Турска се у евраозијску политику вратила «на велика врата». Њено учешће у агресији НАТО-а на СР Југославију (Србију и Црну Гору), те присуство у својству окупационих снага на Космету, заинтересованост за језеро Газиводе (Турска нема довољно воде и енергената и то је њена слаба тачка) представило је ову државу у агресивнијем светлу и обновило сећања на османлијску окупацију и разарање српске средњовековне државе, геноцид над Србима и српском културом (колико је само цркава и манастира уништила, архиве, културних добара), на „данак у крви“, набијања на колац (ђакон Авакум)…

Насупрот овог крајње непријатног сећања на Турску уследило је деловање турске „меке моћи“ у лику турских серија (најинтересантније је било приказивање и реакција Срба на серију „Сулејман величанствени“, када би Српкиње прекидале славску свечаност да одгледају нову серију, потпуно заборављајући његову стварну улогу у разарању српске државе и народа) у коима су Срби приказани као „Крезуби, пијани, брадати, бахати и зли: Овако се у турској серији представља српска војска током рата у Босни“.[1]

Поред тога турско присуство на тржишту постјугословенских држава са робама широке потрошње и туристичка понуда доприносили су да Срби забораве и злочине и геноцид Турака у средњем веку, агресију 1999. године у саставу НАТО-а, али и подршку босанскохерцеговачким муслиманима и муслиманима у Рашкој области у свим акцијама против Срба (истина у новије време ова подршка слаби).

Турска је присутна и у Кавказу (сетимо се рата у Нагорно Карабаху), турским републикама Руске Федерације и Централној Азији, а од недавно и у Авганистану.