Јавности у Србији је недоступан податак о томе колико укупно буџетског новца за медијско представљање троше државне и локалне власти, установе и јавна предузећа, нити се зна којим медијима тај новац одлази и за какав садржај, пише данас регионални портал fairpress.eu.
Посебно је тешко доћи до података колико се јавног новца слива у медије преко разних јавних предузећа.
Закони у Србији не забрањују оглашавање државних органа, локалних власти и јавних установа, нити је законом ограничено колико ће буџетског новца бити дато за то.
Тања Максић из Балканске истраживачке мреже БИРН рекла је да се после приватизације медија обим новца намењен медијима смањио, али да управо медији који су били у државном власништву и даље заобилазним путевима добијају највећи део.
“Нашли смо да су 33 локалне самоуправе потрошиле око 650 милиона динара, од тога је на конкурсе потрошено око 540, на јавне набавке 65 милиона, и то само у 14 општина, док је 45 милиона потрошено на остала давања, као што су преноси седница скупштина и слично. У то не спадају јавна предузећа, ни други буџетски корисници, већ само локалне самоуправе”, објаснила је Максић за фаирпресс.еу.
Савет за бобру против корупције је у извештају из 2015. године констатовао тај проблем и проценио да су јавна предузећа на оглашавање и друге медијске услуге за четири године потрошила чак око 840 милиона евра.
Портал додаје да је најчешћи модел нетранспарентног трошења новца пореских обвезника на медије, “набавка услуга одржавања портала, сајтова, преношење седница скупштине општине, медијско праћење рада органа локалне самоуправе, рад комисија или трошкови за оглашавање у јавним гласилима”.
“Доносиоци одлука ту гурају своје медије, који су њима блиски по уређивачкој концепцији или по власничким односима, јер кад се повуче власничка линија, види се да она води до владајуће гарнитуре. Други модел је да дају свима и тако купе све медије, па им траже у јавној набавци да их прате. И то је једна врста ућуткивања и корупције”, објаснила је Максић.
Информације о трошењу буџетског новца јавности су доступне само захваљујући појединим истраживањима невладиног сектора или студијама случаја, а портал додаје да “није заживела ни законска обавеза да се сав тај новац бележи у Регистру медија Агенције за привредне регистре”.
Јавности нису доступни ни извештаји о реализацији тих набавки, а ” њима би се видело ко је колико чега произвео, какав је тај садржај, да ли је тог садржаја уопште било, где је он пласиран, у којој врсти порграма, тако да мислим да је то ствар на којој и даље треба инсистирати, да се ти извештаји учине јавним”, додала је Максић.
Упозорила је и да у уговорима овог типа, који јави органи или предузећа скалапају са медијима, “јавни интерес остаје по страни”.
“У описима тих услуга које они наручују преко јавних набавки увек стоји да траже од медија да се прати рад управе, градских челника, јавних предузећа, културне манифестације и остало, тако да чак и овај новац који се троши на јавне набавке јесте велик, ако је поркиће за заобилажење закона, јер закон је врло децидан и он каже да се паре за информисање дају преко конкурса, а праћење рада локалне самоуправе није законска обавеза”, додала је Максић.
Наводи се да би постојећи механизми могли бити унапређени кроз нову медијску стратегију Србије за период до 2023. године, чија је израда почела уз бројне проблеме и резултирала тиме да су представници цивилног сектора и Медијске коалиције иступили из радне групе, а нацрт тог документа још није урађен.
Бета
