Поводом текста Милоша Милојевића „Одговор Н. Милованчеву или Бојкот избора можда није тако добра идеја као што изгледа“, „Стање ствари“, 29. 8. 2019.
Свакако да одлука о бојкоту избора није лака. И ја сам себи постављао многа питања која поставља и г. Милојевић, и прихватам многе аргументе које је изнео. Бићу отворен: у последњих тридесет година сам више пута оцењивао сврсисходност бојкота парламентарних избора – више на светској политичкој сцени, него на српској. И мој став је у принципу био: од бојкота има више штете него користи. Овај пут не мислим тако. Зашто?Господин Милош Милојевић је одговорио на мој текст у вези са бојкотом избора у Србији 2020. г. и у свом чланку поставио неколико питања о сврсисходности таквог корака опозиције на скупштинским изборима следеће године.
У случају српских скупштинских избора 2020. ствар је огољена, јасна. Западне силе терају опозицију на изборе под неравноправним условима само из једног циља: да се после тих избора легализују противуставни Бриселски споразуми, односно неформално или формално признавање независности окупираног подручја Косова и Метохије.
На питање о успешности бојкота одговарам: верујем да има велике шансе да успе – ако га у широком спектру прихвати читава опозиција (ту не бројим квазиопозицију – она ће учествовати, јер је за то плаћена). На чему се темељи моја оцена? Не само на информацијама о паничном страху од бојкота, који допиру из врхова владајућих кругова. Много више на поверењу у стручност и способност дипломатских и обавештајних служби водећих западноевропских држава и САД. Ако су све те службе оцениле да треба спречити бојкот скупштинских избора у Србији 2020. године, да би ти избори добили легитимитет и да би се на тај начин спровели договори г. Вучића и отцепило Косово и Метохију, ја им верујем. Они су професионалци који одлично раде свој посао у Србији – то видимо сваки дан. Ти зликовци (извињавам се часним појединцима у тим структурама, о налогодавцима је реч) знају шта је најгоре за нас, јер су специјалисти у томе, ломе кичму српском народу већ три деценије. Тако је било на примеру Српске Крајине 1991-5, на примеру Српске (Дејтон), на примеру Србије 1999. и након тога, режираног референдума у Црној Гори 2006. Осакатили су етнички простор српског народа тамо где је живео око 1500 година и (стратешки најважније) одсекли српски народ од Јадранског мора, приступу до којег је српска држава тежила 100 година – од Карађорђа и Милоша Обреновића до остварења тог циља 1918. Сада руше СПЦ, као српски интегративни фактор, затим ће следити напади на Рашку и тако даље. Никад им доста бити неће – ако им дозволимо.
Ја тим србождерима верујем, нису они неспособни. И баш зато, кад год они кажу: „Бело!“, ја узвикнем „Црно!“. И тако ћу – докле год ходим овим светом.
