Духовно-моралне вредности друштва као основа суверенитета државе
Пише: Николај Патрушев (секретар Савета безбедности Руске Федерације)
Усвајање амандмана на Устав Руске Федерације отвара нову страницу у историји руске државе. Промене усмерене на заштиту основних породичних вредности, историјске истине, јачање духовног и моралног васпитања, државну подршку и заштиту културе као јединственог наслеђа многонационалног руског народа, јачање основа социјалне државе – догађај су од огромног значаја за одређивање циљева и даљих путева развоја наше земље.
Управо духовно-моралне вредности су основа погледа на свет, делују као водич за живот, међусобно разумевање људи и основ су за формирање стереотипа и модела понашања човека у друштву.
Питање какве су нам вредности потребне, по правилу се поставља када друштво и држава треба да донесу одлуку о избору путева даљег развоја.
Тема вредности појавила се на посебан начин у контексту широке расправе о амандманима на Основни Закон земље и у години 75. годишњице Велике Победе. Запад је на ове догађаје одговорио активирањем информационо-пропагандних кампања, које су имале за циљ да фалсификују светску и домаћу историју, умање вредност Победе и нанесу још један ударац по систему традиционалних руских духовно-моралних вредности.
Упркос огромним напорима наших прекоокеанских „партнера“ да разбију систем вредности у Русији који су формирала покољења наших предака, тај систем је сачувао своје основне квалитативне карактеристике.
Општа представа о укупности традиционалних руских духовно-моралних вредности је на максимално лаконски (и свакако не на исцрпан) начин, изнета у Стратегији националне безбедности Руске Федерације. Ту се наводе приоритет духовног над материјалним, заштита људског живота, људских права и слобода, породица, стваралачки рад, служење Отаџбини, моралне норме, хуманизам, милосрђе, праведност, узајамна помоћ, колективизам, историјско јединство народа Русије, континуитет историје наше Домовине.
Подједнако важан списак духовно-моралних вредности дат је у Стратегији развоја васпитања у Руској Федерацији за период до 2025. године. Тамо се истичу следеће вредности: човекољубље, праведност, част, савест, слобода, лично достојанство, вера у добро и тежња ка испуњењу моралног дуга пред самим собом, својом породицом и својом Отаџбином.
Систем традиционалних руских вредности, који се формирао вековима, делује као духовно-морални темељ нашег друштва. Тај систем је био у основи светске историјске победе совјетског народа у Великом Отаџбинском рату 1941-1945. Управо тај темељ нам омогућава очување и јачање суверенитета и изградњу будућности, упркос свим сложеностима и противречностима историјског развоја. Наша земља је буквално мучеништвом изградила своје вредности, а сада је главни задатак будућих генерација да их сачува и умножи.
Вредности нашег многонационалног и вишеконфесионалног друштва треба штитити од агресивног промовисања неолибералних вредности, које су у много чему супротне самој суштини нашег погледа на свет и активно се намећу од стране наших геополитичких противника у борби за утицај на развој цивилизације и своју доминацију у свету.
Видимо да они и даље настоје да униште заједнички дом многонационалне породице руских народа и да умање вредност традиционалних духовно-моралних оријентира као основе културног, духовног, политичког и, у крајњем исходу, државног суверенитета.
Несумњиво, основне вредности као идеални циљеви и квалитети друштва у многоме се поклапају код већине народа. Не постоји нико ко се не би залагао за праведност, безбедност или благостање.
Вредности, које нису својствене нашем руском друштву, а доминантне су у иностраној култури, ми, по правилу, означавамо појмом „западне вредности“.
Осим тога, многи представници старије и средње генерације памте појам, који је широко коришћен у годинама такозване “перестројке” и у периоду формирања нове Русије – “општељудске вредности”.
Не негирајући постојање вредности заједничких за човечанство, наглашавам да је у то време реализација „концепције општељудских вредности“, с једне стране, учинила «Западни свет», који је претходно био „затворен“ за већину становништва наше земље, ближим и разумљивијим, а са друге стране, омогућила је пропаганду социјалних и моралних поставки, које се нису увек подударале са традиционалним домаћим вредностима.
“Западне” вредности, које се последњих деценија све чешће представљају као “универзалне”, јер су у том облику уграђене у званичне документе Европске Уније, постале су распрострањени клише.
Да бисте добили представу о њиховом садржају и значењу, важно је погледати историју њиховог тумачења у званичним документима Европске уније.
Тако, преамбула Уговора о Европској Унији (Мастрихт, 7. фебруара 1992) говори о “културном, религијском и хуманитарном наслеђу Европе, на основу којег су формиране универзалне вредности неприкосновених и неотуђивих људских права, слободе, демократије, једнакости и владавине закона”. Уговор подвлачи и тврдњу да је “Европска Унија заснована на вредностима поштовања људског достојанства, слободе, демократије, једнакости, владавине закона и поштовања људских права, укључујући и права припадника мањина. Те вредности су заједничке у друштву у којем доминира различитост мишљења, толеранција, праведност, солидарност и једнакост између жена и мушкараца.”
Треба напоменути да су се неке европске вредности, на пример, осмочасовни радни дан, једнакост жена и мушкараца, изборно право за жене, оствариле само захваљујући догађајима из 1917. године у Русији. Штавише, жене су добиле једнакост у бирачком праву, на пример, у Француској 1944, у Швајцарској 1971, а у Португалији – тек 1974. године.
Нажалост, стварни живот показује да су громогласне званичне одредбе о „универзалним“ вредностима данас у многоме само мртво слово на папиру, јер се од момента усвајања ових норми у западном свету убрзано одвијао процес преласка на неолиберални модел развоја.
На Западу су плански деградирани такви основни појмови као што су породица, мајка и отац, мушкарац и жена. Уместо њих вештачки наметнути појмови, као што су „родитељ 1“ и „родитељ 2“ формирали су, због своје неприродности са чисто биолошког аспекта, основу за цивилизацијски конфликт у самом западноевропском друштву.
Штавише, ове норме су у супротности са најфундаменталнијом суштином хришћанства, ислама, јудаизма и других религија и једноставно су за њих непријатељске.
У социјалној сфери неолиберализам намеће индивидуализам, егоизам, култ уживања, неограничени конзумеризам, апсолутизује слободу било каквог изражавања. Притом, и на самом Западу многи не подржавају такве анти-вредности.
Примера има мноштво. Сетимо се само масовних протеста у Француској против легализације истополних бракова у јануару 2013. године. Тада је на улице Париза изашло више од 300 хиљада људи. Гласање у француској Националној скупштини, о предлогу закона «Брак за све», потпуно је поделило парламент (од 565 оних који су гласали, 225 је било против). Имајући у виду ниво поларизације француског друштва у тим данима, намеће се питање: да ли су ове вредности заиста „универзалне“ или их неко ипак вештачки намеће?
Пандемија COVID-19 је најочигледније оголила све негативне последице наметања нових западних вредности, пре свега продубљивање разједињености, равнодушности и изгубљености пред лицем непосредне опасности.
Све се то догађа на фону још једног процеса, о коме је на Западу прећутно забрањено говорити. Одвија се убрзано разарање средње класе, која је управо она конзервативна већина, која обезбеђује очување традиционалних вредности.
Катализатор ове појаве била је геополитичка катастрофа повезана са распадом СССР-а, јер је ликвидација главног идеолошког противника у потпуности развезала руке западне неолибералне елите. Потреба за решавањем идеолошког задатка који је претходно додељен средњој класи нестала је, јер је променама у нашој земљи свака демонстрација “предности” западног начина живота изгубила смисао.
Уништење средње класе, упоредо са заоштравањем миграционе ситуације, са своје стране, подстакло је оживљавање пећинског национализма, који фактички подстичу САД и водеће земље “уједињене” Европе, као на примеру Украјине.
Десничарске и националистичке странке узгајају се и у самој Европи. А између осталог, нове западне вредности које су изазвале тортуру у затворима у Авганистану и заливу Гуантанамо, постале су подстицај за одбијање служења војске и одбране своје домовине. Одлучно одбијање појединих земаља да прихвате ове вредности често доводи до санкција против читавих нација. Читава ранија конструкција традиционалних западних вредности претрпела је тако дубоке промене да скуп њених тренутних „универзалних“ норми фактички нема ништа заједничко са старим, нама познатијим, системом вредности европске цивилизације.
И није више у питању замена једних вредности неким другим. Мора се говорити о настанку новог идеолошког система, који је, на крају крајева, усмерен на уништење свих традиционалнх верских и духовно-моралних вредности као основе културног и политичког суверенитета земаља и народа.
Нове западне вредности претвориле су се у наметање човеку туђег погледа на свет. Западни идеолози постављају читаве државе и народе пред избор – или ћете прихватити „универзалне вредности“ или ће ваше вредности бити проглашене за погрешне, неморалне.
На тај начин, сваки покушај да се стандардизују руске или друге вредности усклађивањем са званично усвојеним „универзалним“ је облик социокултурне агресије усмерене на уништење традиционалних система вредности у овој или оној држави.
У условима дигитализације савременог друштва, на фону деградације система међународних односа и међународне безбедности, колективни Запад тежи да усади неолибералне догме у свест руских грађана и наших сународника широм света, нападајући не само традиционалне руске духовно-моралне вредности, већ и оне вредности, које су заиста заједничке за човечанство, поткопавајући тако саме темеље држава. У исто време, активно се користе идеолошке формулације типа „сукоб цивилизација“.
Ништа мање деструктиван био је и утицај ових норми на систем међународне безбедности. Замена норми међународног права правом јачег, који огњем и мачем намеће „слободу и демократију“ тамо где их у таквом западном смислу не може бити по дефиницији из историјских, религиозних, етнолошких и других разлога, већ је довела до трагедије Ирака, Сирије и Либије. Посебно срамна страница историје за све земље НАТО-а било је и заувек ће остати варварско бомбардовање Југославије.
Офанзива се води на “свим фронтовима” овог “хибридног” рата. Правац главног удара изабран је тако да деградира традиције разних народа који су се формирале вековима, њихове језике, веру и историјско памћење генерација. Многонационални руски народ такве норме и вредности ни под којим условима не може прихватити.
У овом контексту, изузетно је важно питање какву алтернативу Русија нуди свету.
За разлику од запада, Русија у суштини нуди нови цивилизацијски избор, чији садржај укључује равноправност, праведност, немешање у унутрашње ствари, одсуство менторског тона и било каквих предуслова за обострано корисну сарадњу.
Русија предлаже уздизање националног суверенитета, укључујући културни и духовно-морални, у статус највеће вредности и основе за будућу изградњу људске цивилизације. Нема сумње да ће број опредељених за такав избор у свету расти, стварајући све повољније услове за обезбеђивање развоја и просперитета различитих држава и народа.
Превео: В. Кршљанин
Објављено у владином листу «Росијскаја Газета» 17. јуна 2020.
https://rg.ru/2020/06/17/nuzhny-li-rossii-universalnye-cennosti.html
