Уздајмо се у Европску унију, Русе, чудо, молитве или Апокалипсу, само не у себе саме и сопствену снагу. Три најделотворније заблуде: народна акција, помоћ братске Русије и обрт у Вашинтгону
Будући рођен пред слом Југославије, припадам генерацији којој је пало у удео да буде савременик, сведок, па и учесник, у низу пораза и падова народа и отаџбине. Моји вршњаци сада су тридесетогодишњаци којима је добар део живота прошао у колоплету лажи, превара и заблуда којима је тешко изнаћи почетак и крај. Иако жалбама и приговорима места нема, ваљало би макар мало појаснити од чега се те заблуде састоје, ко их (и коме) пласира, ко у њих верује, и шта је прави циљ тих лажи.
Током последње три деценије Срби као нација пропадају и растачу се, а да за то нико није одговарао. Штавише, званични наратив током последњих деценија нас изнова подсећа да је све у реду и да се треба само мало стрпети па да се досегне дуго очекивана и толико обећавана „светла будућност“. Ко иоле размишља схвата да ово не може бити случајно, већ да се ради о спрези страних насртаја и домаће издаје. Такође, ко имало познаје људску природу, историју, карактер и менталитет наших „западних пријатеља“, зна да ти насртаји неће престати и да ће се српска агонија наставити још дуго. Коме то до сада није постало јасно, неће никад, те су и ови редови намењени људима који су спремни да на ствари гледају трезвено, мислећи слободно и не бојећи се истине.
У Србији је на снази поредак који је успоставила Америчка империја, чији је циљ разбијање, пљачкање, слуђивање, понижавање и, на крају, нестајање Срба. Ова колонијална политика може да се спроводи само ако се поробљени држе у орвеловској заблуди да је слобода ропство, а истина лаж, што са масом зомбираних Срба и није тешко. У том циљу, мора постојати читава индустрија лажи која ће народ држати у покорности, и једини параметар по коме се производи те индустрије разликују јесте укус публике. Тај рецепт су веома паметно искористиле југословенске тајне службе, УДБА и КОС, када су 1990. године створиле море шарених идеја, идеологија и група широм СФРЈ, како би прелазак у Нови поредак текао што лакше.
Уколико поклонимо поверење прошлогодишњем истраживању Нове српске политичке мисли[1], можемо закључити да мало преко половине уписаних српских бирача учествује у изборним процесима, поклањајући поверење политичким актерима, њиховим странкама, организацијама и медијима. Око 30% су симпатизери владајућег режима и његове визије „напретка“, близу 20% бирача стоји иза вредности прозападне опозиције (углавном деривата Демократске странке), желећи углавном исто што и напредњаци, само „културније“ и „пристојније“ и уз више гађења према нижим слојевима сопственог народа, док је неких 5% своје поверење дало разним „националним“ и „патриотским“ опцијама, чији задатак није да икада дођу на власт, већ да овај поредак одржавају својим бесмисленим причама.
Извор: НСПМ
Нећу се бавити онима који подржавају тренутни режим и хвале „мудру политику Председника“, јер дубоко верујем да би тај слој људи подржавао било коју власт, што из користи, што из страха, што из незнања. Опоненти режима, пак, окренути Западу и вредностима тзв. Друге Србије нису ништа друго до конвертити и јањичари који не могу да прежале што су рођени као Срби, на брдовитом, блатњавом и смрдљивом Балкану и који се западним господарима препоручују за још ревносније комесаре (у односу на садашњи режим), задужене за надгледање и спровођење „преумљења“ Срба.
Вучић се овде показао као мајстор погађања укуса публике, па веома успешно комбинује спровођење другосрбијанске политике по налозима Запада (чиме је обесмислио саму Другу Србију) и изигравање некакве проруске политике која би требало да подсећа на некадашњу Брозову несврстаност.
Друга половина народа би могла да представља здрави део нације да и међу њима није сувише профитера, интережџија и дилетаната. Неки од њих су корисни идиоти који не разумеју ни политику, ни епоху, ни суштину целог проблема, док су други веома обавештени, али и адекватно плаћени да заводе народ за Голеш планину. Помоћу њих, Систем (друштвено-политичко-економски поредак који контролишу странци) индукује додатне лажи за онај део народа који не прихвата причу о Дизниленду и Златном добу. Њима се нуде лажне алтернативе постојећем стању, потпуно измештене из стварности и искуства, уз ослањање на неку силу ван нас самих, која ће (попут некаквог deus ex machina) решити све српске недаће. Дакле, уздајмо се у Европску унију, Русе, чудо, молитве или Апокалипсу, само не у себе саме и сопствену снагу. Три су врсте заблуда које најделотворније одрађују посао:
-
НАРОДНА АКЦИЈА
Постоји читава камарила „политичких“ активиста, „аналитичара“ и коментатора који годинама тврде да је Вучићев крај близу и да је потребна само још једна петиција, резолуција, протестна шетња или скупштинска интерпелација, па да напредњачка власт прсне у парампарчад. На страну што то није изводљиво, јер се ниједна власт тим средствима није мењала, требало би размислити на који део нације би се ослонила ова политичка опција. Позивања на народ и народна расположења (која се покварено представљају као зрели политички ставови, настали као плод озбиљног промишљања) у својој суштини су ништавна, јер су та расположења прилично неискрена, пошто се из поменутог истраживања на репрезентативном узорку види да режим подржавају управо губитници транзиције, односно такозвано „национално и русофилско“ бирачко тело.
Извор: Србин.инфо
Онај део Срба који у ову причу верује, у великој мери је лицемеран и дволичан, будући састављен од људи који сами нису спремни да се жртвују низашта. С друге стране, организатори „отпора“ режиму упорно понављају две фундаменталне грешке: мета њихових напада је садашња власт, а не поредак, чиме се скреће са главне теме и пуца у празно; средства која би требало да доведу до циља потпуно су јалова и само троше енергију борбеног дела становништва. Оне акције које би имале успеха (штрајкови, грађанска непослушност, оштрији протести, итд.) намерно се не узимају обзир, јер је цела прича на почетку постављена тако да буде осуђена на неуспех.
-
ПОМОЋ БРАТСКЕ РУСИЈЕ
Дволичан став многих „патриота“ потпуно је повезан са заблудом о наводној руској помоћи. Детињаста је жеља да се живи западњачким стандардом, уз све благодети западне цивилизације, али да истовремено (због отимања, убијања, пљачке и понижавања које Запад примењује према Србима) будемо под руским покровитељством, водећи неку нову несврстану политику и чекајући одсудни Рат светова. Такав начин размишљања не само да је недоличан, јер нам убија национално достојанство и деградира нас у малоумну пучину којој је потребан старатељ, већ је и глуп, будући да у међународној политици нема ни вересије, а камоли поклона, о братству и љубави да не говоримо. Видљиво је и емпиријски проверљиво да Русија због Срба неће ући у сукоб са Западом, односно Америком, из више разлога.
Од распада Совјетског Савеза и почетка распада Југославије, 1991. године, званичне власти Руске Федерације придруживале су се Западу у свим међународним подухватима пацификовања Срба током Отаџбинских ратова 1991–1995. (осим у бомбардовању), укључујући и санкције. Делимичан изузетак је направљен током НАТО агресије 1999. године, када је Русија играла улогу посредника, пред крај рата пославши један одред својих падобранаца из Републике Српске (где су били стационирани у оквиру „мировне мисије“) на Косово, да заузму приштински аеродром.
Уз то, насупрот устаљеном мишљењу, Русија није направила никакав преокрет у својој политици према Србима после доласка Владимира Путина на власт. Кремљ је наставио да подржава све владе у Београду након 5. октобра 2000. године, немајући, очигледно, ништа против њиховог потпуног политичког, привредног, културног и војно-безбедносног потчињавања Западу. Управо је Путин повукао војску и са Косова и из РС, 2003. године, окончавши тиме руско војно присуство у овом делу Европе. Путинова странка Јединствена Русија има склопљене споразуме о сарадњи са Српском напредном странком, коју редовно подржава пред изборе у Србији[2]. Прилично сам сигуран да, уколико овај режим буде (на било који начин) аминовао отцепљење Косова, званична Русија неће имати никакав проблем да пође истим путем[3].
Друга важна чињеница јесте да је Русија у великим невољама. Руски естаблишмент, скупа са либералном, прозападном олигархијом, не хаје одвише ни за сопствени народ, а камоли за Србе. Један од кључних проблема руске владајуће номенклатуре јесте како извести миран пренос полуга моћи са садашњег Председника на његовог наследника и обезбедити континуитет власти олигархије.[4] Руска економија, уз то, озбиљно је погођена санкцијама, а руска војска је, што посредно, што непосредно, умешана у два рата (Украјина и Сирија), од којих се један води на границама Русије, у коме учествује део руског народа и који може имати утицаја и последице и по саму Москву.
Владимир Путин и Александар Вучић током једног од сусрета (Фото: EPA-EFE/Maxim Shipenkov Pool)
Управо изостанак помоћи Кремља руском народу у Прибалтику, остатку Украјине и Средњој Азији, говори да се руска спољна политика не води са позиција моћи, већ у духу компромиса, који може погодовати само неким слојевима становништва матице-земље, а пре свега владајућој класи. Млака подршка руским устаницима у Донбасу, наставак трговине и сарадње са Украјином, покушаји да се по сваку цену одрже добри односи са Западом и поред свих понижења које Русија трпи (санкције, протеривање дипломата, оптужбе за шпијунажу и тровање…) као и свих антируских потеза у њиховом непосредном окружењу (рат против Новорусије, увлачење Грузије у НАТО, обојена револуција у Јерменији), говори да олигархија није спремна да води озбиљну глобалну политику, нити да је заинтересована за одбрану сопственог народа и његових интереса, а камоли интереса Срба.
На крају, ваљало би запитати се да ли нас Руси желе за савезнике и „стратешке партнере“, и поред свог нашег братимљења и позивања браће у помоћ. Русија се уздигла у империјалну силу још за време Петра Великог, пре више од 300 година, и сигурно је да од тада, а нарочито од отварања тзв. Источног питања крајем 18. века, има своје интересе на Балкану, али је важно истаћи да је главни геополитички циљ сваке руске империје (било Романових, Совјета или садашње Руске Федерације) у овом делу Европе, био и остао Цариград са мореузима.[5]
Ако је током прве половине своје империјалне историје (од почетка 18. до средине 19. века) Русија и играла на српску карту, од пораза у Кримском рату (1853–1856) то је престала да чини. Најближи пут до Цариграда водио је одувек преко Дунава и црноморске обале, па су Румунија и Бугарска (а у неким раздобљима и сама Турска) постале много важније за њу од Србије. У време Српско-турских ратова 1876–1878, Руси су са Аустроугарском склопили Рајхштатски споразум (1876)[6] и Будимпештанску конвенцију (1877)[7], којима су подељене интересне сфере двају сила на Балкану, приликом чега се Русија ограничила на источни део полуострва, великодушно препуштајући Србе Западу.
За последња два века, регуларне оружане снаге руске државе (не рачунајући добровољце, хуманитарне и мировне мисије, нити помоћ у ратном материјалу, лековима, итд.) бориле су се само два пута на српској земљи: у време Српске револуције (1806–1812) и пред крај Другог светског рата (1944–1945). Први подухват завршио се склапањем Букурешког мира између Руса и Османлија и препуштањем Србије судбини коју је доживела 1813. године, а други успостављањем режима који је после неколико година верности био одбачен од стране Стаљина, 1948. године, и неколико година потом постао миљеник Запада у борби против совјетске (у очима Запада руске) експанзије. Постојали су, можда, и каснији планови Кремља, из доба Брежњева (1960-их и 1970-их), о евентуалној инвазији и окупацији Југославије, но од времена Горбачова и перестројке ти планови постоје још само у главама неких наводних русофила.
-
ОБРТ У ВАШИНГТОНУ
У недостатку чврстих доказа да ће нас Русија спасити, појављује се теза да ће Доналд Трамп (пошто добије битку са вашингтонским естаблишментом) сам укинути америчку империју, зближити САД са Русијом и престати да води освајачке ратове, што ће, само по себи, донети слободу досадашњим америчким колонијама, попут Србије. У ту сврху се користе и лажне вести о наводним Трамповим изјавама или потезима у корист Срба. Тако се поново испољава хронично непознавање политике, нарочито међународне, и стављање озбиљних одлука од глобалног значаја у контекст расположења и ставова неколицине људи.
Прихватање одређених геополитичких, културних, психолошких и антрополошких чињеница, на основу којих велике силе обликују моделе сопственог понашања, требало би да нас спречава да о политици тих истих сила према нама размишљамо као о неким ad hoc решењима, која зависе од хирова и жеља појединаца, ма колико моћне и одговорне дужности они обављали. Још је смешније и наивније мислити да популарност или програм одређених политичара у Србији, однос између власти и опозиције, кадровска решења и слична питања, заиста утичу на дугорочну, стратешки испланирану политику моћних.
Билборд у Београду
Уколико бисмо желели да на ствари гледамо трезвено и разборито, морали бисмо да констатујемо да Трамп јесте део (и производ) Естаблишмента, или бар једног његовог дела које аналитичари сматрају „конзервативним“, док је други, „либерални“ део тог истог Естаблишмента (тзв. Дубока држава) очигледно у сукобу с њим и струјом која га подржава. Каква је стварна ситуација у „тамним коридорима моћи“[8] знају вероватно само посвећени, али се можда може наслутити.
Изгледа да је онај део Естаблишмента који својим знањем, крвљу, знојем и новцем ствара и одржава поредак схватио да је досадашњи начин одржавања поретка сувише скуп и сложен, поготово у условима кинеског раста и угрожавања америчке хегемоније. Део елите која од поретка има само користи, живећи на рачун других, види Трампа као самог ђавола који ће их лишити досадашњих повластица.
Одређивање приоритета на глобалном плану, донекле обелодањених Стратегијом националне безбедности[9] и Стратегијом националне одбране[10], може се пратити променом односа Вашингтона према досадашњим савезницима у ЕУ, НАТО и Г7, које Трамп оптужује за вишедеценијско уживање на рачун Америке, затим Кини као глобалном такмацу и изазивачу, као и низу држава, наводно пријатељских (Мексико, Канада, у последње време Турска и Саудијска Арабија), супарничких (Русија) и отворено непријатељских (Иран, Венецуела), које су листом велики произвођачи и извозници нафте, сировине неопходне за одржавање модерне, техничко-технолошке цивилизације.
Управо та технолошка надмоћ јесте главни амерички адут: широм света, народи су путем масовне културе опчињени „Америчким сном“, који живи само један део планете, познат као Запад, не схватајући да се до тог сна стиже или великим одрицањима или беспоштедном пљачком других, и задовољавајући се корумпирањем својих најнижих порива. Главна полуга такве корупције (а тиме и власти) јесте долар као резервна светска валута, штампан без покрића, помоћу ког се одвија међународна трговина, обрачунавају дугови и купује нафта. Такав систем извор је глобалне политичке моћи САД, које још увек одлучују који ће се народ развијати, а који стагнирати, ко ће живети, а ко не. Поучени историјским искуством, не бисмо смели да верујемо да ће се Америчка империја својевољно одрећи те количине моћи, којом није располагала ни једна сила пре ње.
Како било, Срби имају своје место у таквом поретку, а то је положај колоније. Нова америчка администрација неће тај наш положај мењати, јер нема потребе: контрола, пљачка и обезљуђивање српског народа одвија се сасвим добро. Шта Вашингтон намерава у будућности, може се назрети из речи и дела нижерангираних америчких чиновника, будући да је Балкан од свргавања Милошевића и пацификовања Срба 2000. године склоњен са листе приоритета. Тако, балканска филијала америчког тинк-тенка „Атлантски савет“ објавила је прошле године предлог нове америчке стратегије за Балкан.[11]
Сајт Атлантског савета у Србији
Тај документ предлаже, између осталог, два занимљива циља: трајно америчко војно присуство у „Југоисточној Европи“ и нов приступ према Србији. Војно присуство на Балкану је већ остварено, али би га требало појачати, са ослонцем на Бондстил, како би се овдашњим народима ставило до знања да „Сједињене Државе не одлазе никуда“, те како би Американци могли да реагују одлучно у кризним ситуацијама, посебно наглашавајући став Вашингтона да неће дозволити никакву промену садашњих граница (укључујући целовитост независног Косова).[12]
С друге стране, епоха нових односа са Србијом неће укључити никакву демократизацију нити владавину права већ подршку оним снагама које желе да се потпуно дистанцирају од Русије и одустану од „великосрпских“ тежњи. У том погледу, аутори документа су јасни, сматрајући да би тај циљ био успешан само уколико је: „Вучић снажно притиснут, али без потребе за понижавајућим обарањем или заокретом.“[13]
Из свега наведеног, види се да никакве значајне промене нема ни у најави, тачније не онако како је ми очекујемо, потписујући петиције и лутајући унутар орвеловског троугла Евроазије, Истазије и Океаније у потрази за бољим и подношљивијим тлачитељем. Промене, нарочито на боље, не долазе саме од себе. Не знам колики је број Срба који не верује ни у једну од побројаних шарених лажа и не учествује у циркусу демократије и малограђанштине, али ти људи ће бити кључни за наш национални опоравак и препород. Укорењеност у сопственој култури и вера у себе, уз правилно схватање света, времена и људи, једина су залога слободе и сопства.
Зато би ваљало да се угледамо на претке, који су проблем правилно сагледавали, знали шта желе, како до тога да дођу, и за то плаћали одговарајућу цену. Ништа епохално ново Срби немају да науче што пре скоро два века није написао Његош: „Нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке.“
Никола Попов (1989) је политиколог из Београда
[1] Србија лето 2018. године; НСПМ, 4.8.2018. доступно на: http://www.nspm.rs/istrazivanja-javnog-mnjenja/srbija-leto-2018.html
[2] Погледати: Никита Бондарев, Отворено писмо српским пријатељима – Српска опозиција је само реберендирана прозападна Демократска странка, не могу да верујем том „савезу бивших“, Нова српска политичка мисао, 27. 9. 2019. доступно на: http://www.nspm.rs/prenosimo/otvoreno-pismo-srpskim-prijateljima-srpska-opozicija-je-samo-reberendirana-prozapadna-demokratska-stranka-ne-mogu-da-verujem-tom-savezu-bivsih.html
[3] Погледати: Петар Искендеров, Одговор Драгани Трифковић – Србија није Сирија, а Вучић није Милошевић НСПМ, 10.10.2019. доступно на: http://www.nspm.rs/polemike/odgovor-dragani-trifkovic-%E2%80%93-srbija-nije-sirija-a-vucic-nije-milosevic.html
[4] Mark Whitehouse, What Comes After Putin Could Be Trouble (Op-ed); The Moscow Times, Aug. 27 2018; доступно на: https://themoscowtimes.com/articles/what-comes-after-putin-could-be-trouble-opinion-62679
[5] Погледати књигу: A.J.P. Taylor: The struggle for mastery in Europe 1848-1918, Oxford, Clarendon Press, 1954. доступно на: https://www.bookyards.com/en/book/details/14764/Struggle-For-Mastery-In-Europe-From-1848-To-1918#
[6] Рейхштадт, 26 июня/8 июля 1876 г. Рейхштадтское соглашение между Россией и Австро-Венгрией; доступно на: http://istmat.info/node/27175
[7] Будапешт, 3/15 января 1877 г. Секретная конвенция между Россией и Австро-Венгрией; доступно на: http://istmat.info/node/27176
[8] Алузија на књигу Мише Ђурковића „Тамни коридори моћи“.
[9] National Security Strategy of the United States of America, December 2017; доступно на: https://www.documentcloud.org/documents/4332347-NSS-Final-12-18-2017-0905.html
[10] Summary of the 2018 National Defense Strategy of The United States of America: Sharpening the American Military’s Competitive Edge; доступно на: https://dod.defense.gov/Portals/1/Documents/pubs/2018-National-Defense-Strategy-Summary.pdf
[11] Damir Marusic, Sara Bedenbaugh and Damon Wilson: Balkans Forward; A New US Strategy for the Region, Atlantic Council, November 2017
[12] Исто, стр. 16.
[13] Исто, стр. 17.
