Клан који предводе Хилари Клинтон и Дик Чејни агитовао је да се изборни кандидати Демократске странке – ако не желе да изгубе – дистанцирају од губитника Барака Обаме

А још је организовао излазак књига бившег директора CIA и министра одбране, Леона Панете и Роберта Гејтса, у којима су они председника САД, који их је био поставио на те функције, подвргли разорној критици

Да су њихови кандидати добро прошли, организовали би импичемнт Обаме, па би потпредседник САД Џозеф Бајден у наредне две године аутоматски био на положају председника САД, а он би за то време припремио терен да на власт у САД 2016. године дође неспорни лидер те групације – Хилари Клинтон

Али, републиканци су победили две трећине кандидата Демократске странке који су послаушали „великог брата“, односно сестру. А најнеочекиванији, а и најзначајнији резултат тих избора, који ће још имати и дугорочне политичке последице, био је пораз у Арканзасу, у матичној држави Била Клинтона који је 80-их био њен гувернер, сенатора-демократе Марка Прајора

Само је Прајоров нови мандат гарантовао (Клинтону) да се поново неће отворити случај Whitewater који је био искоришћен као разлог за први покушај импичента 1999. године, а и да се неће дирати у бројне случајеве тајанствених погибија помоћника Била и Хилари Клинтон у време Биловог гувернерства у Арканзасу и његовог првог мандата у Белој кући, укључујући и случај самоубиства Винса Фостера

ПРОМЕНЕ које су се у САД догодиле у новембру, могу се без преувеличавања назвати – револуцијом.

Од власти је одстрањена групација политичара који су више од 20 година одлучивали не само о судбини САД, него и света. Чак и након што им је 2000-те године власт делимично одузео Џорџ Буш-млађи који је победио на изборима чији исход је одређен у држави (Флориди) у којој је гувернер био његов млађи брат Џеб.

Међутим, тада пораз клинтоновске групе (да је тако назовем) у Демократској партији није био потпун, а новембарски је био апсолутно демократски и, без претеривања, чудесан.

Тим пре што основни напад те групације унутар Демократске партије – на последњим изборима за Конгрес САД – није био толико уперен против конкурената-републиканаца, колико против сопственог председника демократе – Барака Обаме.

Главно питање није – колико места су у Конгресу САД републиканци преотели демократама, већ – где су победили, а где нису.

Индикативно је да је тада у америчким медијима, могло би се рећи чак отворено, разматран план према којем су конгресмени-републиканци – у случају пораза демократа – били дужни да због целог низа одлука које је Обама донео мимо Конгреса – да иницирају његов импичмент.

Да је то прошло, потпредседник САД Џозеф Бајден би у наредне две године аутоматски био на положају председника САД, а он би за то време припремио терен да на власт у САД 2016. године дође неспорни лидер те групације – Хилари Клинтон.

Наравно, до 2016. године је још требало „доживети“, имајући у виду односе створене између Бајдена и Путина, након што је потпредседник САД долетео у Москву и ЛИЧНО убедио тадашњег председника Русије Дмитрија Медведева да присили представника Русије у Уједињеним нацијама (чак противно мишљењу тадашњег премијера Владимира Путина) да се уздржи приликом гласања поводом увођења зоне забрањеног летења изнад Либије.

Управо захваљујући тој одлуци Медведева, било је дато зелено светло дискредитовању Уједињених нација, што је довело до њихове парализе која се, ево, добро види и поводом украјинске кризе, а и до уништавања Либије као државе и развлачења либијског оружја по целом исламском, тачније – исламистичком свету. То оружје је, поред осталог, дошло у руке и оних који су потом постали бојовници Исламске државе и катастрофално је погоршало ситуацију у Сирији и Ираку и испровоцирало „сиријску“ кризу између Русије и САД која се замало завршила оружаном конфронтацијом.

Улога председника САД Обаме у решавању „сиријске“ кризе и у супротстављању групацији Хилари Клинтон, која је отворено тражила ескалацију тог конфликта, можда је упоредива са улогом Русије и њеног председника Путина.

Сасвим може бити да је Обамина лична увређеност на председника Путина повезана управо с тим што су његова улога у решавању „сиријске“ кризе, као и о улога америчког народа… на све начине прећуткивани у светским медијима које контролише клан који је своје адуте уложио у председничку кандидатуру Хилари Клинтон, при том супротстављајући Обамину улогу Путиновој.

Обамина повређеност је одиграла најнегативнију могућу улогу у украјинској кризи, а била је један од разлога неспособности председника САД да се супротстави клану Клинтонових и да на време регулише кризу у Украјини, као што му је пошло за руком да са председником Путином нађе решење за сиријску кризу за време преговора у Ирској.

Да, Хилари Клинтон и Ангела Меркел, су нема сумње, талентовани политичари који су у стању да у својим партијама испланирају по неколико потеза унапред.

Изборна кампања коју је клан Клинтонових изгубио у новембру не говори ипак о томе да је Хилари издао њен таленат. Управо обрнуто, та кампања је прави бисер политичке вештине и потврда да је Хилари Клинтон мајстор политичког парадокса.

Тај пораз говори о томе да је резултате тих избора предодредило мешање спољних сила против којих се показала немоћном и најбоља, чак и генијална политичка интрига. А то даје наду да те снаге ни надаље неће оставити на цедилу човечанство и америчке конгресмене и да ће их сачувати од грешака које су, као што се зна, горе од злочина.

Почнимо од тога да је клан Клинтонових за време изборне кампање по Обами нанео и такозване „ударе књигама“ јер су у то време водећи чиновници Обамине администрације – директор CIA и министри одбране Леон Панета, Чак Хејгел и Роберт Гејтс – написали књиге у којима су председника САД, који их је био поставио на те функције, подвргли разорној критици, а објавили су их непосредно пред изборе. Штавише, те књиге су биле својеврсни додатак књизи бившег државног секретара Хилари Клинтон у којој она од президентства Барака Обаме није оставила ни камен на камену.

Управо ти „удари књигама“ били су вишња на торти коју је направила госпођа Клинтон, а за време прављења саме „торте“ – представници естаблишмента Демократске партије путовали су по целој земљи и убеђивали демократске кандидате да се на све начине дистанцирају од председника Обаме који је „себе дискредитовао у очима америчког народа и води Демократску партију у суноврат, поред осталог и тиме што смањује популарност кандидата Демократске партије за Конгрес САД, свих који подржавају његову политику“.

Путин и Обама

За Обамину кривицу је проглашавана посебно његова слабост пред председником Путином, укључујући његове оперетске санкције против Русије због „анексије Крима, окупације Донбаса и варварског обарања малезијског Боинга“, а такође због његовог избегавања да такозвану умерену сиријску опозицију снабде најновијим америчким оружјем.

Интервенција Виших Сила била је у томе што су у срце бившег државног секретара унеле злобу, па је она на крају претерала и изјавила да би антиасадовски устаници – да им је било дато модерно оружје успели да свргну Асадову владу, слично као што се догодило у Кијеву – потом мирно положили оружје и вратили се својим сељачким пословима.

То је изазвало такво негодовање америчких официра који су се давно – на сопственој кожи – уверили да „умерену опозицију“ у Сирији чине заправо бојовници Исламске државе па је победнички дефиле естаблишмента Демократске партије по главама демократских кандидата на изборима за Конгрес био изненада заустављен јер су многи од њих престали да слушају инструкције „старијег брата“, тачније – сестре.

Међутим, човек снује, а Бог одлучује па су демократе, управо због тих интрига, изгубиле управо у оним државама у којима је подршку кандидатима пружао естаблишмент (клан Хилари Клинтон).

Обамини бирачи, који су се наслушали прича о неопходности да се кандидати за Конгрес држе на растојању од председника САД, напросто нису изашли на изборе. А кандидати који нису пристали да слушају савете „старије сестре“ победили су републиканске кандидате који су били познати по својим везама са сенатором Џоном Мекејном и Диком Чејнијем. Ово је додатно ослабило позиције клана Клинтонових на политичкој карти САД.

Штаб сенатора-републиканца Ренда Пола, који је пратио ове тенденције, одмах после избора је саопштио да су кандидати које је подржавао неко од Клинтонових – убедљиво изгубили на две трећине бирачких места.

Не изненађује што су водитељи готово свих америчких телевизија (укључујући и оне под контролом републиканаца) после Обамине посланице новоизабраном Конгресу имали утисак да је Обама новембарске изборе добио, а не изгубио, иако је његова партија изгубила контролу над оба дома Конгреса САД. Више од свих томе су се радовали управо они републиканци који су на овај или онај начин повезани са „Чајанком“ која је десно и најутицајније крило Републиканаца. Међутим, лидер „чајне партије“, Пат Бјукенен, сасвим озбиљно поставља питање: а није ли Владимир Путин један из „Чајанке“ и, што се каже, „свој човек до даске“.

Најнеочекиванији, а и најзначајнији резултат тих избора, који ће још имати и дугорочне политичке последице, био је пораз у Арканзасу, у матичној држави Била Клинтона који је 80-их био њен гувернер, сенатора-демократе Марка Прајора. Он је пре тога четири године био тужилац Арканзаса, плус још 12 година њен сенатор. Све је то утолико важније што је Прајоров отац бивши гувернер и сенатор Арканзаса Дејвид Прајор, за чијег гувернерства и сенаторства је Бил Клинтон и започео свој успон на амерички политички Олимп.

Зато и не чуди што је муж шефице клана Клинтонових, а уз то и бивши председник САД, лично учествовао у изборној кампањи Марка Прајора и још уложио невероватне напоре да он буде поново изабран.

Утисак је да је само Прајоров нови мандат гарантовао (Клинтону) да се поново неће отворити случај Whitewater који је био искоришћен као разлог за први покушај импичента 1999. године, а и да се неће дирати у бројне случајеве тајанствених погибија помоћника Била и Хилари Клинтон у време Биловог гувернерства у Арканзасу и његовог првог мандата у Белој кући, укључујући и случај самоубиства Винса Фостера.

Не треба сумњати да ће нови сенатор-републиканац из Арканзаса тим „питањима“ поклонити дужну пажњу, утолико пре што су ти „проблеми“, иако су се збили давно, у дивној хармонији са обећањем лидера републиканаца Бејнера да ће обновити истрагу о смрти америчког амбасадора у Бенгазију и преиспитати одлуку претходног састава Конгреса САД који је поводом тог случаја потпуно оправдао тадашњег државног секретара Хилари Клинтон.

Можда ће то шефицу клана Клинтонових одвратити од намере – коју само што је објавила у Канади – да најновијим америчким оружјем снабдева не само исламисте у Сирији, него и нацисте у Украјини.

Пише: Александар БРОДСКИЈ, независни експерт

Факти

фото: АП