Цена лоше политике ће тек бити плаћена, и то можда управо почне од оних земаља које су и највеће жртве
Западна јавност се свакодневно медијски бомбардује политичким заоштравањима са Русијом, кризом у Украјини, невероватним увредама на рачун руског председника Владимира Путина, исламистима и општим бесом према свима у свету који нису по вољи Запада. Све је то велика обмана јер се, утисак је, тиме пре свега прикривају или потискују оне стварне вести, кључни догађаји од којих зависе судбине не само људи него и многих држава, а реч је о стању у економији и забрињавајуће нарастајућим дуговима. Већи део света, а изнад свега Запад, толико је дужан да практично те дугове није могуће било када вратити. Истовремено, економски развој на Западу и у Европи је у застоју, па се уместо враћања дугова економски привид одржава новим дуговањима и штампањем папирног новца.
У складу са старом енглеском традицијом да је највећи грех рећи јавно оно што сви знају, и та нова реалност економског и финансијског колапса се медијски потискује, али догађаји су неумољиви говорило се о њима или ћутало. Ти догађаји су стварне и једино важне вести, и чине основу те нове реалности. Када је реч о Европи, где је криза и најозбиљнија, требало би издвојити неколицину догађаја који су непријатни докази и глобалне и европске економске сцене. Први у низу је увођење негативне камате на депозите, штедњу, и грађана и компанија. Прва је тим путем кренула Швајцарска, у чијим банкама сада власници пара морају да плате да би им њихов новац банке чувале. Та негативна камата је сада 1,3 одсто.
ФЕНОМЕН НЕГАТИВНИХ КАМАТА
Истовремено, Национална банка Швајцарске укинула је вештачку везаност франка за евро, што је била политичка одлука пре пет година. Порука је јасна: судбина евра је неизвесна и швајцарски франак на време бежи. Потом је сличан пут изабрала и Данска, која је чланица Европске уније, али изван евро-система У данским банкама је на штедњу и депозите компанија уведена негативна камата од такође 1,3 одсто са тенденцијом да нарасте на 1,7. Дански банкари кажу да су се на то одлучили због тога што имају превише новца у депозитима, а нема кредитне активност пошто не постоје инвестиције и економски развој. И зато, ако би платили било какву камату на штедњу онда су на губитку јер нема кредита, па нема ни зараде од штедње. А ако и има неке инвестиционе активности, онда банке буквално бесплатно добијају новац од Централне банке и није им ни потребан онај из штедње.
Посебно је занимљиво да се на негативне камате одлучила и једна од највећих швајцарских и глобалних компанија Нестле. Нестле сада издаје обвезнице, бондове, а не акције, са негативном каматом. Нестле се дакле појављује као већа гаранција за чување новца, такозвано паркирање, него многе државе. Истовремено, то значи да Нестле сада добија новац не за џабе, уствари власници тих пара плаћају да би га дали Нестлеу, па онда та компанија нема ни потребе да диже кредите за своје послове. То је изузетно важан и донекле опасан процес јер то је нова фаза такозваног корпоративизма, а корпоративизам је други назив за фашизам.
Негативне камате уводе и државе за своје обвезнице. Немачка већ месецима продаје своје краткорочне обвезнице, оне са роком доспећа од шест месеци, са негативном каматом, а то раде и неке друге мање државе. У том делу државних послова изгледа да је више реч о манипулацији финансијско-политичке елите. Наиме, државне обвезнице са негативном каматом купују се због новог пакета Европске централне банке штампања 1.300 милијарди евра. Тим пакетом ће се на тржишту месечно откупљивати државне и компанијске обвезнице у ратама од по 60 милијарди евра и онда шпекуланти долазе до тих „папира“ и по цену негативних камата како би их продали Европској централној банци по позитивним каматама. Разлика између негативне и позитивне камате је зарада шпекуланата.
Негативне камате сведоче о изузетно непријатном стању. Прво, поверење на тржишту практично је нестало и људи су спремни да плате како би сачували колико-толико свог новца. Друго, не постоји економски развој, пре свега у Европи, и новац нема где да се уложи, не постоје инвестиције, а истовремено су толики несигурност и неповерење и према тржишту и према владама које доносе одлуке да је боље и изгубити на негативним каматама него све што неко има. Енглеска банка, на пример, наплаћује, дакле негативне камате, чување новца и банака и компанија, и то дневно. Одговорност или кривица је и на централним банкама које практично дају бесплатно новац, па зашто би онда банке плаћале камате на штедњу. Ни то, међутим, није довољно, није ефикасно, јер тај бесплатан новац махом завршава у берзанским манипулацијама, а не у реалној економији. И треће, негативне камате су прве увеле земље које нису у евро-систему – Швајцарска и Данска. То значи да сумње у опстанак евра постају све озбиљније и новац бежи изван еврозоне. А то бекство кошта и изгледа да је неповерење толико да се многима више исплати да плате негативну камату него да чекају судбину еврозоне.
КИПАРСКИ И ГРЧКИ ТЕСТ
Од избијања кризе 2007. и 2008. године практично ништа није учињено и укупно стање се само погоршава. Према подацима глобалног института МакКинзи од 2007. године, глобални дуг је порастао за 17 процената, 57 хиљада милијарди долара. На Западу је, међутим, ситуација далеко неповољнија, и то пре свега у јавним, државним финансијама. Јавни дуг земаља Групе 7 (Г7), које себе представљају као најразвијеније, је у том периоду порастао за 40 одсто и сада чини 120 процената њиховог бруто друштвеног производа (БДП). И то су подаци до којих је могуће доћи па се уствари стварни дуг и не зна. Британски економисти процењују да нема реалних могућности да се ти дугови икада врате, па је највероватнији сценарио масовни банкрот, и то држава. Они тврде да су унилатерални банкроти држава једини начин да се ишчисте биланси јавних финансија. Земље једноставно не могу да врате своје дугове, то је толико велики новац. То је посебно изражено у еврозони, где је већина земаља, пре свега на југу ЕУ, практично задужена у страној валути. За њих је евро страна валута, иако припадају систему еврозоне пошто оне немају традиционалне економске инструменте прилагођавања својих валута економској реалности, а и финансијску политику одређују богате земље севера Европе.
У ЕУ је у току разрађивање разних модела како извести и регулисати, значи контролисати, те државне банкроте. Први тест је обављен на Кипру. Тамо су депозити грађана и компанија једноставно одузети, отети. И онда се чекала реакција, и десило се да је то прошло, мада није јасно какве су све тајне договоре кипарске банке склопиле са оштећеним депозитарима. И, када се веровало да је тај модел успео, онда је влада Кипра изненадила ЕУ склапањем уговора са Русијом о праву на коришћење луке у Лимасолу за руске ратне бродове. А међу губитницима на Кипру је много руских грађана и компанија. Уговор Кипра и Русије озбиљан је ударац политици ЕУ, који наговештава даљи распад те европске интеграције.
Потом је уследио модел Грчке. Грчки повериоци су већ, како се то у жаргону каже, „ошишани“ за скоро 40 одсто својих потраживања мада су ти дугови завршили на тржишту дуговања, па је на њима већ неко и зарадио. Грчки модел се још разрађује и анализира његов крајњи резултат, али не због решавања кризе него због процене колико ће коштати и какве би последице на евро-систем могао да изазове дефинитиван банкрот Грчке и њено избацивање из еврозоне.
ПАД АУСТРИЈСКЕ РЕГИЈЕ
После Грчке најновији модел су регионални банкроти, банкротирање државних регија, које су нека врста полудржава, федералних јединица. На тај начин би се прикрило да су државе банкротирале. Све је у презентацији. Прва земља где се тај модел тестира је Аустрија, чијој регији, федералној јединици Корушкој, прети банкрот. Банкрот тој алпској регији прети због гаранција које је регионална влада дала сада пропалој Хипо Алпе Адрија банци. Влада Аустрије је одбила да плати 10,2 милијарди евра, колике су доспеле гаранције за дугове те банке које је издала влада Корушке. Влада у Бечу је до сада дала 5,5 милијарди евра новца пореских обвезника за дугове Хипо Алпе Адрија банке, али не жели више.
Аустријска централна банка већ је суспендовала плаћање дугова те банке до 2016. године. Банкрот регије Корушке је, тврде финансијски стручњаци, практично потпуно сигуран јер њена влада нема могућност да покрије те губитке. Уз банкрот, цену ће платити и власници обвезница Корушке, који ће, процењује се, изгубити 50 одсто својих потраживања. То је нови систем у еврозони, где обавезе не сносе само дужници него и повериоци, који се већ примењује у Немачкој и Аустрији, а од идуће године ће бити обавезан у целом евро-систему. Зависно од развоја банкрота Корушке, тај модел би се могао применити и на друге регије у земљама еврозоне. Процењује се да би прве на реду могле да буду Валона у Белгији и Сицилија у Италији.
Изгледа да је Аустрија ново увежбавање кризе, на шта упућује и активирање познатог механизма кредитних агенција. Једна од њих Фич је већ смањила три А (ААА) кредитни рејтинг Аустрије на АА+ са објашњењем да се дугови те земље гомилају. У овој години, тврди та агенција, дугови Аустрије ће достићи 89 одсто БДП, што је за 15 процената више него пре 18 месеци. Фич указује да су аустријске банке суочене са губицима кредита у Украјини и на Балкану, као и Русији. У том земљама су кредитне линије аустријске банака око 194 милијарди евра, што је 59 одсто аустријског БДП, и мало је вероватно да ће највећи део тих кредита икад бити враћен. Аустрија је у тим земљама такође доста изгубила због швајцарског франка, за који су били везани многи кредити, посебно стамбени. На те губитке је Аустрија већ потрошила 11 одсто свог друштвеног производа.
РАСПАД ЕВРОЗОНЕ
Ако је судити по искуству, онда су и Грчка и Аустрија само инструменти шире пре свега политичке игре. Отварање кризе у Аустрији и сумње у коначан договор Грчке и њених кредитора прате и ауторитативна истраживања расположења великих инвеститора, тачније оних који управљају тржиштима, чиме се ствара клима у јавном мњењу Европе. То је већ толико пута виђено. Најновије истраживање консултантске куће Сентикс (Sentix) показује да скоро 38 одсто махом немачких инвеститора верује да ће се еврозона распасти током наредних 12 месеци и да ће то иницирати излазак Грчке из евро-система. Пре месец дана у такав развој догађаја је веровало 22,5 одсто инвеститора, па се тако велико повећање за кратко време тумачи наглим погоршањем ситуације у еврозони. У јулу прошле године, на пример, само је 5,7 одсто инвеститора веровало у колапс евра. У фебруару ове године истраживање новинске агенције Ројтерс показало је да је 25 одсто инвеститора сигурно да ће Грчка изаћи из евро-система током 2015. јер, верују, да је потпуно неизвесно да ће та земља добити трећи пакет помоћи вредан између 30 и 50 милијарди евра. Иако је постојећи аранжман помоћи продужен за четири месеца у Бриселу тврде да разговори о трећем пакету још нису ни почели, а време пролази.
Оно што, међутим, највише забрињава је што су све то политичке манипулације, а не покушај стварног изналажења решења за дугогодишњу кризу. Потискивање стварних вести из медија не може решити ништа, а још мање све видљивији покушаји да се криза користи за политичке циљеве. На пример, за успостављање власти над земљама дужницима и рушење демократских институција у циљу успостављања наднационалне управе и одузимања суверенитета националним државама. Или зашто баш сада Аустрија? Да ли због њених веза са Русијом или као порука онима који имају везе са Украјином, Балканом и Мађарском? А нико не говори како је уопште дошло до толиких дугова или зашто су аустријске банке под политичким притисцима пласирале толики новац у земље Балкана и Источне Европе и, коначно, чији је то био новац и где су огромне зараде минулих година завршиле. Или зашто се не каже ко је већ годинама презадужену Грчку наговарао да у Дубаи инвестира 70 милијарди долара, шестину свог дуга, које се касније пропале. Све је то политика, а не економија. Цена те политике ће тек бити плаћена и наплаћена. Можда наплата управо почне од оних земаља које су и највеће жртве.
Синиша Лепојевић, Нови стандард
