Њујорк тајмс: Вучић у Србији испробава нове облике цензуре медија

Са новим, мање репресивним тактикама, земље попут Србије, Пољске и Мађарске користе врло ефикасна средства за манипулацију јавног мњења, пише Њујорк тајмс.

Kада је ковид-19 стигао у источну Европу у пролеће 2020. године, једна српска новинарка је обелоданила велику несташицу маски и друге заштитне опреме. Убрзо је ухапшена, бачена у ћелију без прозора и оптужена за подстицање панике.

Новинарка Ана Лалић је брзо потом ослобођена и чак је добила јавно извињење од владе у, како се чинило, малој победи против репресије ауторитарног председника Србије Александра Вучића, пише Њујорк тајмс.

Међутим, Ана Лалић је недељама била третирана као издајник од стране већине информативних медија у Србији, који су све више под контролом Вучића и његових савезника, док Србија користи тактику коју употребљавају у Мађарској и другим државама у којима долази до назадовања демократије, широм некада комунистичке источне границе Европе, додаје се у тексту.

“За целу нацију постала сам државни непријатељ”, присећа се Ана Лалић.

Србија више не затвора нити убија критички настројене новинаре, као што се дешавало под владавином Слободана Милошевића деведесетих година. Сада се настоји уништити њихов кредибилитет и као и то да мали број људи може да гледа и чита њихове приче, пише Њујорк тајмс,

У тексту се наводи да је гушење критичких гласова умногоме помогло Вучићу, а такође и најпознатијем спортисти у земљи, тениској звезди Новаку Ђоковићу, чије су муке са визом у Аустралији приказане као неподношљива увреда за српску нацију. Малобројни независни медији углавном га подржавају, али имају избалансиранији приступ.

Широм региона, од Пољске на северу до Србије на југу, источна Европа је постала плодно тле за нове облике цензуре који углавном не подразумевају бруталну силу, али већ мекша и углавном ефикасна средства за сужавање приступа критичким медијским садржајима и обликовање јавног мњења – а самим тим и избора – у корист оних на власти.

Телевизија је постала толико пристрасна у подршци Вучићу, према речима Зорана Гавриловића, извршног директора Биродија, независне посматрачке групе, да је Србија “постала велики социолошки експеримент да се види колико далеко и у којој мери медији одређују јавно мњење и изборе”.

Србија и Мађарска – земље које предводе оно што је Институт В-Дем, шведска истраживачка група, описала прошле године као “глобални талас аутократизације” – обе одржавају опште изборе у априлу, који ће тестирати да ли контрола медија функционише.

Недавно истраживање Биродија извештавања на српској телевизији показало је да је у тромесечном периоду од септембра Вучићу дато више од 44 сати простора, од чега је 87 одсто позитивно, у поређењу са три сата за главну опозициону странку, од чега је 83 одсто било негативно.

Скоро сви негативни медијски извештаји о Вучићу појавили су се на Н1, независном информативном каналу који је емитовао прилоге Ане Лалић о ковиду-19. Међутим, жестоки рат за тржишни удео води се између кабловског провајдера СББ – који је “домаћин” Н1, и државне телекомуникационе компаније Телеком Србија.

Телеком Србија је недавно направио потез који су многи сматрали као недозвољени покушај да СББ учини мање атрактивним за гледаоце, када је од СББ-а претео права на емитовање енглеског фудбала, понудивши 700 одсто више новца.

Понуда Телекома Србија, скоро 700 милиона долара за шест сезона, астрономски је износ за земљу са само седам милиона становника — и скоро четири пута више од онога што је једна медијска кућа у Русији, далеко већем тржишту, пристала да плаћа Премијер лиги сваке сезоне за права емитовања.

“Веома је тешко такмичити се ако имате конкурента који заправо не брине о профиту”, изјавио је у једном интервјуу главни извршни директор СББ-а Милија Зековић.

Руководиоци Телекома Србија нису били доступни за коментар, али је у јавним изјавама компанија описала своје инвестиције у енглески фудбал и друга права као “комерцијално мотивисане”, а не политички.

“Њихов циљ је да убију СББ”, рекао је Драган Шолак, председник матичне компаније СББ-а Унитед Гроуп, у интервјуу у Лондону. “На Балкану”, додао је он, “не смете да дозволите да противници нањуше вашу слабост”.

Жељан да остане у игри, Шолак је овог месеца објавио да је приватна инвестициона компанија коју контролише, купила Саутемптон, фудбалски тим енглеске Премијер лиге. Права на емитовање лиге остаће код његовог ривала Телекома, али део огромне суме коју је државни оператер пристао да плати сада ће прелити Шолаку.

Присталице власти воде пет главних телевизијских канала у Србији, укључујући наводно неутрални јавни сервис РТС. Једине телевизије у Србији које дају простор опозицији и избегавају да хвале Вучићу су кабловски информативни канал Шолака Н1, који је партнер ЦНН-а, и његова ТВ Нова.

Без њих, изјавио је Шолак, Србија ће “склизнути у мрачно доба као Северна Kореја”.

Простор за критичке медије смањује се широм региона, а Институт В-Дем, шведска истраживачка група, сада сврстава Србију, Пољску и Мађарску међу “првих 10 земаља које се аутократизују”, наводећи као разлог “нападе на правосуђе и рестрикције за медије и цивилно друштво”. Фридом Хаус сада класификује Србију као “делимично слободну”.

У свакој земљи, снаге безбедности – који су служили за репресију критичких гласова за време комунизма – замениле су у тој улози државне и државно зависне компаније, које врше често велики притисак на медије.

Пољска владајућа странка Право и правда претворила је јавни сервис земље ТВП у пропагандно оруђе, док је државна нафтна компанија преузела низ регионалних новина, мада неке државне новине и даље редовно нападају власт.

Право и правда је у децембру прогурала закон којим је требало да се доведе у тешку ситуацију једини независни телевизијски информативни канал, ТВН24, у америчком власништву, али је пољски председник, забринут због реакције Вашингтона, ставио вето.

Мађарска је отишла даље, окупљајући стотине новинских кућа у холдинг компанију коју контролишу савезници премијера Виктора Орбана. Само једна телевизијска станица са националним дометом критикује господина Орбана и финансијски је независна од његове владе.

Претходно подељени политички ривали Орбана формирали су уједињени фронт за наступ на изборима у априлу, али нису успели да пољуљају његову контролу над информативним медијима.

У Србији се до сада смањио медијски простор за критичке гласове, рекао је Зоран Секулић, оснивач и уредник једне независне новинске агенције, да је “ниво контроле, директан и индиректан, као деведесетих” под Милошевићем, коме је Вучић био министар информисања.

Новинаре, додао је Секулић, више не убијају, али систем контроле је још увек ту, само што је „унапређен и усавршен“, како би се обезбедила манипулација, без употребе силе.

Kада је Јунајтед група прошле године покренула новине релативно наклоњене опозицији, није могла да пронађе штампарију у Србији вољну да их штампа. Те новине се штампају у суседној Хрватској и шаљу назад у Србију.

Драган Ђилас, лидер главне српске опозиционе странке и некада човек из медија, пожалио се да, док је Вучић сатима могао да прича без прекида на главним српским телевизијским каналима, опозициони политичари су се углавном појављивали само као мете напада. “Ја сам као глумац у немом филму”, рекао је он.

Н1, једини канал који му понекад даје простор, нашироко се гледа у Београду, главном граду, али је блокиран у многим градовима и местима где су градоначелници чланови странке Вучића. Чак и у Београду, кабловска компанија на којој се Н1 емитује има проблем да уђе у стамбене зграде које су изградили инвеститори са блиским везама са влашћу. У огромном новом стамбеном комплексу у изградњи за припаднике служби безбедности у близини Београда, на пример, одбили су да поставе инфраструктуру СББ кабловске телевизије, саопштила је та компанија.

Гледаоци провладиних канала “живе у паралелном свету”, каже Жељко Бодрожић, председник Независног удружења новинара Србије. Kанали попут ТВ Пинк, најпопуларније националне станице, на којој се емитују сексуално експлицитни ријалити емисије, као и дугачке изјаве Вучића, истиче, “не само да индоктринирају, већ заглупљују људе”.

Европска унија и САД су више пута критиковале Вучића због недостатка медијског плурализма, али нису прегрубо на томе инсистирале, јер нису желеле да се Србија окрене Русији, нити да изазива проблеме у суседној Босни и Херцеговини.

То је Вучићу дало слободу да прошири контролу медија коју је Раша Недељков, програмски директор у Београду Центра за истраживање, транспарентности одговорност, описао као “костур целокупног његовог система”. На неки начин, истиче Недељков, простор у Србији за критичке медије сада је мањи него што је био под Милошевићем, кога “заправо није било брига да ли ће имати потпуну контролу” и није „дирао“ разне регионалне медије.

“Вучић сада учи из те Милошевићеве грешке”, каже Недељков. Вучић и његови савезници, истиче он, “не толеришу ништа што је другачије”.

Некада су моћни независни медији постепено су привољени на другу страну. Радио станица Б92, која је редовно критиковала Милошевића током ратова деведесетих година, на пример, сада је у власништву присталице Вучића и углавном служи као испостава власти.

Новинари и други који се супротставе Вучићу бивају жртве напада таблоида лојалних властима. Шолак, председник Унитед групе, на пример, проглашен је “највећим српским преварантом”, који се гребе о Србију и и издајником који ради за стране непријатеље Србије.

Господин Шолак, који живи ван Србије због опасности по своју безбедност, рекао је да је толико често нападан да, када то није случај, пријатељи га зову и питају: Шта се десило? Јеси ли добро?”

Н1