Без обзира хоће ли се Европска унија срушити под теретом нереалних жеља или ће неким чудом опстати, Србији следује велико чишћење, како политичко, тако и еколошко. Кад је ово друго у питању, драма тек предстоји. Са три хиљаде дивљих депонија смећа, Србија је међу најзагађенијим државама европског континента. Са друге стране, Србија има најчистију изворску пијаћу воду, велике планинске комплексе и читаве области где прљаве технологије нису стигле. Ново министарство екологије и нови министар Горан Триван, биће стављени у службу неких мултинационалних корпорација које на овом делу Балкана хоће да остваре монопол над оним што ће ускоро бити највреднији ресурс на планети: здравом пијаћом водом. Власт у Вашингтону је промењена, дивља пљачкашке хорде које кидишу на Србију – нису.
Под врло чудним околностима, 20. јануара ове, 2017. године, амбасадора Србије у САД, Ђерђ Матковић, позвао је Горана Тривана, тадашњег градског секретара за заштиту животне средине у Београду, да буде гост овог дипломатско конзуларног представништва, приликом инаугурацију председника Доналда Трампа! Триван је тих дана, како званичан извештај говори, „…разговарао са више званичника где су теме између осталог биле односи Србије – САД, као сарадња из области заштите животне средине…“
И, заиста, Триван се тих дана срео са државним секретаром државе Мериленд, Џоном Вобенсмитом (Јохн Вобенсмитх), његовим замеником Луисом Борундом и секретаром за заштиту животне средине Беном Грумблесом.
Компаније из Мериленда за пречишћавање и експлоатацију водних ресурса, међу најјачима су на свету (одмах иза компанија из Калифорније). Планови за отимачину чисте пијаће воде у Србији, преко идеје такозваног јавно-приватног партнерства, одавно постоје (амерички инвестициони фондови и Европска банка за реконструкцију имају читав план за Србију у том смислу, а изнела га је јавно и Кристина Лагард, председница Светска банке). Амбасадора Ђерђа Матковића су припадници лобистичких група „анимирали“ да доведе „некога од еколошких власти“ из Србије, како би разговарали о евентуалним пословима експлоатације и дистрибуције пијаће воде. Како Србија у том тренутку није имала надлежно министарство, домаћин је Тривану сугерисао да будућој влади препоручи оснивање министарства екологије, уз обећање да ће такав чин „снажно подржати“.
Прошло је само шест месеци од тог сусрета до оснивања министарства екологије у влади англо-америчког ђака, Ане Брнабић. Све што се у будућности буде дешавало око инвестиција у српски програм еколошке заштите (а, ту је пречишћавање и експлоатација воде кључна ставка), биће рађено у сарадњи са америчким компанијама и њиховим предузећима, „тројанским коњима“, регистрованим у Холандији.
У сенци Вучићевих игара око избора премијера, Социјалистичка партија Србије, формално је „понудила“ Тривана за функцију министра екологије (суштински, на препоруку из САД), упркос томе што је реч о човеку који је синоним „заборављених“ кадрова Слободана Милошевића и Мирјане Марковић, некадашња млада перјаница њиховог пропалог политичког предузећа, и организатор некаквог „народног покрета“ који је, након 5. октобра 2000. године и пада дотадашњег режима, „чувао“ вилу породице Милошевић. Како је Триван сачувао своје позиције протеклих година и како је успео да се докопа функције министра екологије?
Непријатне истине из његове политичко-предузетничке каријере говоре да је током ратних, деведесетих година, био близак са Урошем Шуваковићем, истакнутим функционером ондашње владајуће Социјалистичке партије Србије и да је гајио повелики анимозитет према Ивици Дачићу. Падом Милошевића, Триван се нашао „на чистини“, па је проценио да би му и Дачић добро дошао у тој ситуацији, па је кренуо „заобилазно“, да се прикрада врху странке преко Александра Антића, уз чију помоћ је доспео и до садашње функције министра екологије. Дачић је добро проценио: у овој области се увек врти пуно новца, а рок за извршење обавеза је практично неограничен! Али, ни Тривана на том месту не би било, да се господин државни секретар савезне државе Мериленд (Џон Вобенсмит), није писмом препоруке обратио „највишем месту“ у држави Србији.
Истина, пред Србијом се налази и Поглавље 27. за приступање ЕУ, за чију реализацију ће бити потребно највише времена и новца да се прилагоди стандардима ове заједнице. Укратко, за реализацију само оваквог једног поглавља, потребно је да Народна скупштина Србије усвоји око 700 прописа, а Влада Србије пронађе најмање 10 милијарди евра!
Реалан рок за реализацију свих послова из ове области је око 25 година! То значи да ће Србија од ЕУ затражити такозвана прелазна мерила, односно одлагање почетка примене неких европских стандарда за године након евентуалног приступања у овој заједници! Из такозваних претприступних фондова за 2017. годину, већ је предвиђено 100 милиона евра за инфраструктурне пројекте у Брусу, Блацу, Краљеву и Нишу. За идућу годину ће такође један део бити из тих фондова, али је сигурно ново кредитно задуживање.
Горан Триван се налази на одличној позицији. Мада је „дужан“ Антићу и Дачићу, добио је прилику да се „раздужи“. У промењеним приликама, сада има и подршку америчких еко-компанија…
Али, памти Триван и тешке дане. У октобру месецу 2001. године, ухапсила га је полиција у Кладову због сумње да је извршио кривично дело „подстрекивања“, чиме је омладински камп „Караташ“ код Кладова оштећен за 6,5 милиона динара.
Оптужницом је Тривану стављено на терет да је 2000. године с умишљајем подстрекивао одговорно лице кампа, Шиму Чичковића (скромног, плашљивог, да му са рачуна кампа уплати 5,9 милиона динара (око 250.000 ондашњих немачких марака) ради куповине стана. Тривану је Јавно предузеће „Србијашуме“, у коме је био запослен, обезбедило 70 квадрата луксузног стана у Београду. Да би купио додатних 78 квадрата тог стана (дакле, скоро 150 квадратних метар) за помоћ се у више наврата обраћао Чичковићу. Коначно, Чичковић је у сарадњи са Миливојем Илићем, тадашњим начелником Борског округа, издејствовао да Хидро-електрана „Ђердап“ на рачун омладинског кампа уплати 6,5 милиона динара, а онда је 5,9 милиона проследио на рачун Корпорације „Царичин град“ из Београда. Прво је „идеални део стана“ Тривану дат у закуп на неодређено време, да би му касније био омогућен откуп за износ од 248.711 динара. Оптужница је завршила у фиоци, а случај је заташкан. Нико није одговарао.
Горан Триван се након избора 2008. године, нашао и у улози градског секретара за животну средину, у коалиционој администрацији са Демократском странком.
Мада је дуго био „у сенци“, Тривана су пратиле афере које је врх његова странке брзо и ефикасно уклањао. Наиме, применом Закона о једнократном порезу на екстрадоходак и екстраимовину стечену искоришћавањем посебних погодности, у периоду од 26. јуна 2001. године, када је закон почео да се примењује, до краја јуна 2002. године, био је дужан да плати 88.000 марака. Триван то никада није урадио.
Као СПС функционер, повучен у „други ешалон“, пред домаћом јавношћу се појавио 19. августа 2008. године, као члан делегације Удружења „Слобода“, када је кренуо да посети гроб Слободана Милошевића и положи венац. До њега је тада стајао његов стари пријатељ и партијски друг, Урош Шуваковић. Дачић није долазио на ове парастосе бившем вођи.
У званичној биографији која је стигла у Народну скупштину у предлогу за састав Владе Ане Брнабић стоји да је Горан Триван 1991. постао министар за омладину и спорт, а да је након тога почео да ради у ЈП „Србијашуме“, најпре као директор Бироа за пројектовање, планирање и развој, а касније и извршни директор те компаније.
Међутим, иза ове сувопарне, кратке и бесмислене дескрипције његовог професионалног ангажовања, стоји много више. И новца и људи. И партијских и ванпартијских игара. Један дугогодишњи службеник градске скупштине Београда, недавно је рекао да је Горан Триван „најгори градски секретар“ који је на том месту боравио, те да је реч о једној надобудној и лицемерној особи, да се још пре две године хвалио како ће баш он бити министар екологије и слично.
Исплаћивао и Бебу
Преко Градског секретаријата за екологију Вучић је милионске износе плаћао и фирми Владимира Бебе Поповића која се бавила прављењем пројеката еколошке и животне заштите, као важног поглавља за чланство у Европској унији. Као и Вучић и Триван је био близак срцу Мирјане Марковић. Беба Поповић је лобирао за Вучића, а Триван је то плаћао, парама из градског буџета.
Иван Молоток, Таблоид
