Ноћ када је у Буђановцима оборен “ноћни соко”

ИМАМ га! Имам га! Повикао је Драган Матић, старији водник прве класе, оператор праћења циљева, у суботу 27. марта 1999. у 20.40. Његов глас као пуцањ одјекнуо је кабином станице за вођење ракета система ПВО “нева”, на борбеном положају код Шимановаца.

Енергично је окретао точкић, како би одраз од 13 километара далеког циља довео на средину светлећег екрана. Крст “нишана” поклопио се са маркером. Одјекнула је команда потпуковника Золтана Данија “Циљ уништи!” Ракетни мотор је заурлао. Свега коју секунду касније небо над Сремом обасјала је светлост експлозије.

Ракета коју је на данашњи дан, пре тачно две деценије, испалио Трећи ракетни дивизион 250. ракетне бригаде ПВО погодила је свој циљ. Те вечери оборен је понос америчког Ратног ваздухопловства – тактички бомбардер Ф-117 А, познатији као “ноћни соко”. Конструисан је уз помоћ најсавременије стелт технологије, која драстично умањује радарски одраз ове летелице. Војска Југославије једина је армија на свету која је оборила овај тип летелице, срушивши мит о његовој супериороности и невидљивости.

Обарање Ф-117А, четвртог дана бомбардовања, Војсци Југославије, а посебно њеним ПВО јединицама које су трпеле највећи притисак, улило је велику дозу самопоуздања. Овај догађај, за који је, свега који сат касније, сазнао читав свет био је снажна инјекција морала грађанима СР Југославије, али и порука штабу НАТО да пред собом има чврстог и жилавог противника.

Сведочанство о драматичној мартовској ноћи у којој је у сремском селу Буђановци завршен лет “невидљивог” авиона оставио је потпуковник Ђорђе Аничић, заменик команданта Трећег ракетног дивизиона ПВО.

– На ватрени положај стигао сам око 20.30 – записао је потпуковник Аничић у свом ратном дневнику који је касније под насловом “Смена” објавио као књигу. – Ушао сам у кабину поред лансирне рампе и сео на место помоћника руковаоца гађања. Ту је био и командант Золтан Дани. Циљева у ваздуху било је на све стране, али на већим даљинама. Одједном сам на радару уочио циљ удаљен 23 километра. Кажем: “Дани, овај иде на нас”! Циљеви су се приближавали. Кад су били на петнаестак километара, Дани је наредио тражење циља, а ја укључење нишанског радара. Тог момента почела је игра мачке и миша.

Више од 10 секунди, сећа се Аничић, неуспешно су тражили циљ.

– Угледали смо га на даљини од 14 километара – испричао је Аничић. – Лепо се видео на показивачима осматрачког радара. Точкићи официра вођења шкљоцају, оператори га губе. Таман сам мислио да ни овај покушај неће успети, када је старији водник Драган Матић узвикнуо: “Дај га, Дај га!” Дани је командовао: “Циљ уништи”, прва ракета је кренула, после пет секунди и друга. На екрану видим експлозију прве ракете. Циљ је уништен.

На обарање “невидљивог” авиона Ф-117 А, чуда америчке технологије, “потрошено” је свега – 23 секунде. У Буђановце је пао у 20 часова и 42 минута. За његовим командама седео је амерички потпуковник Дејн Зелко. Имао је позивни знак “Вега 31” и припадао је Осмом сквадрону 49. крила америчког ваздухопловства из базе Холоман.

После удара ракете, Зелко је изгубио контролу над авионом. “Сећам се да сам морао много да се помучим како бих успео да спустим руке довољно ниско да повучем ручке за катапултирање”, касније је Зелко описао овај догађај. Пилот је спасен и евакуисан у Тузлу, после вишечасовне спасилачке акције у којој је учествовало готово 20 америчких хеликоптера и авиона.

Судбина је тако удесила да се командант Трећег ракетног дивизиона 250. бригаде ПВО Золтан Дани сретне са пилотом чији је авион оборио. Сусрет двојице некадашњих непријатеља био је срдачан, а овековечен је у документарном филму “Други сусрет”. 

ТРАЖЕ РАТНО ИМЕ ДИВИЗИОНА

ТРОЈИЦА од деветорице чланова борбене послуге која је оборила Ф-117 А поднели су иницијативу да се врати назив Трећег ракетног дивизиона који је 1999. године 250. ракетној бригади ПВО “донео” Орден народног хероја.

Потпуковник Ђорђе Аничић и заставници Ђорђе Малетић и Драган Матић сматрају да би на тај начин била сачувана традиција и сећање на херојски чин који је, у првим данима рата, удахнуо преко потребну дозу оптимизма и ојачао морал народа.

– Обарање авиона стелт технологије, шесте генерације, руском ракетном техником треће генерације изузетан је подвиг – подсетили су они на трибини “Да се не заборави”, одржаној у Власотинцу. – Овај јаз компензован је одлично обученом и уиграном борбеном послугом. “Невидљиви” је пао после двадесетак секунди од укључивања нишанског радара иако је стандардна процедура за то предвиђала три пута дуже време – објаснили су Аничић и његови саборци. И. М.

Раде ДРАГОВИЋ, Новости.рс