Никола Петровић је Вучићу оно што је Беба Поповић био Ђинђићу

Само једном приликом, у седишту СНС-а, кад се у Вучићевом кабинету окупило десетак општинских лидера из унутрашњости, Андреј Вучић се усудио да критикује Петровића. Заваљен у фотељу свог кума и шефа, Петровић је листао каталог сатова и накита, незаинтересован за госте.

– Погледај га. Дошао је у оделу које је скупље од кућа ових мученика што су стигли из пизде материне, сео је пред њих и бира да ли да купи „Францк Муллер“ или „Патек Пхилиппе“ од 80.000 евра. Намерно то ради, хоће да импресионира сиротињу, срам га било – изнервирао се млађи Вучић, чији политички нерв је једнако беспрекоран као и код старијег брата.

Андреј је устао, узео каталог из Петровићеве руке, вратио се до своје столице, ставио на њу спорни часопис и сео.

И сам Петровић је изгледао као да је испао из неког хедонистичког каталога. Скупа одећа и обућа, огрлице и наруквице, томпуси и пробрана пића, утегнут, кварцнут, прави тајкунчић у успону. Нико није знао да ми тачно каже којим бизнисом се бави. Причало се да највише пара зарађује увозом смрзнуте рибе, али помињале су се и његове брокерске куће, компанија за трговину електричном енергијом. Вучић је тврдио да је Никола син српског бизнисмена који у Француској има огромну фабрику за прераду воћа и поврћа.

Одбијајући један Вучићев позив на вечеру у ресторану „Трибеца“, питао сам га откад је почео да излази на таква места.

– Брате, мени је свеједно да ли ћу да код куће једем сланину и лук или морске плодове у неком ексклузивном ресторану. Међутим, прихватио сам Николину паметну девизу да није важно само да имаш паре, мораш и да их покажеш. Можеш да имаш пара колико хоћеш, али ништа ти не вреде ако други, јачи од тебе, не знају за то или ако те игноришу.

Не могу да тврдим, али искрено верујем да је Никола Петровић најзаслужнији и за најозбиљнију промену у ставовима и поступцима Александра Вучића, што је метастазирало у сарадњу са Станком Суботићем Цанетом. Поред свих гласина и јавних сведочења о њиховим сусретима, најзначајнији сигнал за узбуну добио сам у случајном разговору с једним бившим колегом, за кога сам знао да је још од 2001. у одличним односима с Владимиром Поповићем, званим Беба.

Кад ме позвао на пиће, рекао сам да не могу, имам судско рочиште с Поповићем, који ме тужио због неке Вучићеве изјаве. Тај познаник је праснуо у смех.

– Ал’ су те наместили. Они се друже, а тебе провлаче по судовима – рекао је.

– Откуд ти идеја да се друже?

– Ма, дај… Ено Беба све засмејава причом о томе како Вучићева деца нису знала ни да распакују бечке чоколаде, које им је донео кад је ишао у посету винском подруму.

– Не верујем…

– Не прави се наиван, па Беба је ортак твог газде Николе…

Нисам желео да верујем у истинитост те приче. Међутим, нешто касније добио сам непотписани деманти Владимира Поповића који је био насловљен на „директора Николу Петровића“. У импресуму је још стајало име директора Ђорђа Минкова. Дакле, деманти је прослеђен по приватној линији. Маске су пале кад сам рекао Вучићу да ћу га позвати као сведока, да у суду објасни откуд му наводи због којих ме Беба Поповић тужио.

– Позови ме, али Никола сматра да би боље било да не чачкамо Бебу… – рекао је Вучић.

– Опа, батице, дакле заиста си се уортачио с њима, с Бебом и Цанетом?

– Нисам. Не говорим ти о њима него о Николи.

– Да, а Никола је теби оно што је Беба био Ђинђићу. Као што је Беба гурнуо Ђинђића на странпутицу, тако је и Никола тебе. Готов си!

(Колико је Петровић утицао на Вучићев контакт са Станком Суботићем Цанетом и колико је утицао на пословну и политичку трансформацију бившег радикала прочитајте у књизи ИСТИНА О ВУЧИЋУ, коју можете да наручите на телефон 063 123 2702)