Када је крајем јула „Њузмакс Адрија“ – најновији пројекат „Јунајтед групе“ у њеној операцији стицања власништва над свешћу конзумената медијских садржаја у овој земљи – открила да постоји списак невладиних организација и истакнутих појединаца, укупно 37 организација и 20 људи, чије финансијске трансакције испитује Управа за спречавање прања новца при Министарству финансија, и то под бизарним изговором борбе против финансирања тероризма и/или прања новца, тај свет који (вођен силом вредности или финансија) орбитира око непрофитног сектора, његових донатора и њиховог новца, завапио је у заједничком саопштењу „да је у питању политичка злоупотреба институција и опасан покушај даљег урушавања владавине права у Србији“, „злоупотреба законских механизама и институција ради незаконитог притиска на медије и организације цивилног друштва“ која „представља драстичан напад на слободу удруживања и слободу информисања“.
Збиља, на списку се – поред организација као што су Европски покрет у Србији, Иницијатива младих за људска права, Комитет правника за људска права Јуком, Београдски центар за људска права, Хелсиншки одбор за људска права, Фонд за хуманитарно право… – налазе и медијске батине по актуелној власти као што су ЦИНС, БИРН, КРИК, уз њих и Асоцијација локалних и независних медија, НУНС, УНС… Те можда и не чуди што ће директор ЦИНС-а Бранко Чечен, и лично се нашавши на списку, устврдити да захтев за проверу његовог и њихових рачуна „представља злоупотребу институција зарад обрачуна са критичарима власти“.
На списку су, међутим, и сарадници власти, у оквиру Националног конвента о Европској унији, као што су Грађанске иницијативе, Европски покрет, Београдски центар за безбедносну политику, Београдски центар за људска права… А ту је и Центар за евроатлантске студије Јелене Милић који се не одликује само јавним заговарањем уласка Србије у НАТО већ, у последње време нарочито, и јавном подршком актуелној власти. Шта ли ће јој таква подршка, и како ју је уопште заслужила, друго је питање.
Тек, евидентно је, овај списак Управе за спречавање прања новца – који иначе није потпун и делимично је нетачан, објасниће ве де њеног директора Жељко Радовановић – очигледно, није само списак противника ове власти. Јер се на њему не налазе само противници власти, већ и противници Србије, ово у смислу њихове колаборације с туђим интересом који је углавном до потпуно супротан интересу Србије. Хоћемо да кажемо да постоји само један заједнички именитељ лица и организација са овог списка, а то је њихов евроатлантистички, то јест, западни, извор финансирања. Што читавом случају даје један сасвим другачији тон.
ПРЕПОРУКА САВЕТА ЕВРОПЕ
Пре него што се њиме позабавимо, осврнимо се закратко и на онај, назвасмо га бизарним, изговор да се истрага спроводи због сумњи у вези с финансирањем тероризма и прањем новца. Ствар је у томе што тај изговор уопште није онако бизаран као што се чини на први поглед.
Управо је овом питању, заправо, посвећено истраживање Савета Европе у оквиру „пројекта за борбу против прања новца и финансирања тероризма МОЛИ Србија“, које је у априлу 2013. резултирало извештајем под називом „Ризици од злоупотребе непрофитних организација за прање новца и финансирање тероризма у Србији“. Да не дужимо, цитирамо извештај Савета Европе: „генерални закључак ове студије јесте да у Србији постоји врло велики ризик у смислу активности непрофитних организација“.
„На састанцима с представницима одабраног узорка непрофитних организација постигнута је општа сагласност о томе да би било корисно кад би се пооштрили прописи који важе за тај сектор“, наводи се у овом извештају. „Једногласно је оцењено да постоје могућности за злоупотребу у том сектору и указано је на лабаве регулаторне поступке и на недостатак транспарентности. Такође, указано је на то да би за савесне непрофитне организације (…) било од користи ако би се пооштрила регулатива и ако би се повећала транспарентност.“
Јер, указује се даље, „нема законске обавезе за непрофитне организације да подносе извештај о стварном начину потрошње својих буџета, нити се врши утврђивање квалитета њиховог рада. Од непрофитних организација не тражи се да доставе ревизорски оверене билансе, нити да подносе извештаје о обиму и садржају посла који обављају. Има веома мало транспарентности у унутрашњој контроли која се одвија у непрофитним организацијама, а приступ информацијама је изразито ограничен.“
И зато, „препорука: Једно надлежно (државно) тело треба да се лати појачаног евидентирања података о непрофитним организацијама“, које „треба да буду у обавези да подносе годишњи извештај о своме раду и о начину утрошка свог буџета. То извештавање треба да буде транспарентно и да подлеже ревизији. Све информације о непрофитном сектору, годишњим приходима и буџетима треба да буду слободно доступне.“
Међутим, и тиме завршавамо с цитирањем овог (изненађујуће занимљивог) извештаја Савета Европе, „постоје многобројне препреке и изазови“, а међу таквима је, на првом месту, истакнуто то што се „многе непрофитне организације супротстављају надзору и регулисању од стране власти“.
Што нам говори да бучно залагање ових организација за разноразне видове транспарентности, када су сви други у питању само не они сами, заправо, није производ њихове искрене посвећености таквим вредностима – јер би онда кренули од себе, је л’ – већ је резултат задатка који су добили, слутимо, управо од својих спонзора.
ПОЛИТИЧКА ОДЛУКА
У сваком случају, цитиране препоруке Савета Европе показују, можда и неочекивано, али шта да се ради кад је тако, да је актуелна власт имала сасвим лепо оправдање да поступи овако како је наговестила да ће да поступи. А опет, имајући у виду да је од те препоруке Савета Европе прошло више од седам година, јасно је и да власт сада није поступила због те препоруке. Него је донета политичка одлука да се то учини. Постоји и још неколико околности које нас учвршћују у оваквом закључку, а тичу се реакције на истрагу Управе за спречавање прања новца. Из њих се јасно види о чему је овде реч, премда не и зашто је баш о томе реч.
У заштиту (својих) НВО-а, наиме, јавно стаје америчка амбасада у Београду кроз два саопштења у којима наводи да су „Сједињене Државе забринуте због онога што изгледа као селективна истрага“ а Владу Србије позива да „избегне селективну примену закона зарад притиска на независне организације“. Делегација ЕУ у Србији саопштава како „неоправдане истраге не би требало да се спроводе“, изасланик Стејт департмента за Западни Балкан Метју Палмер да је „то нешто што само може отежати Србији да напредује на свом европском путу“…
Још једна интересантна околност која додатно потврђује да се догађа нешто чему досад нисмо имали прилике да присуствујемо. Оно саопштење подршке НВО сектора својим колега под истрагом, уз пропратну осуду власти, потписује поред осталих и Београдски фонд за политичку изузетност Соње Лихт, на чији су Београдски безбедносни форум највиши представници овдашње власти, почев од председника Србије Александра Вучића, традиционално одлазили као да не смеју да га пропусте. Ово нам, можда и више од било чега другог, указује да овај сукоб, у најмању руку, није сасвим безазлен, то јест, да не представља пуки перформанс.
Интересантан је и тајминг, непосредно после избора на којима је актуелна власт додатно ојачала своју позицију.
Е, сад. Александар Вучић и његова власт до сада су покушавали умире тај НВО свет (и његове спонзоре) хранећи га деловима своје душе и нашег суверенитета. Уосталом, и сама премијерка Ана Брнабић је на чело наше владе стигла баш из тог миљеа, Вучић се (ису)више пута нашао на инстаграм профилу Алекса Сороша, да и не говоримо о дубинској распрострањености кадрова ових организација у разним сферама нашег друштва и њиховом утицају о чијим правим размерама, а велике су засигурно, можемо само да нагађамо…
Њихова моћ у нашој земљи, зато што их никада ми нисмо бирали, представља меру наше неслободе и наше потчињености туђем интересу. Да ли истрага Управе за спречавање прања новца представља стидљиви наговештај да смо те неслободе почели да се ослобађамо? Такорећи, по моделу Виктора Орбана чија је досадашња каријера описала сличан лук. Уосталом, није ни могућ обрачун са овако моћним противником док се не стекне довољна моћ за то, а то свакако није могуће напречац и преко ноћи.
Или од свега на крају неће испасти ништа? Тако да све ове непрофитне организације, у име профита својих спонзора и донатора, остану нетранспарентно моћне као што су биле и досад. На то питање данас није могуће дати одговор, иако ће нам баш тај одговор у великој мери показати куда нам се земља креће. Ка неочекиваном ослобађању, или ка даљем потчињавању.
Извор Печат
Да ли је нека истрага оправдана или неоправдана, показаће њен резултат. Потписивање петиције унапред, док још истрага није ни започета, говори доста тога.
Посебно је питање, како је могуће да новине Печат из којих је чланак преузет, разлог ове истраге везују за некакву давну препоруку Савета Европе, а не за списак који је недавно доставио амерички ФБИ и који се односи на искључиво Сорошеве пулене у жељи да се спречи прање Сорошевих пара кроз НВО у Србији и њихово слање у Америку за финансирање Антифе. Друго питање је да ли су истрази подвргнути само они са захтева ФБИ или је списак намерно проширен као би се изазвао одијум Европе, да би се рекло – ево, ми хоћемо, али Европа нас спречава да истрагу спроведемо.