У новом броју Њујорк тајмса на српском језику, који на поклон добијају читаоци Недељника, новинари угледног америчког листа анализирали су зашто је британска одлука својеврсни крај Другог светског рата и како је пореметила послератни поредак.
Историјска одлука Велике Британије да изађе из Европске уније већ прети да растури демократски блок земаља који постоји већ деценијама. Но, несигурност влада и због следећег питања: да ли се поредак који су после 1945. наметнуле Сједињене Државе и њихови савезници такође распада?
Британско повлачење у положај, како неки критичари одлуке кажу, “Мале Енглеске” само је један од догађаја који наговештавају могуће промене снаге, економских односа, граница и идеологија широм света.
Спор привредни раст подрио је поверење у традиционалну либералну економију, нарочито због премештања послова изазваних трговином и имиграцијом. Популизам цвета на Западу. Границе на Блиском истоку нестају услед грађанских ратова. Кина је све продорнија, а Русија све пустоловнија. Избеглице у незапамћеном броју путују копном и морем.
Уз преображај политике и моћи средње класе широм света, ове силе сјединиле су се као никада пре у борби против западних установа и савеза који од су стварања после Другог светског рата имали премоћ у свету.
Велика Британија
Велика Британија била је стуб таквог поретка и од њега је имала користи. Она заузима важно (неки кажу претерано важно) место у Уједињеним нацијама и улогу у НАТО-у, Међународном монетарном фонду и Светској банци – послератним установама задуженим за светски мир, безбедност и привредни напредак.
Британија је сада симбол пукотина у темељима тог поретка. Њен излазак из Уније слаби највеће јединствено тржиште света и сидро светске демократије, а подрива и послератни договор да су савези између земаља суштински важни за одржавање стабилности и смиривање национализма који је некада бацио Европу у крвави рат.
“Ово само по себи неће потпуно разорити међународни поредак”, каже Иво Далдер, бивши амерички представник у Северноатлантском савезу и садашњи председник Чикашког одбора о светским пословима, “али поставља преседан и може нанети велику штету.”
Русија
Убрзо после референдума руски председник Владимир Путин био је у краткој званичној посети Пекингу. Русија је много више од Кине туђин у међународном систему с Америком на челу, а Путин се труди да дестабилизује Европу.
Русија је потхрањивала несклад унутар Уније подржавајући низ малих екстремистичких политичких странака које су подјаривале националистички гнев у различитим земљама. Припајањем Крима 2014. и мешањем у догађаје у источној Украјини Русија је отворено изазвала међународни систем поштовања државних граница и непрестани политички сукоб са Сједињеним Државама и Европом.
“Владимир Путин сигурно злурадо трља руке”, написао је британски историчар Тимоти Гартон Еш за Гардијан. “Незадовољни Енглези задали су тежак ударац Западу и идеалима међународне сарадње, либералног поретка и отвореног друштва којима је Енглеска у прошлости много допринела.”
Америка
Предвиђања о америчком опадању киптела су после светске економске кризе 2007. и 2008, заједно с истовременим предвиђањима зоре новог, кинеског доба.
Но, америчка привреда постепено се опоравила, мада не савршено, а Кина је узнемирила своје бројне азијске суседе агресивном спољном политиком. Кинеско претеривање створило је пут обнови америчког учешћа у Азији, региону с најбржим растом на свету, а председник Обама то је назвао “заокретом” према Азији.
Обамина влада овим је делимично желела да извуче САД из вишедеценијског скупог учешћа у блискоисточним сукобима.
Блиски исток
На Блиском истоку слом послератног политичког поретка био је насилнији него у Европи. Устанци “арапског пролећа” избили су због непомичне аутократске политике и економске безвољности. Али те побуне нису донеле стабилну власт, а границе које су Европљани пре једног века исцртали у Сирији, Либану и Ираку постале су готово небитне.
У арапском свету становништво се више ослања на секте, етничке заједнице и наоружане групе него на национализам. Басел Салук, професор политичких наука на Либанском америчком универзитету у Бејруту, сматра да су невоље и на Блиском истоку и у Европи изазвали тектонски поремећаји глобалне економије. Но, док се на Западу незадовољство исказује на изборима, арапским државама за одговор недостаје еластичност.
“Те ултрацентрализоване, хомогене ауторитарне државе једноставно су експлодирале суочене с овим преображајима”, каже професор Салук.
А те експлозије нису биле ограничене само на Блиски исток. Избеглице су покуљале из Сирије и Ирака. Турска, Јордан и Либан примили су милионе бегунаца, али марш избеглица кроз Грчку и Балкан према Европској унији имао је највећи утицај, између осталог и на одлуку Британаца.
Европска унија
Унија је и пре избегличке кризе била трома заједница. Економска криза нагласила је њене противречности и мане. Међутим, поход избеглица кроз Грчку и Балкан према Немачкој на крају је био догађај који је највише уздрмао Европу.
Европске земље подигле су ограде дуж граница. Велика Британија је прилично изолована, али кампања за излазак из Уније стварала је слику острва под опсадом. Антиимигрантска стрепња здружила се с економском несигурношћу многих Британаца којима се чини да су изостављени из глобалне економије и обезбедила подршку одлуци да та земља крене својим путем.
Европа сада истовремено мора и да остане на окупу и да задржи свој светски утицај.
Азија
Први пут у светској историји Азија има више приватног богатства од Европе, објавила је прошле године Бостонска саветодавна група, а Кина ће у расту Азије до 2019. учествовати са седамдесет одсто.
Многи азијски челници сматрали су европски покушај јединства експериментом који неће потрајати. Ли Куан Ју, бивши премијер Сингапура, једном је Европску унију назвао шароликом групом која покушава да маршира у ритму једног добоша. Предвидео је њен распад.
Вестионлине
