Нијесам ли ти заповиједио: буди слободан и храбар!

Зар се Христос раздели?

(1 Коринћанима 1, 13)

У књизи “Несвети а свети” архимандрита Тихона Шевкунова (узгред, та књига се до сада у Русији продала у тиражу од око милион и 300 хиљада примерака), настојатеља Сретењског манастира у Москви, на једном месту наилазимо на следеће речи: “Ако човек нешто силно и упорно жели, притом на своју штету, Господ га дуго и стрпљиво, преко људи и животних околности, одвраћа од погубног циља. Али када ми ипак непоколебљиво остајемо при своме, Господ се повлачи и допушта да се догоди оно што бира наша слепа и немоћна слобода”.

Мислим да нема православног човека који је покушао да духовно осмисли свој протекли живот, а да у овим речима није препознао и неку своју животну слику, када је упркос толиким упозорењима Господњим, слепо срљао у својој погубној намери и због своје тврдоглавости дочекао страдање, после повлачења и допуштења Господњег. Међутим, као и у многим другим ситуацијама, оно што се односи на појединца, може да се односи и на народ. Морам да признам да се моја прва асоцијација када сам прочитао ове речи, односила на ситуацију на Косову и Метохији. Господ нас годинама дуго и стрпљиво одвраћа од погубног циља (уласка у ЕУ), а ми непоколебљиво остајемо при своме. Само да се присетимо речи нашег великог светитеља Николаја Велимировића: “Европа нема ни лека, ни лекара, зато што она сматра себе здравом, иако сви континенти брује о њеној тешкој болести, чак и о њеном лудилу. А ви, Срби где сте? Милиони Срба боје се Бога и не стиде се светаца Божјих. Где се налазите вас неколико стотина што стојите испред народа српскога: да ли сте са Европом или са својим народом? Ако кажете да сте са Европом, онда се брзо лечите да не би заразили свој народ. Ако ли кажете да сте са својим народом, пазите да се не ухватите у лажи. Јер није лак пут народни. То је узан и тесан пут поста и молитве и милостиње. Али то је једини спасоносни пут. Богу нека је слава. Амин”.

Очигледно је да ”ових неколико стотина што стоје испред народа српског”не желе да се лече, него упорно инфицирају свој народ. Ту су чудовишне пресуде Хашког трибунала за суђење Србима, ту је потпуна ревизија историје по матрици оправдања нацифашиста и осуде антифашиста, ту су отворене уцене и ултиматуми, ту је ЕУ пред тоталним расулом, али српска политичка квазиелита самоубилачки и даље труби опуту у Европу. Ако се и народ према најстрашнијој издаји буде односио млако, шта друго можемо очекивати него “повлачење Господње и допуштење да се догоди оно што бира наша слепа и немоћна слобода”.

Због тога је посебна одговорност на родољубивој српској опозицији, родољубивој српској интелигенцији и истинским пастирима у Српској Православној Цркви, који се морају са удвострученом енергијом супротстљавати докрајчењу процеса стварања “куване жабе” од Срба. Сулуда идеја да Европа нема алтернативу је потпуно институционализована од стране најамника на власти и пете колоне у медијима и невладином сектору и мора се свакодневно пружати народу алтернатива и указивати на погубност европског пута Србије. Наравно да ће (уколико им то дозволимо), када признају Косово у УН заборавити на ово што данас причају, као што су заборавили на предизборна обећања. Када нису одбранили Космет, наравно да неће одбранити ни Воjводину, ни Рашку област, ни… и наравно да је свако онај ко им верује после издаје Космета – достојан презрења. Слободан Јанковић је лепо писао о промени свести[1], ја бих само додао два нова сегмента у тим покушајима промене свести. Први сегмент се односи на претње које добијају властодршци. Наравно да после овакве издаје, народ услед потпуне узурпације и издаје народне воље од стране властодржаца, у афекту и немогућности да утиче на судбину свог народа, губи самоконтролу и прелази на терен који није за препоруку. Међутим, овде се мора поставити питање, шта је преостало народу када властодршци отворено крше Устав и законе своје земље и притом потписују споразум са зликовцем, лицем са потернице коју је расписала та иста земља којом они руководе? Али то није све, иза читаве приче око претњи народа властодршцима, крије се још један суптилни механизам – потребно је криминализовати све оне који се усуђују да критикују премису да Европа нема алтернативу. Ово је припрема државне нетолеранције према јавном мишљењу, ово је припрема да се свака критичка мисао прогласи насилништвом или силеџијством, како би се из јавног дискурса елиминисао сваки непожељни политичар или интелектуалац, свештеник или владика.

Кад смо поменули свештенике и владике, дошли смо до другог сегмента промене свести о коме треба нешто рећи. Јасно је да је добро уходана машинерија пете колоне српских медија добро одрадила посао на дискредитацији СПЦ скандалом темпираним управо у тренутку када је то било најпотребније. Јер једино јединство СПЦ и истински пастирска делатност СПЦ као брижне мајке свог народа, може бити фактор српске одбране Косова и Метохије. Међутим, оваква дискредитација Цркве споља не би била могућа да јој није претходила вишегодишња страшна дискредитација изнутра и због тога је неопходно укратко појаснити зашто су подебљана слова о неопходности истински пастирске делатности. Мутна хуманистичко-екуменистичка веровања квазицрквених интелектуалаца, препуна погубних заблуда, данас су постала окосница проповеди великог броја српских владика. Још у ушима српских православних верника болно одзвањају речи љубимца српских екумениста, Митрополита Пергамског Јована Зизијуласа, да је “бомбардовањем Србије Запад спасао Балкан од болесног национализма!” Сврха екуменизма је пре свега у “духовном” оправдању разарања суверених националних држава како би се преко јединствене светске владе коначно устоличио и син погибли. Велики руски владика, Митрололит С.Петербуршки и Ладошки Јован (Сничев) каже да не може бити мира између Истине и лажи, јер је управо на то мислио Господ, када је обавезао Своје ученике на непрестану борбу са погибељним заблудама рекавши: „Нијесам дошао да донесем мир него мач.“ (Матеја 10, 34). Поседовање благодати дато је само Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви (Православној) и још је свети апостол Павле речима „Зар се Христос раздели?“ (1 Коринћанима 1, 13) критиковао оне који су покушали да незаконитом деобом присвоје Црквену благодат. Посебно су жалосна данас објашњења појединих српских екуменистичких владика да се они залажу за екуменизам ради сведочења инославнима о Истинама садржаним у Православљу. Данас је и ономе ко само куца на врата спознаје светоотачке истине по питању инославних, апсолутно јасно да сеу дебело уво не може забости нежна реч – да се послужимо песничком метафором Бранка Миљковића.

То је само мали део разлога због којих је неопходна удвостручена енергијародољубивој српској опозицији, родољубивој српској интелигенцији, родољубивом народу српском и истинским пастирима у Српској Православној Цркви. Против њих је страшан непријатељ – и спољни и унутрашњи, али то не значи да се сме падати у очајање и малодушност.

Када су у кнежевини Србији питали једног духовника како се може ослободити Косово од турског ропства, он је одговорио: Косово се може ослободити уз помоћ три ствари – поста, молитве и оружја. Може се рећи без имало претеривања да је херојска борба целокупног народа српског од 1991. године и почетка распада Југославије, па до бомбардовања Србије 1999. године и доласка (на крилима НАТО авиона), западних најамника на власт, имала одлучујући утицај на дизање Горбачов-Јељцинске Русије са колена и долазак Путина на власт. Надати се у Бога да ће и херојска борба српског народа на Косову и Метохији имати одлучујући утицај на дизање остатка Србије са колена, можда и са појавом новог српског Вожда. Очигледно да од партијашења нема добра Србину, једино истински вођа-домаћин у стању је повести народ на препород и окренути вектор српске политике за 180 степени, од Запада ка Истоку, одакле је мир души Србиновој…

А тада, уз помоћ поста, молитве и оружја, уз помоћ Божију и мајчице Русије, повратићемо и Косово и Метохију, српски Јерусалим. Србине, твоја крстоносна историја те непрекидно опомиње да не смеш заборавити Библијске речи – Нијесам ли ти заповиједио: буди слободан и храбар! Не бој се и не плаши се, јер је с тобом Господ Бог твој куда год идеш (Исус Навин, 1, 9).Ако заборавим тебе Косово и Метохијо, нека ме заборави десница моја!