ОЧИГЛЕДНО је да држава не препознаје значај постојања отворених, реконструисаних и на савремен начин опремљених музеја. За све има новца, осим за српске музеје. Државу не занима култура, што потврђује буџет за наредну годину од 0,6 одсто, каже за “Новости” историчар уметности Марина Андрић, члан Управног одбора Народног музеја.
Ових дана актуелизована је прича о реконструкцији Народног музеја. По свему судећи, озбиљне реконструкције неће бити, већ ће се приступити санацији и адаптацији зграде на Тргу републике. Управни одбор је на недавној седници затражио да се за тај посао ангажује архитекта Владимир Лојаница, који је путем конкурса изабран да ради пројекат реконструкције. Тај пројекат је у фази идејног решења, али је већи део новца исплаћен фирми “Машинопројект” за израду пројектно-техничке документације, тако да би и они требало да буду укључени у реализацију пројекта санације.
Ту ће такође бити и Саобраћајни институт ЦИП, који је израдио пројекат изведеног стања за санацију. Одлука још није донета, по правилу, последњу реч даће инвеститор – Влада Србије.
ОСТАСМО ПРОВИНЦИЈА У идејном пројекту Владимира Лојанице замишљен је и посебан улаз за камионе, како би Народни музеј могао да прими велике светске изложбе. Наша публика је ускраћена за такве догађаје, јер немамо простор који испуњава строге светске стандарде.
– У камионима само пролазе кроз Србију. Намера нам је била да их “зауставимо” и покажемо овдашњој публици. Уколико се само окречи зграда, то ће остати наш пусти сан. Србија ће остати провинција, а то је опасно!
– Наш предлог је да се уђе у фазну реконструкцију и да се крене од депоа и замене инсталација, а не од кречења, јер то је бацање пара. Прво мора да се нађе безбедан простор за смештај експоната, после може, како новац буде пристизао, да се реконструише крило по крило зграде. Десет година смо чекали “нешто” и не смемо на исти начин да потрошимо још десет.
Андрићева тврди да пројекат архитекте Милана Ракочевића, од кога се пре три године одустало, а однедавно је поново у разматрању, заправо не постоји. Њему, како каже, и поред тога што је добио све сагласности, па и неку награду, недостаје најважнији део. То је статички пројекат, који је неопходан, будући да се изводе компликовани захвати, попут подизања тешке стаклене куполе на старој згради.
– Оно са чиме располажемо су пројекат изведеног стања, који је пре десет година урадио ЦИП, али би због пропадања зграде морао бити допуњен, као и идејно решење Владимира Лојанице.
Лојаница је крајем 2010. добио да ради пројекат реконструкције, међутим, у раду није много одмакао. И овога пута кочница је била – статика. Наиме, неопходна статичка истраживања не могу бити изведена, док су експонати у згради. А, за све ово време за национално благо није било места ни у једној прикладној и у сваком погледу безбедној згради у Београду. Такве, вероватно, “нема” ни у целој Србији.
Наша саговорница сматра да новац за обнову Народног музеја не сме да буде камен спотицања.
– Зоран Ђинђић, који је покренуо причу о реконструкцији, једини је премијер који је ушао у Народни музеј. После њега ниједан премијер није показао интересовање за овај проблем. Политичари имају времена да посете породицу ватрогасца, ако га исељавају, могу чак и у поноћ да оду и обећају 60 милиона евра помоћи Црвеној звезди. После ће помоћи Партизану, а 20 милиона евра за темељну реконструкцију Народног музеја – немају! Шта треба да урадимо да премијер и вицепремијер уђу у Народни музеј?! То говори о односу политичара према нашој култури.
Новости
