остане на томе!
Скаменио сам се, ништа ми више није било смешно, нити сам даље полемисао с фукаром, схвативши да немам права да се љутим на њега кад му је Србин дао и погачу и нож разрезавши кривицу за крв ађела на нашим рукама!
Нико више није поменуо “Панду” од тада, нити се велики шаман удостојио да на својим испразно-историјским конференцијама за штампу порекне или докаже ту страхоту коју је устврдио, обележивши нас за вјек вјекова и опоганивши гробове голобрадих мученика!
Оно што ме после свега понајвише плаши јесте осећај да се Косовом и Метохијом тренутно зоре они који су га једноставно више волели!
Како да се отргнем том утиску кад ми је једном реченицом аветиња докона зачепила уста, подсетивши ме на речи “најмудрије” главе откад је глава у Срба!
Ево, председниче владе, најљубазније Вас молим да сад сазовете то ваше друидско коло звано конференција за медије и вратите се који месец у назад и кажете шта знате или признате да сте слагали!
Превише нас коштају ваша магновења и олако дате изјаве, као да сте у каквој уличној анкети!
Није проблем што је овај пећански миш спочитао мени Ваше речи, већ што ће довека свако то исто спочитавати нашим поколењима док и сама не почну да верују у то, а знате као и ја, као и читава Пећ, Метохија, ко је то учинио- именом и презименом!
Да сутра Србију одведете у рај узалуд вам кад пречице тражите кроз пакао!
Јесте ли свесни шта сте учинили?!
Пијаница што тресне навече искијава три дана, а камоли кад премијер вајни “свеже” читаву нацију ко каква влашка баба врачара!
Није вам ово била ни прва ни последња, али можда најтежа од свих!
Реците ми, ево послушаћу, шта да кажем кад ми се следећи јави, запрети, и успут помене како ће ми расути кости по земљи у којој почивају деца коју је наша “црна рука” побила?!
Извините, или немојте, али има она стара и умна: “Што једна будала искриви стотину паметних не могу да исправе!”
Не плашим се ја њих, верујте, већ нас!
Поносан сам на све што сам као новинар и човек учинио, срамота ме је, међутим, што не стрепим од њихових дела, већ ваших речи!
Од нечега се мора умрети, није проблем, али не од стида због лажи!
Тако не желим да одем…
Михало Меденица, Недељник.рс
