Неће моћи, пријатељу! Извињавам се, ми пријатељи никад нисмо ни били, а и нећемо нити можемо бити. Неће моћи, Александре Вучићу! Одбијам, врло категорички, и ама баш ни трунку ме не занима шта ти и твоји бахати и необразовани дупелисци о томе мислите. Одбијам да будем део твоје сумануте, врло лоше режиране представе, после које неће бити ни сцене, ни публике, ни театра.

После тебе и твоје фашистичке камариле остаће само траг у историји, успомена на некада поносну земљу свињара и воћара, на земљу за коју су наши преци гинули да би нам извојевали слободу коју ти данас здушно распродајеш. Све то под условом да овом несрећном народу, коме уз помоћ послушника попут пашчета које уређује неформални билтен Владе Србије испираш мозак, не дође из седалног дела леђа у главу, и под условом да успете да анестезирате и ово мало људи који мисле својом главом. Не извијај обрве када употребим реч пашче, она је за ону моралну наказу комплимент, а не увреда. Заслужио је он много горе епитете, али не желим да се спуштам на твој и његов ниво.

Одбијам, Александре Вучићу, лења и неспособна битанго без иједног дана радног стажа (осим ако у стаж не рачунаш време које си провео читајући вести на енглеском за потребе српског радија на Палама), да будем део Србије коју ти представљаш. Одабиј са тим твојим простачким причама о томе како смо сви који не мислимо као ти затуцани, и како нисмо кадри да схватимо твоју визију, како не видимо да нам ти доносиш добро. Ти овој земљи осим несреће не доносиш ама баш ништа, и ти си наш премијер баш колико је то био и Анте Павелић, или неки други осведочени „пријатељ“ Србије.

Време је, привремени господару живота и смрти у Србији, да ти се каже да си се заиграо, и да си прешао све црте које си могао да пређеш. Утешно је што ће теби главе доћи, за разлику од размирица са правим владарима, они исти неспособњаковићи са купљеним дипломама и лажираним докторатима којима си се окружио. Немој мислити да те неће продати оног тренутка када схвате да си пуштен низ воду, а моћници који су те поставили у фотељу у којој седиш су те већ пустили, и немој се инфантилно надати некој верности. Бадава си марљиво прикупљао досијее о сваком потенцијалном политичком противнику, али и о најближим сарадницима, бадава ће бити и транскрипти сниманих разговора, видео снимци у деликатним ситуацијама. Сва средства уцене у једном тренутку постаће безвредна гомила материјала, празна пушка којом ћеш млатити у покушају да избегнеш политички крај. А он ти се примиче много брже него што сањаш.

Одбијам, Александре Вучићу, да будем део твоје машинерије лажи и илузија, а недвосмислено си показао да си само за то способан. Твој највећи домет су макете, обећања, празне приче, спиновање информација, лажно представљање бројки, лажи, претње, уцене, лажи, лажи, лажи, лажи, лажи, лажи, лажи и још мало лажи. Ниси испунио ниједно предизборно обећање, напротив, учинио си све супротно од оног што си обећавао. Од сачуваног Косова дошао си дотле да те није срамота да сам кажеш да ћеш и даље бити „премијер за школске тоалете“, од послова века типа Мерцедес, Етихад, Београд на води, итд… дошао си до најављеног отпуштања неколико десетина хиљада радника. Од бољег живота који обећаваш већ пуне 4 године дошао си до тога да је Србија гладна, гола и боса, и убедљиво најсиромашнија земља у региону и Европи. Уништио си све што се уништити могло, и тек када се јавност упозна са садржајима уговора које си у име грађана Србије потписивао моћи ћемо да проценимо укупну штету коју си овој земљи нанео. Већ сада је сасвим јасно да је она немерљива, и да ће генерације морати да поправљају стање, а питање је хоће ли икада успети да врате Србију на место које јој по свему припада.

Одбијам, Александре Вучићу, да помирљиво слежем раменима и да се водим идејом да после тебе може доћи само гори, и одбијам да будем онај питоми који се пред дивљима повлачи.Будућност мог детета, али и све друге деце која расту под овим делом неба, не дозвољава ми тај луксуз да немоћно одмахујем главом и да као мантру понављам да појединац не може да промени ништа. И то је највероватније грешка на коју ниси рачунао, и на коју ти саветници нису указали. Не може појединац у насилној борби против фашистичког режима ништа, то је истина, јер насиље је твој ресор, ту пливаш као риба у води. Одвајкада си фасциниран хулиганима са фудбалских стадиона, и одувек су ти били ослонац.

Сети се само ко је 2008. године, када је Коштуница – заједно са тобом и актуелним председником Србије – у Београду организовао митинг „Косово је Србија“. Треба ли да те подсећам ко је организовао дивљање навијачких група и паљење страних амбасада? Уверен сам да не треба, одлично ти знаш, као што и онај необавештени зна по чијем налогу се полиција склонила из улице Кнеза Милоша када су навијачке хорде дошле у близину америчке амбасаде. Знате ви то све, али нисте једини који знате. Не може појединац, као што рекох, у таквој борби са вама ништа, у твојим рукама је батина. Може појединац, међутим, да ради на себи, да се мења, да мења свест. И када много појединаца почне тако ћутке да размишља и ради на себи, промениће се и свест народа. И буди уверен да ти онда неће неки храбри јунак довикнути да не носиш никакво ново одело, већ да си го као од мајке рођен. О, не, Александре Велики! То ће ти саопштити сви они људи којима си мазао очи годинама, и који су вођени личним интересима или наивношћу желели да верују у твоја обећања. Пући ће и њима филм, допреће се до њихове свести, а онда ће твоја политичка каријера пући бар стоструко гласније.Распршиће се фантомска странка на чијем си челу, изгубићеш ослонац, а сви они у чију се верност сада кунеш издаће те и продати за вечеру. Србија је ово, Александре Вучићу, не прашта се овде успех, још се мање прашта издаја.