Док САД и Уједињено Краљевство, у циљу сузбијања инфекције covid-19, усвајају приступ близак ратном, са све наметљивијим нивоима интервенционизма у друштвеном животу, владе ових земаља као паралелу карантинима предлажу и огромне „бејлаутове“ (позајмице за спас од банкрота). На први поглед, ово би могло да делује и разумно и прикладно. Али сачекајте, шта се овде заправо спасава? Наравно, финансијских тржишта, али и све остало: Боинг, америчке индустрије нафтних шкриљаца, авио-компанија, туристичке индустрије, а у Америци и сваки грађанин уз помоћ чекова на 1000 или 2000 долара који ће им лећи ове недеље или, како је предлагано у Вашингтону, који ће им легати сваког месеца. Сјајно! Као божићно време даривања.
Тржишта су изгубила пола билиона долара ликвидности ту, билион и по тамо – и онамо, и онде. Права папазјанија позајмица, ускоро ћете почети све чешће да слушате синтагму „стварни новац”. Ова папазјанија скрива збирну величину ликвидности која је доступна банкама. Па и физичким лицима. Двеста десет милиона (210.000.000) одраслих Американаца, пута 1000 долара, пута 12 или 18 месеци је запањујућа сума новца, ближа износу од четири билиона долара, односно 18 одсто америчког БДП-а. Слично томе, британски министар финансија Риши Сунак обећао је 330 милијарди фунти – односно 15 одсто БДП-а – за подршку економији, и то уз тромесечни одмор од плаћања хипотека и низа пореских одлагања. И он је обећао да ће се водити принципом „колико кошта нека кошта“.
ОТКУД НОВАЦ?
Али како је ово могуће? Откуд је одједном сав овај новац доступан, када нам од 2008. стално говоре да је штедња једини одговор? Е па, добродошли у „нову ортодоксију“, која заправо није нимало нова: Француска је покушала исто то када је у 18. веку кренула да штампа асигнате. „Хеликоптерски новац“, или такозвана „савремена монетарна теорија“ је принцип по којем је у реду да влада штампа новац у ситуацији када нема другог начина да га прибави. Поента је да прибегавање стратегији „новца из хеликоптера“, односно новца створеног из ничега, који нема никакву реалну економску вредност, представља промену парадигме.
То је завештање 2008. године. Била је то примарно банкарска криза и тада је елитама деловало да штампање новца функционише веома добро. Главни разлог због ког су „експерти“ након 2008. помислили да је штампање новца спасоносно јесте то што су централне банке биле у стању да ревалоризују финансијске мехурове. „Али то није био успех, него неуспех“, коментарише финансијски гуру Питер Шиф. Био је то неуспех јер је резултовао још већим мехуровима и још већим дуговима – што је управо оно што нас је све довело у садашњу кризу, у којој смо лишени било каквих делотворних алата за реакцију на шок снабдевања.
Године 2008, сви су веровали да је штампање новца само привремено: биланси банака били су упропашћени и веровало се да ће ФЕД бити у стању да накнадно нормализује каматне стопе и скреше свој завршни рачун. Али овај пут нико неће поверовати у ту причу. Дугови ће набујати и постаће „вечити“.
Међутим, данашњим политичарима цела та прича делује крајње разумно и уверљиво: уколико ФЕД преплави финансијски систем новцем, каматне стопе ће заувек остати на нули. Како то некоме може да се не свиђа? Ово се свакако лепо уклапа у Трампову каријеру, грађену у бизнису некретнина заснованом на ниским каматама и лаким кредитима. Владе би сада могле да позајмљују новац без камата у наредних стотину година, а банке би могле да деле паре као новогодишње конфете, пошто је ФЕД укинуо захтев да банке морају имати одређену резерву којом ће покривати позајмице (у преводу – одобрио им је да лакше издају кредите повлашћенима).
Још боље од тога, владе могу просто да стварају новац ни из чега (монетизовањем својих дугова): оне могу да користе ове финансије да спасавају све оне компаније и грађане погођене кризом коју је изазвао вирус covid-19, и тако постати хероји. Добродошли у нову „ортодоксију“.
МОНЕТАРИСТИЧКИ ЋОРСКОКАК
Шта је алтернатива? У томе је поента. Финансијализовани, монетаристички светоназор који је догматски пропагиран последњих деценија, свео је палету могућности на само једну опцију – више новца, више ликвидности. Тако је свет сатеран у текући монетаристички ћорсокак. Они који су заступали овај приступ настављају да раде исту ствар (ликвидност и бејлаутове) изнова и изнова, увек се надајући другачијем и бољем резултату (према Ајнштајну, то је дефиниција лудости). Али то неће функционисати. Неће функционисати јер данас проблем није у мањку ликвидности, већ у томе што компаније уопште не могу да послују док се налазе у пандемијском карантину. Боље би нам било да на време схватимо последице овог лудила.
Овог пута рецепт из 2008. неће функционисати. Америка ће претрпети тешке ударце. А Американци тек почињу да схватају ову чињеницу. Ова нова ортодоксија није ништа више од очајничког бацања коцкице у нади да ће се хиперфинансијализовани западни систем одржати. Наратив „мобилизације за рат“ је покушај да се оправдају ауторитарне мере и лажни чин избављења: ни током ратова никада није постојао „бесплатни новац“.
Током кризе из 2008/09, јавност је била збуњена: финансијски свет деловао је превише езотерично да би био у потпуности схваћен. Тек је касније допрло до свести да су банке спасаване „подруштвљавањем“ њихових грешки и губитака. Ти губици били су „подруштвљени“, односно пребачени на терет грађана, којима је речено да се помире са штедњом и забораве на здравствену и социјалну помоћ како би се наплатила спасавања из 2008. године.
Овог пута, не ради се о банкама него о корпорацијама и њиховим дуговима које надлежни настоје да спасавају (исто онако као што су раније спасавали банке). Просто речено, презадуженим компанијама ће бити омогућено да се још више задуже, при чему би ове нове позајмице сада имале подршку америчке федералне владе.
Но, хоће ли се боље информисани део јавности тако радо сагласити да Боинг заслужује 60 милијарди долара финансијске помоћи, када је сав његов кеш последњих година трошен на откупљивање сопствених деоница и исплате великих дивиденди. Ако се новац тек тако напросто доштампава, онда би се могло тврдити да мере штедње уопште нису неопходне. Али штампање новца смањује куповни потенцијал. То значи да ће опет доњих 60 одсто на друштвеној лествици платити цену. Нове „мере штедње” заправо ће представљати трансфер богатства који ће бити извршен путем умањивања куповне моћи грађана.
ЗАКОНИ ЕКОНОМИЈЕ ВАЖЕ ЗА СВЕ
Како Шиф примећује, монетарна инфлација „вероватно није само најгори, него и највероватнији сценарио… закони економије овде важе исто онако како су важили у Вајмарској републици, Зимбабвеу или Венецуели. Уколико се будемо водили истом монетарном и фискалном политиком као они, добићемо исти монетарни исход као и они (хиперинфлацију)“.
Ово би некима могло да делује као помало натегнут аргумент, али импликације – како политичке, тако и геополитичке – су огромне. Овај ратни економски приступ – сам по себи – неће донети радикалну промену нашем неолиберализованом институционализованом свету, нити га реформисати. Та прилика је пропуштена након 2008. године. Реалност данашњице је да би „дирање“ система поврх наступајуће рецесије изазване шоком снабдевања могло да доведе и до дефлације дугова – што је перспектива која истински ужасава естаблишмент.
Сатерани смо у ћошак захваљујући грешкама централних банкара, па није ни чудо да владе покушавају да распламсају ратну атмосферу како би могле да кажу да је „хеликоптерски новац“ океј. „У рату смо“. И вероватно ће ускоро војсци бити наређено да изађе на улице. Што значи да ће ускоро оно што је написано у овом тексту бити третирано као „непријатељска пропаганда“.
Национална гарда оружаних снага САД помаже у суочавању са последицама кризе изазване пандемијом коронавируса, Њујорк, 12. март 2020. (Фото: U.S. Army National Guard/Col. Steve Rowe)Ефекат квазиратне планске економије неће бити померање друштва или економије ка новом курсу, него поновно укопавање у старе оквире. Зар било ко веровује да у овој новој ери „планске економије“ новац за спасавање од банкрота и кредитне линије под диригентском палицом влада неће бити првенствено усмеравани ка политичким елитама и њиховим савезницима?
Међутим, баш онако како је након жртава два светска рата међу људима настало расположење „Њу дила“, исто се десило и након 2008. године: могли су се чути позиви за реформисање система који је ушанчио један одсто најбогатијих (аутор вероватно мисли на покрет Окупирајмо Волстрит; прим. прев.). Али уместо тога добили смо штедњу и повратак на стари принцип пословања. Политика је намерно дефинисана тако да подржи стари систем и омогући му да функционише као и пре. Остали смо ускраћени за реформу.
Данас су људи потпуно фокусирани на уређивање својих живота у карантинима, под претњом вируса, али се политичко клатно упадљиво помера против онога што се нашироко третира као политички и економски „намештен систем“ (то померање политичког клатна названо је појавом „популистичке политике“).
ШАЛА, А НЕ УПУТСТВО
Према томе, прво питање је хоће ли америчке монетарне акције успети. Хоће ли успети да спасу финансијски систем „онакав какав је био“? Па, почујмо позиве за „новац из хеликоптера“ – овај термин се односи на директно давање новца појединцима као да се кеш баца из хеликоптера. Али Шиф истиче да је Милтон Фридман (отац монетаристичке економије) намеравао да овај термин буде шала онда када га је сковао:
„Користио га је као пример шта не треба чинити – и зашто кејнсијански монетарни стимулуси не функционишу. Говорио је да је то луда, глупа идеја… Јер бацањем новца из хеликоптера не постиже се ништа. То је само инфлација. Од тога само порасту цене“.
Друго, хоће ли овај приступ – који ионако не функционише, пошто тржишта настављају да имплодирају – испровоцирати још веће противљење против неједнакости и финансијских вишкова у свим њиховим разноврсним облицима? Хоће ли захтев за реформом неолибералног система постати незаустављив? Можда „дух заједништва“ скован кроз заједничке муке карантина и вируса неће бити тако толерантан према лидерима који су пропустили да предузму адекватне кораке да зауставе ширење заразе на време?
У том смислу ће „рат“ против covid-19 – а не овај други „рат“ за спас економије – имати кључну улогу у обликовању геополитичке будућности. Доста људи је већ приметило да је коронавирус довео до стварања колективног националног сентимента. Овде у Италији, Италијани се заиста у осећају међусобно повезаним док се боре против заједничког непријатеља (на крају крајева на неки начин и јесу повезани). Сви саосећамо са становницима Ломбардије и Бергама. А Италијани такође знају да су препуштени сами себи.
СПАСАВАЈ СЕ КО МОЖЕ
Ова перцепција европске политике по моделу „спасавај се ко може“ је врло жива и осећају је и они који се налазе на границама Европске, будући да је и председник Србије, огорчено реагујући на вест да је ЕУ наметнула извозне забране на опрему попут маски и комбинезона за заштиту медицинских радника, рекао: „Међународна солидарност не постоји. Европска солидарност не постоји“. На то би већина Италијана одговорила са „тако је“. Једина помоћ за Италију стигла је из Кине.
Ово јесте повратак националне државе. Covid-19 ће променити курс италијанске политике и значајно утицати на будућност ЕУ. Да не буде забуне: САД и УК могу да нуде раст ликвидности и спас од банкрота јер штампају свој новац. Ове земље контролишу сопствено снабдевање новцем, сопствене дефиците и, додуше у доста мањој мери, утичу и на сопствене каматне стопе. Државе чланице ЕУ не могу тиме да се похвале. Свађе унутар ЕУ поводом финансијског санирања пандемије covid-19 продрмаће институције и јединство Европске уније, можда и до тачке пуцања.
Руска војска испоручује помоћ Италији уз натписе „Из Русије с љубављу” на енглеском и италијансксом језику,А овај генерални став „спасавај се ко може“, као и недостатак емпатије, вероватно се нигде не осећа тако дубоко као у Кини. Још више него у Италији. Кина је оцрњена, нарочито у Америци, на начин који многи Кинези сматрају готово расистичким. Пепе Ескобар је написао:
„Међу бројним глобално рушилачким геополитичким последицама коронавируса, једна је већ незаобилазно очигледна. Кина се репозиционирала. По први пут од почетка реформи Денга Сјаопинга из 1978, Пекинг отворено третира Америку као претњу, што је пре месец дана изјавио и министар спољних послова Ванг Ји на Минхенској безбедносној конференцији током врхунца борбе против коронавируса.
Пекинг пажљиво обликује наратив да је, од почетка напада коронавируса, руководство државе знало да се налази под хибридним нападом. Сијева терминологија је крупан наговештај. Рекао је, званично, да је ово рат, а као контранапад морао је да буде покренут „народни рат“.“
ШТРЧЕЋА СЛАБОСТ
Европа и Америка ће се суочити са веома другачијом кинеско-руском осовином након пандемије коронавируса. Рукавице су спале. А Европа ће прва осетити промену: неће више бити простора за европско врдање. Другим речима, неће више бити „корак напред, корак назад“ у односима са Кином (као на пример поводом Хуавејеве 5Г мреже).
Русија и Кина ће разумети: новац из хеликоптера и „штампање“ новца за спасавање од компанија и банки банкрота су потез без преседана, то је тачка преокрета. У овом тренутку, долар скаче услед потражње држава које се суочавају са пропашћу сопствених валута, али су раније узимале доларске позајмице. Међутим, те доларске позајмице постају запањујуће скупље из дана у дан.
Централне банке земаља Г7 у коначници ће морати да се ухвате укоштац са чудовиштем инфлације којег ће „хеликоптерске теорије“ ослободити са ланца. Поверење у долар ће опасти, што више „хеликоптера“ буде пристизало. Каматне стопе ће скакати, а западни отпадни дуг ће постати токсичан и неодржив при вишим стопама.
Укратко, свет ће видети како Америка постаје много слабија и далеко неспособнија него што покушава да се прикаже. Њена слабост ће напросто штрчати.
Док долар губи свој сјај, Путин мора да се пита је ли се приближио тренутак за глобални монетарни рестарт.
Алистер Крук
Превео Владан Мирковић
Извор Strategic Culture
Стандард.рс
