Прошло је, ево, десет месеци како Русија спроводи „специјалну војну операцију“, „СВО“, у Украјини. Већ у самом оваквом називу многимa је пружена прилика да, по мени, сасвим оправдано критикују Кремљ. Јер свакоме је јасно да ово није „специјална војна операција“, већ прави рат, у коме против Русије ратује не само украјинска војска, већ и целокупни војни и привредни потенцијал Запада: Сједињене Америчке Државе и њихови сателити – мислим на државе чланице Европске уније. Вашингтон и Лондон режиму у Кијеву пружили су од самог почетка рата пуну дипломатску, војну, медијску и економску подршку.
Као и у протеклих неколико векова, Запад не даје подршку због неких високих моралних, хуманитарних идеала – како то често крајње неискрено и лицемерно истичу – већ са циљем да се ослаби и уништи њихов главни непријатељ: Русија. Зато су у протеклих неколико векова увек подржавали, на пример, Отоманску империју када је ратовала против Русије, или пољске устанке у време када је та земља, дакле Варшавска губернија, била само једна од многих руских области. Данас то чине, разуме се, не да помогну украјинском народу, већ да ослабе Русију.
Зато су из истих разлога Лондон, Вашингтон, Берлин и Париз увек били на страни српских непријатеља: Хрвата, Албанаца или босанских муслимана. Просто су у Србима гледали „непоправљиве русофиле“, дакле оне који нису спремни да воде крсташки рат против Русије. Године 1917. Запад је подржао Лењина, јер је он обећао да ће уништити руски народ. Највећу опасност Запад није никада видео у комунизму, већ се панично бојао да би на развалинама Совјетског Савеза могла да васкрсне Русија, као национална држава руског народа. После 24. фебруара 2022. многе су ствари постале много јасније, а пре свега Запад је недвосмислено казао: „Русију смо одувек видели као свог главног непријатеља.“ Међу ретким личностима у Русији нарочито су Владимир Жириновски и Едуард Лимонов говорили о тој чињеници од 1990. често и гласно. Но, водећи медији у Москви исмејавали су их и тврдили да су такви ставови „сумасшедшее, ведь Запад – это цивилизация, это же наш друг“.
Били смо сведоци значајног догађаја године 2014. Неки су то протумачили као „гениальную стратегию и историческое достижение Кремля“. Но, то просто није тачно. Путин и његови најближи саветници нису имали никаквих планова да ослободе Крим и припоје га Русији. Добри познаваоци прилика кажу да је „всё произошло в 2014 г. спонтанно“. Претходних година Лимонов је са својом малобројном дружином неколико пута изводио акције у Севастопољу и руском Јужном Сибиру (а који данас јесте део северног Казахстана), те тако скренуо пажњу да се руски народ није одрекао својих територија. Путинов режим не само да није подржао Лимонова, већ је осудио његову акцију.
„Руско пролеће“ године 2014. изазвало је опште одушевљење. До тада, 2014, Путинов режим уопште није уживао знатну подршку најширих слојева друштва. На кратко то се све променило, јер су људи разумели да „возвращение исконно русских земель являлись главным мотивом присоединения Крыма“. Зато је огроман део руског народа стао иза Путина. Просто су очекивали да ће после Крима убрзо доћи на ред и ослобођење Донбаса, Харкова, Запорожја, Херсона и Одесе. Реч је о украјинским територијама где је становништво у огромној већини руско. Односно, то су „у историјском погледу исконски руске земље“ („исторически это исконно русские земли“).
Но, цела акција завршила се само присаједињењем Крима. Од 2014. до фебруара 2022. те су области Украјине доживеле неописива страдања руског народа. Путину и његовим присталицама било је много важније да воде рачуна о компрадорској олигархијској елити у Москви него о руским националним интересима. Њима је било најважније да се договоре са Зеленским, како би руски гас и нафту могли несметано да преко Украјине продају Немачкој и другим европским државама. Најбогатији људи Русије са страхом су, па и отвореним непријатељством, гледали на „Русскую весну 2014. г.“ Режими у Москви и Кијеву заједничким су снагама уништили „Руско пролеће“. Од 2014. до 2022. не престаје прогон руског народа у Украјини. Нема никакве сумње да председник Русије јесте крив. Најзад, то је и он сам, истина индиректно, недавно признао. Путин свакако сноси највећу одговорност за страдања Руса у Украјини у том временском раздобљу.
Добри познаваоци прилика често су се у чуду питали: зашто је руска армија одбранила Сирију и спасила режим Асада, а исто није урадила у Украјини, где живи око десет милиона Руса? Зашто већ пуних осам година немо посматра геноцид над руским народом у Донбасу? Зашто је Путинов режим тако равнодушан према страдању Руса у Украјини? Одговор је кратак и јасан. Зато што је и данас владајућа елита у Русији совјетска. А главна црта бољшевичке идеологије је русофобија.
За добре познаваоце прилика у Русији такав развој догађаја није био изненађење. Од Горбачова се цео образовни систем земље и културна политика могу укратко описати овако: „Нам надо быть открытыми для Запада. Но нам надо туда стремиться.“ Укратко, последњих три деценије Русија се налазила под културном окупацијом Запада („в ситуации культурной оккупации со стороны Запада“). Неколико поколења младих Руса васпитавано је по западном систему образовања, „по Болоњи“.
Чак ни после 2014. године и присаједињења Крима Русији Кремљ није имао смелости да призна да је Запад непријатељ Русије. Док су из Вашингтона и Лондона редовно стизале недвосмислене поруке да је њихов главни непријатељ Русија, Путин и његови министри наставили су да говоре о „нашим америчким и европским партнерима.“ Дуго су руске елите живеле у илузији да „нас тамо, додуше, не пуштају, али нема везе, упорно ћемо тражити безвизни режим. Као Украјинци“ („нас туда, правда, не пускают, но ничего, мы будем туда настойчиво требовать безвизового режима. Вот как украинцы сейчас себя ведут“). Или, како је тачно формулисао један угледан руски интелектуалац: „Просто мы и наши элиты заклинали себя, что Запад нам не враг.“ Оваквим начином размишљања Русија је унапред, пре самог рата, разоружала саму себе и пружила могућност Западу да се од 2014. године спрема за рат против ње.
Одакле почети? Пишући о својој земљи, један берлински аутор овако је видео проблем: „Ко данас процењује и размишља о немачкој политици, тај мора или да падне у депресију, дакле постане малодушан, или циничан, или да толико отупи да на концу постане равнодушан… Грађани ове земље уопште не пружају отпор, премда власт непрестано наноси штету немачким интересима, већ, напротив, пружају подршку таквој катастрофалној политици и то тиме што свакодневно показују равнодушност за судбину сопствене, наше државе.“ („Wer die deutsche Politik heute beurteilt, der verfällt entweder in Depression, oder in Zynismus, oder Abstumpfung… Die Bürger wehren sich nicht gegen eine Politik, die das deutsche Interesse permanent verletzt, sondern sie bestätigen sie täglich durch die Gleichgültigkeit“, Thorsten Hinz: Die Psychologie der Niederlage – Über die deutsche Mentalität; изд. Junge Freiheit, 2011, Берлин, стр. 7).
Верујем да управо овим речима можемо да опишемо стање какво данас влада у Русији. Наравно, ово важи и за Србију. Немачки публициста Хинц неколико реченица даље тврди да најозбиљнији и „најтежи проблем немачког народа јесте губитак биолошке супстанце… односно чињеница да годишње више Немаца умире него што се рађа.“
Но, да се вратим на тему овог текста. Путин и његови најближи саветници старали су се да сопственом становништву и свету докажу како је ова „војна операција“ искључиво усмерена против „нацистичког режима“, а не против украјинских грађана. Покушавају да нас убеде да „всё идёт по плану“. Но, како време одмиче све мање људи како у Русији, тако и у свету, верују Путину. Свима је јасно да се руским војним снагама не супротстављају само „малобројни украјински неонацисти“, већ да жилави отпор пружају и знатан број украјинских грађана и то како украјинске националности, тако и руске.
Мој рад, међутим, посвећен је не толико Украјини, већ пре свега ситуацији у самој Русији. Какав је карактер власти у тој највећој држави света? Одговор на ово питање далеко је, по мени, важнији, него да причамо о војним операцијама које се, ево, од фебруара 2022. године воде на територији Украјине. Ко стварно управља овим простором? Одговор на ова питања дао сам у неколико својих текстова.
Зато бих сада само поновио основне закључке: владајући слој у Москви и Кијеву чини узак круг људи, кога је можда најправилније назвати „компрадорско-олигархијски“. Он се формирао одмах после распада Совјетског Савеза и у својим битним цртама остао непромењен до данас. Многи добри познаваоци прилика истичу и чињеницу да међу двадесетак најбогатијих људи у Русији, на пример, нити један није руске националности. А та чињеница је веома чудна, јер Руси чине око 84 одсто становништва Русије.
Путин је неколико пута казао да је он „либерал“, те да неће никада довести у питање „приватизацију“ из доба Јељцина. Тридесетак породица из Русије постали су готово преко ноћи милијардери, а неких тридесет милиона Руса буквално је умирало од глади. Године 2015. у Јекатеринбургу Путин је свечано отворио „Ельцин Центр“, који је постао главна централа русофобске пропаганде. Он се отворено финансира из америчких средстава. У неколико наврата најугледнији руски интелектуалци и уметници слали су петиције Путину да се „Јељцин центар“ затвори. Без успеха.
Овде вероватно и лежи главни разлог зашто Русија није објавила ратно стање и општу мобилизацију, већ се задовољава са „специјалном војном операцијом“. Очевидно да се Путин и његов режим боје да најшире слојеве друштва не захвати „вирус руског националног препорода“, где више не би било места за садашњи ненародни режим који од Горбачова влада Русијом. Изгледа да се Путин и његови најближи саветници управо највише боје оваквог развоја догађаја. Али и Запад. Зато њима и одговара Путин, када већ не могу да поставе неког свог кандидата, рецимо Анатолија Чубајса, Хермана Грефа или Алексеја Кудрина. Важно да власт у Русији не освоје људи чији погледи су блиски Едуарду Лимонову, Константину Затулину, Петру Толстоју, Александру Дугину или Захару Прилепину.
С друге стране, пропаганда Кремља све чини да одвуче пажњу од битних проблема земље, „демографической катастрофы, безработицы и тотальной нищеты населения в провинции“. Већ деценијама демографи упозоравају на катастрофалну ситуацију у земљи. Чак је и руски патријарх Кирил у неколико наврата казао да би руски народ могао до 2060. постати мањина у сопственој земљи.
Москва није Русија. Имао сам могућност да пре десетак година посетим села и места између Москве и Нижњег Новгорода. Зачудио сам се беди у којој живи велики број људи. Царује опште малодушје и безнадежность. Просто је несхватљиво да најбогатија земља на свету није способна да сопственом народу омогући живот достојан човека.
Већ годинама грађани слушају како корупција постоји у самом врху власти, како милијардери распродају у бесцење природна богатства Русије и продају их Западу и Кини. И ова „делимична мобилизација“ није успела управо из тог разлога – јер велики број Руса не види разлог да се бори и гине да би милијардери и даље могли владати Русијом. Словом, Путин се не боји Зеленског или Бајдена, већ незадовољства и гнева сопственог народа. Сви московски владари, од руских царева па до Путина, просто су се панично бојали „беспощадного русского бунта“, какав је био у 18. веку, а кога је водио Пугачов (Емельян Пугачев).
Веома брзо, већ овог пролећа, руски специјалци, уз огромне жртве, заузели су позиције недалеко од Кијева и Чернигова, а у рану јесен стигли сасвим близу Харкова. Слично се недавно догодило и са Херсоном. Одједном је стигла команда из Москве да руска војска мора напустити те позиције због „плановой перегруппировкой“. Пензионисани руски генерал, Леонид Решетњиков, назвао је ствари правим именом: „Бегство из под Киева и Чернигова весной, позорище в Харьковской области в сентябре, теперь вот Херсон – этих эпизодов будут стыдиться, наверное, и будущие поколения через много лет.“ Да, ове епизоде руског ратовања стидеће се и будућа покољења у Русији.
Последице по руски народ биле су катастрофалне. Украјински режим кренуо је у „сафари“ на истакнуте руске патриоте, који су претходно са хлебом и сољу дочекали руске војнике као ослободиоце. Москва је буквално „пустила под нож“ хиљаде руских цивила. Нарочито су циљ украјинских полицијских снага били они грађани Украјине који су за кратко време док су се налазили под контролом руске војске примили руске документе и пасоше.
Но, већ досад нанета је огромна штета угледу Русије у свету. Чињеница јесте да руска армија није способна да заштити сопствено становништво у четири нове области које су до јуче биле у саставу Украјине. И не само то. Украјинска војска редовно бомбардује руске градове у самој Русији. Тако је руска штампа јавила: „В результате попытки Украины ударить с помощью реактивных беспилотных летательных аппаратов (БПЛА) по аэродромам „Дягилево“ в Рязанской области и „Энгельс“ Саратовской области погибли трое российских военных, еще четверо были ранены.“ Руско министарство одбране признало је 5. децембра 2022. да је на споменутим аеродромима нанесена знатна штета и да су уништени бројни авиони на аеродромима „Дјагиљево“ и „Енгелс“. Ово су забележили и страни коментатори. Тако Пол Крејг Робертс пише: „Explosions Hit Air Bases Deep Inside Russia, Killing Three Russian Soldiers. If the Kremlin is unable to comprehend that its limited operation is no longer an alternative and to come to a decision to fight and win a real war and impose the peace, the Kremlin will lose control over the situation.“
Просто, Русија је неспособна да, како стоји у уставу земље, заштити своје грађане, дакле децу, старце, жене, пензионере. Верујем да многи руски војници и официри због тога осећају немоћни бес и бескрајни стид.
Из свега се види да се „СВО“ спроводи без озбиљне припреме. Компрадорско-олигархијска елита која од Јељцина влада Русијом троши новац на куповину фудбалских клубова у Енглеској, јахти у Монаку, средњовековних замкова у Француској, кућа у Италији, вила и станова у Швајцарској, Лондону, Паризу или Флориди. Милијарде америчких долара и злато деценијама нису у Русији, већ већим делом у банкама и трезорима на Западу. Сједињене Државе и Енглеска просто су тај новац и злато запленили и, како су јавно изјавили, руским новцем намеравају да финансирају рат против Русије. Зато је Русија потпуно војно неспремна дочекала 2022. и изазов Запада. Новаца за реалну производњу у Русији због тога не остаје много. Чим је почела војна операција, један део олигарха побегао је из Русије, пре свега у Израел, Енглеску и Сједињене Државе, а то са новцем украденим у Русији, великодушно помажући украјинску војску.
Због чега Руси не ратују са нормалном, народном војском, већ је Кремљ послао у Украјину војнике из састава „Вагнер“ и сличних полуприватних фирми? Те војне јединице пре личе на француску Легију странаца. Да ли је то знак да Русија заправо и нема армију, већ само војне снаге чији је задатак да чувају Кремљ, приватне фирме олигарха и њихових породица? Ти „руски“ олигарси и највиши државни чиновници имају одличне пословне везе с Лондоном и Њујорком, а немају никакве везе с руским народом. Довољно је да прочитамо неколико изјава Дмитрија Пескова. А он је секретар за штампу председника Путина! Песков је често давао такве изјаве да би човек пре помислио да он заступа интересе Вашингтона, Лондона или Берлина. У свакој земљи Песков би због таквих срамних изјава био одавно не само смењен, већ би против њега био покренут поступак због ширења панике и дефетизма. Но, Песков је и данас, децембра 2022, и даље на свом високом положају! Зато искрене руски патриоте све гласније говоре да је „смена власти на Украине“ могућа тек кад дође до смене власти у самом Кремљу. Дмитриј Песков је познат по својим либералним погледима и изјавама. А то у руском случају значи да припада „прозападном“ крилу владајућих структура у држави.
Ево неколико примера. Одмах на почетку „СВО“ Песков је, пошто је Иван Ургант дезертирао у Израел, изјавио: „У нас есть люди, которые испугались. Кто-то из них уехал, сказал, что едет в длительный отпуск…И они не являются врагами государства“. За разлику од муслимана, Чеченца Рамзана Кадирова, који је такве људе назвао правим именом – дезертери и издајице, Песков брани Урганта, Ксенију Собчак, Дмитрија Муратова, Алексеја Венедиктова, Галкина и Пугачову. Сви ти људи из „шоу бизниса“, који већ деценијама загађују културну климу у Русији, године 2022, чим су стигли у Израел, истакли су се русофобским изјавама. А Песков, видимо, њих брани!
Песков је такође изјавио да повлачење „российских войск из Киевской области был жестом доброй воли“. Песков је заборавио да каже да је „гест добре воље“ стајао живота стотине руских грађана који живе у Украјини. Дочекали су руске војнике са хлебом и сољу, да би их кратко после тога ти исти војници препустили на милост и немилост окрутним украјинским полицијским снагама. Велики број Руса у Украјини сакупио је хиљаде потписа и тражио од Путина да смени Пескова. „Считаем Дмитрия Пескова олицетворением „пятой колонны“ в России, которая пособничает информационной войне против РФ и деморализации наших военных“, како се каже у петицији. Без успеха.
Све нам то говори да иза Пескова стоји сам Путин. Песков се такође „прославио“ изјавом за америчку телевизију Sky News да су руски губици велики, огромни. Такве и сличне изјаве Пескова и других високих чиновника из државног апарата шире неповерење према Путину. Ако Песков не брани националне интересе Русије, ко ће онда?
Од 24. фебруара 2022. до конца новембра 2022. у Израел је отишло близу четрдесет хиљада руских држављана. Велики број дезертера нашао је уточиште и у балтичким земљама, али и у државама ЕУ. Њима материјалну и правну помоћ пружају невладине организације као „Открытая Россия“ Ходорковског, „Форум“ Каспарова, а сасвим отворено ангажоване су обавештајне службе Сједињених Држава и Велике Британије. Ова чињеница, као и информација да је држава Израел заузела јасан антируски став, те да помаже медијски, а и војно режим у Кијеву, сигурно ће имати далекосежне последице по руско-израелске односе.
Деценијама у Русији слободно делују медији и организације који шаљу јасне русофобске поруке: телевизија „Дождь“, „Эхо Москвы“, „Медуза“ и „Елцин центар“. Руске власти су им годинама пружале подршку, без обзира на њихов отворено русофобски програм. С временом је телевизија „Дождь“ постала главни стуб пете колоне у Русији. На редовним годишњим конференцијама за штампу, концем године, право да поставе питања Путину обавезно добијају људи блиски „Дожду“, „Ехо Москви“ и „Јељцин центру“. Никада нисам чуо да је Путину могао да постави питање неко ко представља аутентичне интересе и глас руског народа.
Тек од фебруара 2022. руска јавност види ко је последњих деценија чинио политичку, финансијску и културну елиту у држави. Сада се најзад појавила велика шанса да главне позиције заузму људи који нису равнодушни према судбини земље и руског народа. Људи из сектора финансија и шоу бизниса јасно су казали да су спремни да издају и „продавать свою Родину“.
Годинама са Запада слушамо како су слобода штампе, либерална економија и „отворено друштво“ главни предуслови да се „источноевропске земље придруже цивилизованом делу света“. Америчко бомбардовање Србије 1999, те људи који од октобра 2000. године, уз помоћ Вашингтона и Лондона, владају Србијом, показали су да су управо ти „либерали“ главни заступници насиља и терора. Ово се јасно видело и на примеру кијевског режима 2014, као и код либералне опозиције у Русији 2022. У свим споменутим земљама иза „невладиних организација“ – које красе хвале вредна имена попут „промовисање демократије“, „борба против корупције“, „борба за људска права“, „покрет за равноправност жена“ – у већини случајева стоје обавештајне службе Сједињених Држава и Велике Британије. Све те „невладине“ организације, финансиране од стране Запада, подло се сакривају иза социјалних и хуманитарних пројеката, и том „благотворительностью“ настоје да нас униште тако да наше традиционалне вредности и љубав према сопственој земљи, „любовь к Родине“, представе као нешто превазиђено, штетно, па чак и криминално.
Србија и Русија просто су окупиране од стране „бораца за реформу образовног система“. У Србији су избацили из употребе стару српску, старословенску реч и уместо тога говоре искључиво о „едукацији“. Руси су ипак задржали своју реч и говоре о „образовательной системе“.
Данас реч „либерализам“ нема исто значење као што је имала, рецимо, у XVIII веку у Енглеској или Француској. Данашњи либерални покрет на Западу стоји на управо сасвим супротним принципима. Он се претворио у терористички покрет. Најбољи пример јесте НАТО. Кад се читају главни циљеви те војне организације, и с друге стране погледа шта НАТО ради на терену, на пример у Ираку, Србији, Сирији, Авганистану, или данас у Украјини, види се да је Запад постао терористичка сила. НАТО данас јавно позива своје присталице, дакле, „либеральное движение в России“, да крене са терористичким акцијама против Русије. Најпознатији њихов недавни „успех“ јесте убиство Дарје Дугин. Руска левица, либерали боре се за распад Русије. И Лењин је године 1914. прогласио да је циљ њега и његових бољшевика да Русија доживи војни пораз у Првом светском рату. Успут да приметимо да је Русија не само и данас пуна споменика Лењина, већ Кремљ жестоко критикује режим у Кијеву или неке од балтичких земаља јер уништавају Лењинове споменике! Лењин, љути русофоб, а и данас постоји „Лењинградска област“.
Од фебруара 2022. до данас, децембра 2022, Русију је напустило око седамсто хиљада руских држављана, и то старости од двадесет до тридесет пет година. Дакле, на Западу живи око седам стотина хиљада руских дезертера. Истовремено се из Русије као добровољци за ослобођење Донбаса пријавило тридесетак хиљада. И ова појава јасно говори о природи власти у Русији од Горбачова до Путина. Компрадорско-олигархијска класа у Москви није учила младе људе да воле своју земљу. Масовно дезертерство није изазвало велико узбуђење ни код секретара за штампу председника Путина. Масовно дезертерство руска јавност дочекала је као нешто нормално и допустиво. Све је то резултат вишедеценијске антируске политике СССР. Чисто руске земље бољшевици су поклонили Казахстану. А то ће после Украјине бити – како су већ пре много година видели Лимонов и Жириновски – следећи велики проблем Русије. Казахстан и готово све друге бивше совјетске републике деценијама воде жестоку русофобску политику.
Анатолиј Чубајс дуго времена још за време Путина заузимао је важне положаје у важним државним фирмама. Дакле, уживао је подршку Путина, а истовремено био у управном одбору америчке банке JP Morgan Chase. Словом, данашњи руски либерали понављају тезе Чадајева да смо „мы ничтожны“. Дакле, појава општеевропска, када говоримо о самопрезиру према сопственој нацији. А он, Петар Јаковљевич Чадајев, масон, западњак, то је казао пре две стотине година. Припадао је интелектуалној елити руског народа. А данас унук бившег дугогодишњег министра иностраних дела Совјетског Савеза Андреја Громика, Алексеј, ужива стипендију Оксфордског универзитета и био је међу првима који су после 24. фебруара 2022. критиковали руску војну акцију у Украјини. До тада је био члан Савета за националну безбедност Русије!
Колико је руски народ морално и културно деградирао види се по томе што огромну популарност уживају банални забављачи попут Ивана Урганта, Боримојсева, Киркорова, Пугачове, Галкина и сличних. Главни русофоби кијевског режима су Кисељов, Шустер, Ганапољски. Сви су они направили каријеру у Москви и били мажени и пажени од Јељциновог и Путиновог режима.
Године 1999. Јељцин није ништа озбиљно подузео да би одбранио Србе. Путин је испоручио Хагу двојицу или тројицу Срба и тако „по пропису и закону испунио захтев својих партнера са Запада“. Кремљ готово три деценије не предузима никакве озбиљне мере да заштити Русе од прогона у прибалтичким земљама, у Казахстану и Молдавији. Турска већ годинама подржава исламске фундаменталисте у Дагестану, Татарстану и Чеченији. Израел наоружава украјинску армију и непријатељ је Русије. То показује и пример Сирије. Изгледа да су једини озбиљни савезници Русије Белорусија и Иран. Обе државе дуго су водећи московски медији приказивали као „недемократске и ауторитарне“.
Наслов енглеског Телеграфа од 22. септембра 2022. у ком се каже да је Роман Абрамович имао кључну улогу у ослобађању енглеског плаћеника Ејдена Аслина и ратних заробљеника (Извор: The Telegraph)
Зашто Русија користи услуге милијардера Романа Абрамовича? То је човек који ужива највеће поверење Израела, даровао је милионе долара Израелу и то од новца који је покрао у Русији. Он је организовао преговоре у Истанбулу у вези с извозом житарица из Украјине. Једино што је тај договор донео Москви била је бескрајно понижење Русије. Уговорио је ослобађање неонациста „азоваца“ и британских најамника, које је претходно руски суд на Донбасу осудио на смрт јер су починили злочине против руског цивилног становништва. Москва је Медведчука, милијардера и русофоба, разменила за украјинске неонацисте.
Републичке границе у Совјетском Савезу нису одговарале етничким границама. Највећи губитник током распада те огромне државе био је руски народ. Борис Јељцин постао је први председник те нове постсовјетске Русије. Захваљујући Јељцину, после распада Совјетског Савеза преко двадесет пет милиона Руса остало је да живи ван граница Русије. Чим су створене новоосноване државе на рушевинама Совјетског Савеза почео је прогон, па и убијање Руса. Овде су предњачили Естонија, Летонија, Казахстан, Азербејџан, Грузија и западни део Украјине. Но, руски народ био је изложен терору и у самој Русији, у њеним аутономним областима као што су Тува, Бурјатија или Татарстан.
Почетком јануара 2022. путем телевизије Путин је позвао становништво да се масовно вакцинише. Путинов потез није наишао на добар пријем код руског народа. Подршка у народу пала му је на најниже гране од почетка мандата, што ни не чуди, јер је подозривост према вакцини у Русији велика – према анкетама, око шездесет одсто Руса одбија обавезну вакцинацију. Досад је обе вакцине примило свега четрнаест одсто становништва. Податак је објављен у руским медијима који нису под државном контролом.
На крају овог текста да наведем неколико „светлих примера“. Поред Крима, део Русије постали су Доњецк, Луганск, Запорожје и Херсонска област. У позитивне појаве свакако спада и бежанија стотина хиљада људи који углавном припадају либералном, прозападном слоју становништва. Тиме се Русија за кратко време, без примене силе, ослободила „пете колоне“. Пале су маске лицемерног Запада, али и многи у Русији, из либералних кругова „срывали маски, многие из них тут же убежали за рубеж“. Да такви беже, то је добро за Русију. А „пета колона“ у ратним условима може да буде опаснија за државу него и најјачи спољни непријатељ. Вредно је споменути да је Дума пре неколико дана изгласала закон о забрани LGBT пропаганде („запретили пропаганду ЛГБТ“). У Москви је недавно подигнут споменик Фиделу Кастру. Недавно је приказан филм Александр Невский, где гледаоци могу чују песму „Вставайте, люди русские!“ руског композитора Сергеја Прокофјева. Позната уметница Олга Кормухина данас ту песму изводи на концертима широм земље.
У време Јељцина амерички „саветници“ написали су Устав земље и он се није мењао ни за време Путина. Једна од најважнијих реченица у том уставу гласи: „В России официально идеологии нет.“ Данас, благодарећи непријатељима руског народа, најзад постоји реална могућност да земља постане „нормална“, односно да води рачуна о националним интересима руског народа. Ово је јединствена историјска прилика да се разједињени „Русский мир“ („Руски свет“) поново уједини: Русија, Украјина и Белорусија. А да би та победа била дуготрајна и потпуна, нису довољне војне победе. Историја показује да се главна битка увек води на пољу културе. Мобилизацију не само војника, већ пре свега народног духа могуће је постићи само упорном борбом. Главну улогу игра „„просветительская работа“, како су то веома добро знали и руски уметници у XIX веку. Без препорода у култури нема васкрса руске државе.
