Сви трагови лажи, превара и криминала режима Александра Вучића вуку према Николи Петровићу. Као прави владар из сенке, Петровић је најзаслужнији за то што Србија данас личи на средњовековни азијски калифат, на приватну државу у којој вечно траје ванредно стање, где се друштво налази у стању колективне хипнозе, без снаге и воље да се супротстави диктатури.

Док Вучић траги-комичним медијским манипулацијама замајава грађане, Петровић управља државом. Он контролише финансијски крвоток Србије, кадрира у свим институцијама, врши притисак на опозиционе лидере и неподобне новинаре, прогони тајкуне и одређује коме од њих следује колики део ратног плена. За сада, одлично му иде. На штету Србије.

Никола Петровић је пресудно утицао на Вучићеву политичку и личну трансформацију. Он му је објаснио да је бизнис важнији од политике, паре од истине, проститутке од супруга, хедонизам од морала… Одгурнуо га је од Шешеља и то право у наручје Станку Суботићу Цанету. Подјарио је Вучићеву патологију и преформатирао га у тиранина. Наравно, не би успео да Вучић и раније није имао склоност ка томе.

Симбиоза тих примерака похлепе и несреће настала је пре десетак година, кад су се, као комшије у згради у „Ју бизнис центру“, зближили, спријатељили и окумили. Без политичког педигреа и сумњивог бизнис-порекла, али с наглашеном амбицијом да се промовише у свемоћног тајкуна, Петровић је лако и брзо освојио Вучићево поверење. Иако није био члан Српске радикалне странке, постао је најутицајнији члан неформалног Вучићевог кабинета у коме је његова – Петровићева – реч вредела више од Шешељеве. Кад је Вучић одлучио да покрене „Правду“, своје приватне дневне новине у помоћ је прискочио кум Никола. Поред тога што је, по званичном проценту учешћа у оснивачком улогу, био безначајни сувласник, на његово инсистирање генерални дистрибутер „Правде“ постала је „Футура плус“, фирма Станка Суботића. Тако је настало прво партнерство Вучића и Суботића. Подстакнути заједничким интересима, обојица су заборавили на старе сукобе. Вучић је занемарио оптужбе у којима је тврдио да је Суботић краљ дуванске мафије, нарко-бос и опаки убица који је лично наредио ликвидацију полицијског генерала Радована Стојичића Баџе. С друге стране, Суботић је био само заинтересован да нађе политичког комитента који ће му, кад се стекну услови, омогућити да се ратосиља тужбе за шверц дувана.

Као што је познато, чим је Вучић дошао на власт, суд је донео ослобађајућу пресуду. Није позната цена коју је Суботић платио, али постоје сведоци – Владимир Цвијан, Ненад Милановић, Елена Божић Талијан и други – који знају колико пута су Вучићу из Женеве и Подгорице стизали кофери с парама. Но, пресуда је правоснажна, Суботић је слободан, а Никола Петровић се показао као успешнији лобиста него Владимир Поповић, звани Беба. То и не чуди, пошто је Петровић мутирана, модернија и опаснија верзија вируса којим је Поповић пре петнаестак година тровао Србију.

Амбиције и начини деловања су им, у суштини, исти. Иако је формацијски био на безначајној функцији шефа владиног Бироа за комуникације с медијима, Поповић је манипулисао са Ђинђићем, увлачио га у спорне односе с контроверзним бизнисменима из Сурчина и Земуна, злоупотребљавао је позајмљену премијерову моћ, стварао непријатеље и злоупотребљавао медије у обрачунима с личним противницима. Епилог је познат. Као Поповић у Ђинђићевој, и Петровић је дуго био скривен у дубокој Вучићевој сенци. Доласком напредњачког картела на власт добио је, наоко безначајну, функцију вршиоца дужности директора Јавног предузећа „Електромреже Србије“. Опозиција и ретки слободни медији нису придали важност ни чињеници да и Петровићево именовање на то место представља сукоб интереса, пошто је он сувласник приватне компаније која се бави, између осталог, трговином електричном енергијом. Наравно, Вучићев Беба није се задржао на томе. Као што је Ђинђићев оригинал направио списак државних предузећа погодних за приватизацију, тако је Петровић приредио листу тајкуна погодних за уцене. С дозволом званичног диктатора богаташима је нудио нагодбе које не могу да се одбију. Кад је „Таблоид“ објавио информацију о притиску на Горана Перчевића, директора „Интеркомерца“, Петровић је, наравно преко „Информера“ оптужио „мафијашке медије да воде хајку“ на њега. Само није нагласио да је то цитат његовог двојника Бебу Поповића, који се на исти начин бранио од истине, али у истом стилу је позвао Перчевића да га, ако је то тачно, пријави полицији. Полицији, коју контролише Никола Петровић, мимо марионетског лажног доктора Небојше Стефановића. Перчевић, без жеље да опет бежи у иностранство, није имао друге, морао је да лаже.

Петровићев обрачун са здравим разумом недавно је добио нови замах. После неуспешног покушаја да, забраном рада штампарије „Графопродукт“, укине „Таблоид“, Вучићев владар из сенке опет је ударио преко „Информера“. Како тврде извори из незваничног напредњачког билтена, лично је Петровић наредио свом другару Драгану Ј. Вучићевићу да на насловној страни нападне штампарију која се усудила да сарађује с „Таблоидом“. По истом рецепту који је Беба Поповић примењивао ширећи мрак у медијима за време Ђинђића, Петровић износи најпрљавије лажи како би прикрио своју улогу у актуелној диктатури.

Злоупотребом медија под строгом контролом, полиције и правосуђа, Вучићева „девојка за све“ користи туђу моћ да би остварио личне амбиције, а оне се понекад, и то све чешће, не подударају с интересима вође.

Зоран Ђинђић је имао поверења у Бебу Поповића, препуштао му је да доноси најозбиљније и најосетљивије државничке одлуке, водио га је са собом и на хедонистичке хепенинге и на радне састанке. Александар Вучић то ради с Николом Петровићем. Водио га је у Москву и Пекинг, препустио му је да, као кум, организује мистериозно венчање, довео је Цецу да пева на Џонијевом рођендану, омогућио му је да развија властите пословне комбинације… Међутим, Вучић није много научио из Ђинђићевог искуства. Зна се да је Ђинђић повремено покушавао да се ратосиља компромитованог Бебе, уплашен његовом жељом да направи паралелни систем власти. Зна Вучић да то сада њему иза леђа ради Петровић. Зато је недавно између њих дошло до неколико жешћих сукоба.

Први сукоб, по интензитету и значајну много нежнији, догодио се у време поплава у Обреновцу. Револтиран Вучићевим поступцима, нарочито урлањем на седницама Владе и планом расподеле прикупљених донација, Петровић му се врло грубо супротставио. Пред неколико министара урлао је на премијера и то уз претеће упозорење да „не дозвољава себи превише, јер зна с ким има посла“. Изгледа да је Петровић био у праву, Вучић је погнуо главу. И реп.

Крајем јуна, кад је, на директан Вучићев захтев, смењен комплетан врх српске полиције, дошло је до нове свађе. Петровић је био изузетно бесан због тога што је чистка захватила и генерала Родољуба Миловића. Иако је Вучић прво покушао да спусти лопту и мирно објасни свом свемоћном куму да је немогуће спровести промене, најурити начелнике свих полицијских управа, а оставити само Миловића, кога је, неколико дана пре тога, Дарко Шарић означио као „генерала Папају“, оптужујући га да је примио мито од 1,25 милиона евра. Петровића није задовољило то објашњење, али његово урлање Вучић је прекратио опоменом:

– Знам зашто је теби и твојим пријатељима стало да Миловић остане на положају. Знам и шта сте предузимали мени иза леђа да ме саботирате. Е, па, неће моћи. Без обзира колико да сте моћни, ти и они твоји, од овог потеза нећу одустати ни по коју цену. Миловић мора да лети, то је завршена прича, прежалите га!

Вучић није открио ко је и с којим мотивима, без његовог знања, покушавао да кадрира по Министарству унутрашњих послова, али зна се да је Родољуб Миловић, као један од креатора „Сабље“ и свега што је полиција радила пре атентата на Ђинђића, био близак сарадник Владимира Бебе Поповића. Уосталом, једном приликом је и Ђинђић на сличан начин, као сада Вучић, тврдио да полиција мора радити свој посао и похапсити „сав тај шљам“, све који се баве криминалом, било да се зову „Чуме, Легија, Спасојевић, Беба…“ Ипак, Вучић и Петровић су се измирили и наставили да черупају што год стигну.

Александар Вучић је најстрашније зло које је икада задесило Србију, али чак ни он не заслужује сараднике попут Николе Петровића. Кад падне с власти, а то је неизбежна судбина сваког демократског владара а камоли тиранина, Вучић ће морати да одговара и за све што сада, са или без његовог знања и одобрења, спроводи Петровић.

Ако је Драган Ј. Вучићевић, главни уредник „Информера“ у праву кад тврди да Вучић „има муда“ (а он то, ваљда, зна), време је да их диктатор и покаже. Да се обрачуна с „мангупима из својих редова“. Док не буде касно.

Биографија напредњачког Бебе

Никола Петровић је рођен 1974. године. Отац, Пироћанац који се оженио богатом Францускињом, успешан трговац рибом и поврћем, омогућио му је живот у благостању. Легенда каже да је Никола, звани Џони Циција, још као тинејџер возио најскупља кола, облачио само фирмирана одела, проводио се у елитним летовалиштима. Уз моћног тату, Никола је развијао и властити бизнис. Поред учешћа у неким брокерским фирмама, наводно је постао сувласник компаније „Еко гроуп енергy“, која се бави производњом и трговином струје, а од пре неколико година, помогнута кредитом Ерсте банке од пет милиона евра, покренула је пројекте коришћења обновљивих извора енергије. У том бизнису остварио је сарадњу с колегама Војином Лазаревићем и Вуком Хамовићем, а постоје спекулације да Петровић само управља њиховим капиталом.

Тренутно на функцији директора „Електромреже Србије“, Петровић фигурира за будућег шефа целог ЕПС-а. Ако дође до приватизације ЕПС-а, а доћи ће, Петровић ће имати потпуну контролу над тим процесом, тако да неће бити изненађење кад нови власници државног гиганта постану управо кумови Лазаревић и Хамовић. Иначе, и Вучић истиче одушевљење Петровићевим успесима на руководећем месту у ЕМС-у, који остварује огромну добит. Истовремено док ЕПС сече струју и судски прогони грађане који дугују више од 10.000 динара, директор Петровић је својим сарадницима уступио на располагање 26 лимузина и то 365 дана годишње, све са шоферима. Све о трошку грађана.

У званичној биографији, Петровић се представља као „добротвор и учесник више хуманитарних акција“. С његовим хуманизмом најбоље су упознати новинари „Правде“, које је оштетио за, просечно, шест плата, укупно око 70.000 евра. Љубитељ је скупих сатова и јефтиних девојака. Ужива у вину, мирису томпуса и креирању интрига.

Никола је ожењен, има двоје деце. Супруга Маја је угледни београдски психолог, чији радови на тему „стабилност модерне породице“ увесељавају Кају и друге несташне лепотице са сплавова и испод свадбарских шатора.

Предраг Поповић