Није Србија између Истока и Запада него од избора до избора

Могу ли и хоће ли се грађани Србије одморити од политичких кампања? Како је политика од начина организовања у једној заједници и управљања у њој постала производ (најчешц́е) без квалитета и садржаја, о коме се константно прича и пише?

Земља избора и кампања

Србија је земља избора. Од 1989. до данас одржано је 12 председничких, 12 парламентарних, 10 покрајинских и 17 локалних избора.

Србија је и земља кампање. Политичких изборних кампања неупоредиво је више него што је и избора, а у последњих деценију и више она је перманентна. Свакодневна. Србија, наиме, живи политичку кампању.

Српска политичка специфичност

Тачно је да у свакој демократској земљи дан после одржавања избора (на било којем нивоу) почиње иза сцене кампања за наредне. Тачно је и да има још земаља у којима се избори (пре)често одржавају.

Међутим, све политичке фигуре и партије у тим земљама пре свега чине све да остваре оно што су обец́але бирачима, труде се да задрже освојени део власти, посланика, утицаја и да радом, понашањем и пре свега резултатима у периоду од избора до избора заслуже поверење бирача на неким наредним.

Дакле, о предстојец́им изборима се свакако мисли, али се о њима не прича док не дође до њих, вец́ се делује.

У кампањи се само презентира до тад урађено и труди да се што уверљивије бирачима улије поверење да ц́е и у наредном периоду тако исто радити.

Све је на речима, а где су дела?

У Србији се пак о изборима само прича. Очигледни доказ за овакву тврдњу јесте да се други дан по затварању биралишта на председничким изборима и у тренутку док још нема ни званичних резултата РИК-а вец́ увелико распреда о изборима за градоначелника Београда.

И то чак није прича у којој имамо сучељавање програма, поређење визија развоја, полемику о брзини инвестиција… Не, све се своди на кафанско надгорњавање ко би, после председничке, могао да седне у коју градску фотељу.

Зашто је то тако? Политику је, чини се, најбоље објаснити преко економије.

Да би неки производ дошао до купца, односно да би се неки потрошач одлучио да издвоји новац баш за тај конкретан производ, компанија, фабрика или нека друга врста фирме труди се да њен производ има квалитет.

Потом улаже напор да о том производу обавести што вец́и број потенцијалних купаца путем медија, огласа, пласманом на што вец́ој територији, истицањем у што вец́ем броју продајних објеката и на што видљивијим местима у њима.

Компанија која је најбоља у свим тим елементима имац́е највец́и профит, највец́е поверење потрошача и највец́и утицај на тржишту.

Понеси ме кући, најбољи сам

За политичаре је, у данашње време, гласач исто што је за неку компанију потрошач. Међутим, велики број политичара и партија, не само у Србији, нема квалитет, али упркос томе хоц́е да има велики удео на политичком тржишту.

И зато уместо квалитету, много више пажње и рада посвец́ују промоцији или боље рец́и пропаганди.

Као што компанија ангажује читаве тимове који чине карике у ланцу чији је почетак производна трака, а крај потрошачка корпа, тако и политичке организације имају читав ланац оних који у свом домену имају задатак да учине све да се њихова групација или појединац из ње нађу у својеврсној потрошачкој корпи српског гласача. Изнова и изнова.

Као што компаније хоц́е да потрошач и сутра, и прекосутра, и за годину дана, и тако у недоглед купује њихов и само њихов производ, тако исто поступају и политичке организације.

Компаније из тог разлога мере продају, бележе реакције купаца и у складу са тим појачавају рекламу, осмишљавају акције, мењају амбалажу и непрестано одржавају квалитет. Свакако, прате и шта ради конкуренција.

Политичке организације пак мере популарност у јавном мњењу, бележе реакције гласача, осмишљавају акције, мењају амбалажу, али и даље не брину о квалитету. Конкуренцију прате само у оној мери у којој ц́е јој нац́и слабу тачку да би могли да кажу: „Они су гори“.

Зато имамо непрекидно присуство политичких лидера и њихових тимова у медијима. Од константних изјава, оспоравања, критиковања, преко отварања школских клозета, асфалтирања (па и сто метара) улице, кречења фасаде у обдаништима, до појављивања на концертима, хуманитарним вечерима…

Дакле, политика се продаје као и свака друга роба, па је, ако тако посматрамо и поставимо ствари, нормално да је неко друштво константно у кампањи, јер су то принципи и законитости потрошачког друштва. Период који смо некад звали изборна кампања јесте само и једино финиш онога што партије и лидери раде све време.

Спутник, Вестионлине