Нова година – искривљен смисао и значај

На адресу Редакције претходних дана стигло је доста честитки којима нам читаоци честитају срећне „Новогодишње и Божићне“ празнике. Није недостајало ни оних који су честитали срећну „Нову 2012. годину, Божић и Српску Нову годину“!

Та пракса приметна је и не мало распротрањена у српском народу данас. Скоро сви неизоставно честитају својим познаницима, пријатељима, сарадницима Нову годину 1. јануара по новом календару, а многи додају томе у наставку и „божићне празнике“!

Ретки су они који знају да је исправно заправо само честитати „Божић и Нову годину“, а још ређи они који заиста схватају смисао ових празника и њиховог редоследа.

Та збрка и пометња који настају око великог хришћанског празника Рођења Христовог – Божића, одраз су огромног незнања и непознавања од стране Срба самих основа своје Вере, па и незаинтересованости да се уложи и најмањи труд, како би се научиле макар најелементарније ствари.

Објашњење ћемо лако наћи у вишедеценијском периоду владавине комуниста, који су заправо на почетку своје владавине, након насилног и безаконог преузимања власти 1945, увели и наметнули српском народу празновање Нове године по новом календару 1. јануара, заправо „дочекивање“ Нове године уз славље, песму, весеље, „лудовање“…

До тада у српском народу тај обичај „дочекивања“ Нове године 1. јануара није био распрострањен. Православни Срби су заправо у том периоду се налазили у посту (и данас се налазе, наравно), и припремали се за Божић – Рођење Христово, који се прослављао 7. јануара по новом календару (25. децембра по старом календару).

Нову годину су 1. јануара (по новом календару) празновали римокатолици и протестанти, при чему су они Божић већ били прославили 25. децембра (по новом календару). Стога је њима природно 1. јануара следовала Нова година.

Православни се заправо у том периоду налазе још увек у периоду 40-дневног божићног поста, када их од Божића дели само још неколико дана, и када се треба умом и срцем што више усредсредити на предстојећи празник, како бисмо га што достојније и спремније дочекали.

Уосталом, шта имају Православни са празновањем римокатоличке Нове године, то није њихов празник. О томе није било ни размишљања, то је било страно Православном вернику. Као што и римокатолици нису никада тежили да празнују са Православнима Нову годину 14. јануара по новом календару. Нити то данас теже. То су границе које су биле јасно повучене и које се нису прелазиле. Док данас живимо у ситуацији када Српска Црква издаје џепни календарић, у коме се налазе наведени не само и папистички празници, него чак и јеврејски празници и постови! И све то већ годинама (мирне савести) благосиљају сви Архијереји Српске Цркве! Да ли можда Јевреји у Србији купују Православни џепни календар како би се руководили када им који празник долази и када им је пост? Свакако да не! И да ли римокатолици купују џепни календар Српске Православне Цркве како би пратили своје празнике? Или можда Православни верници купују и користе јеврејски календар, како би га употребљавали током године за праћење својих празника и постова? Наравно да је бесмислено о томе и разговарати! Зашто се онда већ годинама у православном џепном календару наводе и јеврејски и римокатолички празници, када је извесно да их користе само православни верници? Какву то поруку треба да пренесе Православним Србима, пошто је већ без икаквог значаја за Јевреје и римокатолике? Шта то Архијереји Српске Цркве желе да поруче својим верницима? Да су све Вере исте? Да је исти Бог Православних, паписта и Јевреја? Да ли је то доследно следовање духу Глобализације и Новог доба, који тежи изједначавању свих и стварању једног синкретистичког веровања? То су питања која сваки верник треба да упути своме Архијереју, и да од њега тражи одговор.
Бесмислено је потпуно славити најпре Нову годину (1. јануара по новом календару) а потом славити Божић (7. јануара по новом календару)! Да ли то ико ради осим Православних Срба? А затим, након тога, не мали број њих, слави и „Српску Нову годину“! Пре свега, не постоји никаква „Српска Нова година“! Као што не постоји ни руска, грчка, бугарска, пољска, афричка… Ради се о једном врло несретном називу1, који је често изговор за некакво „србовање“ и изражавање квази-патриотизма, јер се те прославе и дочеци своде углавном на јело и пиће (или чак преједање и опијање), затим (скаредну) музику и сличне ствари, које су све само не хришћанско православно празновање великих празника домостроја спасења људи, извршеног очовечењем Другог Лица Свете Тројице Бога Логоса и Његовим Рођењем у телу од Богородице Приснодјеве Марије.
Хришћани славе на следећи начин:

Прво Божић – 25. децембра

Затим Нову годину – 1. јануара

Римокатолици и Православне Цркве које су прихватиле нови календар славе Божић 25. децембра по новом календару, па затим Нову годину 1. јануара по новом календару.

Православне Цркве које нису мењале календар празнују Божић 25. децембра по старом календару, па затим Нову годину 1. јануара по старом календару.

Разлика је у томе што промена календара, тј. увођење новог, има за последицу да 25. децембар стиже 13 дана раније, те отуда и разлика у празновању. Односно, Православне Цркве које нису мењале календар славиће Божић 7. јануара по новом рачунању времена, а Нову годину 14. јануара.

Карактеристично је да у свести Православних Срба преовлађује схватање како Божић долази на почетку године, док се Божић заправо прославља на крају године! И затим логично иза њега следи Нова година. То је дакле природан и једино могући след – ПРВО БОЖИЋ ПА ЗАТИМ НОВА ГОДИНА!

Никако није могуће да Нова година претходи Божићу, те да се прво „дочека“ Нова година, а да се затим празнује Божић!

Отуда је и неприхватљиво да се у честиткама пише – срећни НОВОГОДИШЊИ И БОЖИЋНИ ПРАЗНИЦИ! Једном римокатолику то се никада неће десити; али Православном Србину се и те како често дешава. Могуће је и исправно је само обрнуто!
Тако Православни Срби имају „привилегију“ да два пута, у року од 15 дана, „дочекују“ Нову годину! Да би све то добило мало смисла, ова друга по реду је добила назив „српска“ Нова година! Тако да скоро сви славе „редовну“ Нову годину, а они који су ношени посебним осећањем патриотизма и родољубља неће пропустити да прославе и „српску“ Нову годину.

Оно што чуди, па и забрињава, је чињеница, како да се људи не запитају – откуда то да славе две Нове године; и да ли је то исправно; па чак и да ли је нормално. Да ли је то „привилегија“ Срба, или заправо „пад“ Срба, њихова „вансебност“. Докле ћемо живети у тој схизофренији? Када ћемо једном почети да ступамо сигурним кораком (на путу спасења) а не да „храмљемо на обе ноге“. Где је Патријарх да о томе упозори Православне Србе, вернике и своје сународнике? Где је позив толиким душама које пропадају и „лудују“ да скрену са пута погибли? Где је пастирска активност Патријарха, или се он исцрпљује само у политици и тзв. црквеној дипломатији, а заправо непрекидно и упорно подилази актуелној црквеноборној и погубној по Српство власти.

Познато је да „дочеци“ и прославе „српске“ Нове године најчешће немају никакве везе са Црквом, Вером, са Предањем, са оним што заправо Црква тога дана заиста и прославља. Углавном се претворе у забаве, теревенке, паганска и дионизијска изопачења Христовог празника и Светитеља који се тога дана прослављају.

На дан 1. јануара Црква прославља обрезање Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа и помен међу светима оца нашега Василија Великога, Архиепископа Кесарије Кападокијске.

Као што се у црквеној химнологији тога дана наводи: Христовим обрезањем обрезан је Закон; и обрезањем Закона уведена је благодат.

И на другом месту Црква кроз уста химнописца пева: Сишавши Спаситељ роду човечијему, примио је пеленама повијање; није се узгнушао телесног обрезања, осмодневан по Мајци, безначалан по Оцу…

Такође и: Није се застидео сведобри Бог телесним обрезањем да се обреже, него је дао себе образац и пример свима ка спасењу; јер Закона творац (прописе) Закона испуњава и пророцима објављено о њему. Који све садржиш у шаци и пеленама повивши се, Господе слава Ти.

Телесно обрезање Господа Исуса Христа, према учењу Цркве, у осми дан од Рођења, представља потврду оваплоћења и непроменљивог примања од стране Бога Логоса савршене човечанске природе. Телесно обрезање Господа нашега Исуса Христа, које је примио Господ сагласно односном пропису Закона, али са циљем укидања овога прописа како би увео духовно и нерукотворено обрезање, тј. Свето Крштење, предали су нам Свети Оци да прослављамо сваке године. Јер Господ, као што је прихватио ради нас телесно Рођење и примио све особине људске природе, оне које не подлежу осуди (αδιάβλητα πάθη, неукоризненија страсти), тако је прихватио да прими и обрезање које је прописивао Јудејски Закон.

Обрезање је Господ примио углавном из следећих разлога:

Прво, да би затворио уста јеретика, који су имали дрскости да тврде како није примио истинско људско тело, него је постао човек по причини. Како би, међутим, био истински и обрезан, ако није примио истинско људско тело?

Друго, да затвори уста Јудејцима, који су га оптуживали да не поштује Суботу и да не држи Закон.

Према светом Јовану Дамаскину обрезање је било образ Крштења, нерукотвореног обрезања којим човек одбацује грехе. Обрезање је заправо било праслика Крштења, које ће доћи са очовечењем Логоса.

Стварање и спасење, сво милосрђе и човекољубље Свете Тројице, испуњава се у Богочовеку Христу, који је својим оваплоћењем и обрезањем, али и свим тајнама свога телесног појављивања, открио христолошки и христоцентрични корен и перпсективу сваке стварности и целе творевине.

Зато Црква и пева Христу: Обличје човечије непроменљиво си примио, Бог будући по суштини многомилостиви Господе, и испуњавајући Закон, обрезање телесно вољно примаш, да би укинуо пролазно, и подигао покривало страсти наших…

Док у кондаку му кличе: Господ свих трпи обрезање, и човечија прегрешења као благ обрезује; даје спасење данас свету; радује се на висинама и Творчев Јерарх и светоносац, божанствени тајник Христов Василије.

Истога дана, 1. јануара (односно 14. јануара по новом календару), Црква прославља и велико светило васељене светога Василија Великога, коме и пева у тропару – По свој земљи изиђе глас твој, јер она прими реч твоју, којом си богодолично богословствовао, природу бића објаснио, човечије нарави украсио. Царско свештенство, оче преподобни, Христа Бога моли, да нам дарује велику милост.
Светог Василија, великог подвижника и богослова Цркве, и обрезање Господа нашега Исуса Христа (14. јануара по новом календару/1. јануара по старом календару), како можемо прослављати уз пијанке, преједање, уз расејаност ума и незаситост очију. То је празник који се прославља молитвом, врлином, посвећеношћу Богу, трудом на разумевању његовог смисла, у кругу породице.

А шта тек рећи за „дочек“ тзв. Нове године, који бива 1. јануара (по новом календару)? Никаква тада Нова година не „долази“ да би је Срби „дочекивали“ и славили. Напротив, тада је време строгога поста. Божић је на прагу, пост је при крају. Хоћемо ли га тада нарушити? И то ради чега – ради прославе једнога „празника“, који заправо и није празник. И како ћемо након тога дочекати и примити Новорођенога Богомладенца Христа?

Безумље је дочекивати тзв. Нову годину, и уз то још препуштати се теревенкама, „лудовању“, похоти очију, греху. Нити је тада празник, нити је дозвољено разрешавати и прекидати Божићни пост. Немојмо служити, на тај начин, ђаволу и вршити његову вољу.

Него напротив, држимо доследно пост до празника Рођења Христовог, будимо причасници Светих Тајни, и у своје време прославимо празник обрезања Господњег, којим Христос „човечија прегрешења обрезује“ и укида „покривало страсти наших“.

Уредништво Епархије Рашко Призренске и Косовско Метохијске у егзилу