ЗБОГ товара блага хајдучког харамбаше поп Мартина и велике количине златних енглеских фунти, које су током Другог светског рата савезници из авиона избацивали на територију Србије, као помоћ припадницима Југословенске војске у отаџбини, и данас у нишком крају влада „златна грозница“.
Пасионирани и похлепни трагачи злата, у својим ноћним акцијама поред „јужне пруге“, уништавају све пред собом. Зато су поједина места, која наводно крију ћупове пуне блага, буквално прекопана у последње три деценије.
У Епархији нишкој наводе да се крадљивци не либе ни да копају тунеле и испод сеоских цркава, где је наводно закопано злато. У нишкој полицијској хроници недавно је забележено је да су тројица младића из Ниша ухапшени због обијања једне породичне куће у Јелашници, старе више од 150 година, која проглашена спомеником културе.
Признали су да су у крађу кренули на основу сазнања да се у темељима куће од камена и испод дрвених стубова налази злато. У овом селу је пре тога прекопана гробница у дворишту цркве, где је шездесетих година сахрањен рударски инжењер Спиридон Дресијенко. И ту је тражено злато јер је, по причи савременика овог Руса, његова породица наводно ставила злато и накит крај његовог ковчега када га је сахрањивала.
А машту многих усијаних глава, несуђених наследника Индијане Џонса, распирује и лик романа „Константиново раскршће“ Дејана Стојиљковића из Ниша. Хајрних Кан, високи официр СС-а и истакнути члан бироа за истраживања аријевске прошлости, по директном Хитлеровом наређењу, долази у Ниш крајем 1943. где започиње истраживање подземних лагума и тунела у којима се наводно налази скривени Константинов армаментаријум!
Роман Стојиљковића, који се бави догађајима у Нишу, с краја Другог светског рата, бацио је ново светло на тему подземних ходника, катакомби и тајних пролаза. И без обзира на то што је реч о књижевном делу, а не историографском спису, допринео је да о лагумима почне све гласније да се говори.
Пре неколико година, Дејан Стојиљковић је почео да добија мејлове од људи, заинтересованих да уђу у лагуме и да их истраже. Јављали су му се многи појединци, па и неформалне групације авантуриста аматера. А неки су захтевали да им буде и нека врста „водича“.
– Нисам стручњак за ово питање – каже Стојиљковић. – Нити сам археолог нити спелеолог, нисам историчар, а свакако нисам луд да силазим у вековима старе подземне ходнике које је изградио ко зна ко и који воде ко зна где. Они постоје, то је факат, али њиховим истраживањем требало би да се позабаве они који су стручни и надлежни.
ТРАГАО И АРКАН МИЉКОВЧАНИ тврде да је у селу виђен и Жељко Ражнатовић Аркан са својим људима. Причају и да се после две године ископавања и трагања једног дана изнад села појавио хеликоптер, који је дуго „лебдео“ изнад брда где се налази Јовина јама. Да ли је хеликоптер подигао нешто, остало је непознато. У Миљковцу веле да благо није пронађено, а да су трагачи били јако близу да га нађу.
Према појединим истраживањама, део великог броја златних енглеских фунти, који су савезници као помоћ током Другог светског рата испоручили припадницима Југословенске војске у отаџбини, закопан је негде код реке у Миљковцу, удаљеног двадесетак километара од Ниша.
Зато у атару овог села готово свакодневно могу да се виде мање групице људи, под „пуном опремом“ – са ашовима, лопатама и другим алатом. Ништа не причају, ретко пролазе кроз насељена места, углавном их заобилазе и трагају.
А, колико је легенда о закопаном благу у овом селу велики мамац за ловце на злато, показало се пре више од 15 година, када је на овим просторима организована највећа потрага за златом на просторима бивше Југославије у 20. веку!
Миљковчани избегавају да детаљније причају о овој великој „акцији“, али је извесно да је велика потрага организована под „аманетом“ државе. Тада се, наводно, констатовало да је дошло време да се скине вековно блато и земља са скривеног блага и да би то могло да попуни девизне резерве и извуче Србију из тешког стања у ком се тада налазила.
У самом селу и на околним брдима тада је било наоружаних група, а потрагу за благом је предводио мистериозни Италијан са Сицилије Салваторе Антони Фиандак, са тимом спелеолога.
Миљковчани кажу да је био и видовит. За копање су се користиле тешке инжењеријске машине и динамит, а место на коме је копано названо је Јовина јама, по Јови Бранковићу, из Миљковца, на чијем имању се копало.
– Када сам тих година видео да на мом поседу нешто раде непознати људи пријавио сам их полицији, где ми је речено да се ништа не бринем и да ће свака евентуална штета да ми буде надокнађена – прича Бранковић. – Сигурно су тражили магазе и злато, али нико не зна да ли су нешто и пронашли.
УНИШТЕН СИМБОЛ
ШУПЉИ камен, симбол краја поред цариградског друма, недалеко од Беле Паланке, уништен је пре 13 година динамитом и булдожерима. Мештани села Црвена Река и Шпај, поред ауто-пута, на 43. километру од Ниша према Пироту, веле да је њихову легенду порушила похлепа за скривеним благом, оптужујући тадашњу Војску Југославије.
На приче да су униформисани ловци на благо прекопали цело једно брдо, наводно трагајући за неким златом, Војска је ставила тачку исплатом обештећења власницима викендица подно Шупљег камена, оштећених од експлозија.
Новости
