Нова каста

Не бих досађивао поштованим читаоцима било каквом новом верзијом приче о Александру Вулину. Уверен сам да је тај министар својим пречестим иступима поводом било чега, то учинио сам: био je досадан, непријатно наметљив, нервирао иначе кротко грађанство, давао изјаве које су без смисла. Вређао здрав разум анестезиране и осиромашене Србије.

Он је показао да не познаје политички систем, не прави разлику између државе и друштва, не разуме однос између социјалног спокоја и остварених права и бирократске државне самовоље. Па, како је онда постао министар? Управо због свега што не познаје и не разуме.

Тако је министар рада и још којечега постао репрезентативно лице власти, весник дијаболичне пројекције наше будућности, гласник најгорих вести, тумач настране логике одузетих права, лик са фантастичним моћима надриполитичке мимикрије.

Ипак, овај текст није посвећен личности и делу једног министра, али без њега се не може појмити суштина владања у Србији, нити агитпроп мрачног оптимизма који произилази из позиције олигархије на власти.

Као и претходних пола века, друштво се налази у фази „темељних реформи”. Покушао сам да направим инвентар модерних захвата у самосталној Србији, или држави којој је припадала као федерална јединица. Није забележено време које је протекло без реформи. Углавном, свака од њих је захтевала велика одрицања у корист боље будућности, која је увек пред нама, а никако да је достигнемо.

Да је правде, та будућност би одавно била овде, уз благостање и социјални спокој. Бесконачно чекање боље будућности поништава време које нам је дато за живот, и представља мање или више добро конструисану заблуду, скоро равну оној о вечном рају „на другој страни”, кад све овде прође.

Ваља разумети да је такав однос према стварности, мање или више својство сваке власти. Мада, до ове године никада није било илегалног завлачења државне шапе у џепове грађана. Поштеђени су само они који иначе немају од чега да живе.

То је логика грађанског пропадања, рушења темеља такозване средње класе и најава даљег спиралног сиромашења. Премијер каже да ће грађани ове државе, за три, четири или пет година, а можда пре или касније, живети знатно боље.

Не бих сумњао у то да премијер мисли озбиљно кад говори о далекој зеленој грани за грађанство. Свака власт, па и ова, за свако зло оптужује претходну. У политици, то је рационална одбрана од сопствене владајуће деструкције. Поготово у држави у којој запослене страначке војске не морају да раде ништа, а присилно морају само незапослени. Рекао бих да из односа моћи и вредносног система произилази и депресивни социјални положај већине грађана.

Председник и премијер се, поред осталог, не слажу о моделу решавања „тајкунског феномена”, мада је, по мом скромном суду, он иначе нерешив. Пре свега због чаробне снаге новца и утицаја готовине на сиву зону у којој су уплетени интереси политичког и реалног подземља, и нове касте која осваја тржиште утицаја, и већ стиче своје прве милионе.

Кад се направе биланси отимања, овде је новца ипак мало, а претендената превише, па се свако сналази како уме: од неплаћања пореза, кредита који се не враћају, астрономских плата за штеточине, трговине утицајем, бушења ионако траљавих закона, даљег девастирања несрећног правосуђа, заборава за разбојничке приватизације.

Ако томе додамо и лошу, поданичку и сервилну продају капиталних државних ресурса, рачунице показују да је огромна гомила пара (сматра се, и преко 15 милијарди долара), практично испарила за петнаестак година у којима су се одвијале бар четири темељне реформе.

Све владајуће клике у прошлости дале су свој допринос распарчавању богатства земље. Ниједна власт није умела да се избори са системским пљачкама, ако је то уопште желела. Најбогатији људи у Србији дугују држави скоро милијарду долара пореза. Ето, решења за празну државну касу.

Али, тајкуни умеју да бране своје богатство, а пензионери и средњошколски наставници своје сиромаштво не могу. У међувремену, као и увек раније, владајућа група је видно поправила своје имовинске карте, и то су сада, по свим стандардима врло богати људи. То је нова (најновија) каста, израсла на безобзирном уновчавању политичке моћи. За њих су грађани само мера за упоређивање колико су се уздигли, и предмет сумњивих реформских експеримената.

Како ће Вербић да убеди професоре да им нема спаса од смањења ионако недостојних плата? Ти људи се баве оним што је у овом друштву највредније и најважније. Нову генерацију паметне српске деце уче сиромашни професори који своју муку објашњавају лошим ђацима из владе. Неће вредети. Ако то не може Вербић, пустиће на њих Вулина да им каже у чему је ствар.