Године 2011. је 12,4 одсто становника Лондона исповедало ислам. Сада их је сигурно више јер се током последње деценије муслиманска дијаспора у граду на Темзи повећала за 67 одсто, а популација Лондона у целини свега за 15 одсто
Ханове слабе тачке су везане за адвокатуру. Међу његовим штићеницима били су Азам Тамими (исламски богослов, лидер британских муслимана, познат по свом реаговању 2006. на објављивање карикатура пророка Мухамеда: „Ја бих због тога спалио читав свет“) и Јусуф ал-Кардави (председник Међународног савеза муслиманских научника који подржавају терористе-самоубице из организације ХАМАС). Међутим, британски мултикултуралисти се не усуђују да дирну у своје „свете краве“
У Ханов ислам се не дира и зато што је његов ривал – торијевац Зак Голдсмит – Јеврејин. Зато британска штампа и политичари – уместо верске дихотомије – предизборну борбу представљају као супротности сасвим друге врсте: син возача градског аутобуса, Садик Хан, против наследника милионера (према неким подацима милијардера), Зака Голдсмита…
У интервјуу италијанском листу Repubblica, Садик Хан употребио је на њему својствени адвокатски начин аморфну фразу: „Да бисмо се борили са исламским екстремизмом, за почетак треба признати да он постоји“
Пише: Владимир ДОБРИЊИН
САДИК Хан, 48 година, рођен је у Јужном Лондону (Тутинг), Британац по рођењу, Пакистанац по крви, политичар, чије шансе да буде изабран за градоначелника Лондона 5. маја ове године већина аналитичара сматра највећим, а неки политиколози чак и апсолутним и непроменљивим.
Политичари-исламисти, уосталом, као и они који исповедају било коју другу веру, продукт су друштва и резултат процеса који се у њему одвијају. Куда смера Лондон добро се види из наслова британских новина последњих година: „Лондон се исламизује“, „Хришћанство се налази у процесу настајања као религија мањине“.
Обратите пажњу, није „претварања у…“, него „настајања“.
Како сматрају британски експерти који анализирају резултате социолошких анкета, али при том настоје да конкретне цифре оставе иза кадра – „претварање“ се већ десило. Али, издање које их објави најмање што моментално ризикује јесу оптужбе за нетолерантност, чак и печат расисте, а при том ово друго уопште није – претеривање.
„Политичка класа Велике Британије не воли да говори о религији. Та тема исплива само онда кад мора нешто да се каже о екстремизму – резимира у интервјуу шпанском издању El Confidencial Сајмон Хикс, руководилац сектора за политику Лондонске школе за економију (London School Economics, по престижу блиске познатим универзитетима у Кембриџу и Оксфорду). – Током садашње предизборне кампање у Конзервативној парији су вођене интерне дебате о верском питању, али је одлучено да се свађе не износе из „куће“. Требало би само узгред поменути да постоји шанса да се на чело власти главног града појави не-хришћанин и да се истог часа створи мноштво проблема у вези са оптужбама за расизам“.
„Моментално би почео рат са изношењем прљавог веша – и сви би се сетили да је торијевски кандидат за градоначелника, Зак Голдсмит – Јевреј“ – ово је већ мишљење самог издања.
Уместо верске дихотомије британска штампа одлучила је да предизборну борбу представи другачијом поделом на две супротности: син возача градског аутобуса, Садик Хан, против наследника милионера (према неким подацима милијардера), Зака Голдсмита. Некако је уобичајеније: поробљени и поробљивачи, пролетери и буржуји… При том се оба претендента у медијима представљају као „они који настоје да пошаљу друштву позитиван сигнал“.
Истина, кад се приближио датум за гласање – конзервативци нису издржали, окренули су се за 180 степени и у супарника њиховог кандидата одапели стрелу отровану оптужбама да је његов програм „заснован на екстремистичкој платформи, да у екстремизму црпи кисеоник и да га екстремисти подржавају“.
Није било потребно дуго чекати одговор преко Twitter-а: „Хеј, @ZacGoldsmith. Не треба упирати прст на мене и викати да сам муслиман. Ја у својим текстовима и сам константно говорим о томе“ – написао је Хан.
Зак Голдсмит
Садик Хан је – лабуристички кандидат и противник „Брегзита“ (изласка Велике Британије из ЕУ), чиме у великој мери обезбеђује себи подршку значајног дела становништва. Али, то не плаши садашње торијевце који, иначе, нису против раскида са ЕУ.
По мишљењу конзервативаца, то и не треба да уплаши бирача који ће да се расплаче на тему у духу Холивуда „о томе како се обичан момак из народа пробио до градоначелника Лондона“ и да то буде главни мотив да се гласа за Хана. Исламска компонента која сада у предизборној фази није посебно изражена, утолико чини за њега самог више спокојан и позитиван склоп за прикупљање гласова.
Оштру полемику могла би да изазове биографија Хана који је пре него што је постао политичар и посланик Доњег дома (2005.) стекао образовање правника и радио као адвокат.
Међу његовим штићеницима били су Азам Тамими (исламски богослов, лидер британских муслимана, познат по свом реаговању 2006. на објављивање карикатура пророка Мухамеда: „Ја бих због тога спалио читав свет“) и Јусуф ал-Кардави (председник Међународног савеза муслиманских научника који подржавају терористе-самоубице из организације ХАМАС).
Неко би могао да их се сети, али нико нарочито не настоји да се сећа – сувише је индикативно, сувише је велика вероватноћа да ће „вешти Пакистанац све окренути тако да њему буде на руку“, не треба заборавити, ипак, он је адвокат.
Једном је Зак покушао да игра насигурно: торијевски кандидат оптужио је лабуристе због „повлађивања екстремисти Сулејману Ганију који сматра да се на друштвеној лествици жена увек налази ниже од мушкарца и да је дужна да му буде потчињена и покорна“. Према нормама европско-демократских вредности тај испад требало је да буде убојит, али је Хан лако одбио ударац подсећајући да „кога све адвокат није приморан да брани, укључујући и лица која, можда, и нису пожељна“.
Мањине (сексуалне и верске – посебно) сваки пут имају све већу тежину у резултатима гласања у Британији.
Према подацима пописа из 2011., 12,4 одсто становништва Лондона исповедало је ислам. Засад нема новијих података, али такође нема ни разлога за претпоставку да сада у енглеској престоници има мање муслимана, барем на основу друге чињенице да се током последње деценије муслиманска дијаспора у граду на Темзи повећала за 67 одсто., а да се при том популација Лондона у целини повећала свега за 15%.
„Хан је – такозвани умерени муслиман, односно, није од оних који главно време одвајају за посете џамији и при том се облаче у традиционалне беле одежде. Таквих у Лондону има доста и они, по правилу, нису Британци прве генерације – наглашава сам Сајмон Хикс – Може се рећи да су они другачијег профила. Они су световни муслимани, иако не заборављају да се моле. Они све чешће заузимају значајне позиције у политичком животу Британије. Хан је – само један од њих.
Лондон је увек био територија лабуриста. Конзервативац Борис Џонсон, који приводи крају свој други мандата на тој дужности, представља изузетак тог правила.
Једино због чега Хан може да изгуби јесте – Џереми Кобрин. Његов став према предстојећем референдуму „бити или не бити – у Европској унији“ може негативно да утиче на лондонског бирача којему се све више допада идеја о изласку Лондона из ЕУ, а лабуристи се не слажу. Ипак, Хан је харизматичан. Такви се на политичком хоризонту не појављују често и живе дуго уклањајући својом харизмом некакве „ситне омашке персоналних карактеристика“.
Пре неколико месеци, у интервјуу италијанском листу Repubblica, Садик Хан употребио је на њему својствени адвокатски начин аморфну фразу: „Да бисмо се борили са исламским екстремизмом, за почетак треба признати да он постоји“.
То је формулација коју је касније свакако могуће тумачити, поред осталог и овако: хајде да примамо у Лондон више следбеника ислама, онолико колико је потребно да се схвати да екстремизам постоји. Јер, није узалуд у том истом интервјуу Хан рекао да му се „душа кида кад чује позиве Доналда Трампа да се муслимани протерају“.
Превела Ксенија Трајковић