Нови народи Балкана (Хелма)

На обалама прасрбске реке Дунав никла је прва цивилизација Европе и данашњег света, која дан данас постоји у континуитету, на нешто ширем простору од библијске Сабире, алијас Хавиле, око које тече река Фисон (Дунав). Од библијских времена, па све до почетка 19. века, Срби су били једини народ на простору Југоистока Европе између Јадранског и Црног мора.

Осим континуитета културе и генетике, о томе сведочи јурисдикција обновљене Пећке патријаршије, као и Доситеј, који на крају 18-ог века каже: Све што живи на великом простору од Будима па до Солуна и Јадранског мора и говори једним језиком, један је српски народ. Онда су, мрачни умови Европе смислили идеолошко рапарчавање Југоистока Европе, коју је узроковала србска револуција на почетку “романтичарског” века. Сепаратизам племенске свести, верска подељеност сва три Вукова закона, корупција и уклањање самосвести, поред голе присиле, омиљена су средства политике колонијалног раз-србљавања Хелма од стране Ватикана и Запада, из које су у протеклих два века настали бројни “нови народи”.

У првој половини 19-ог века, први народ створен од Срба били су Хелени (Јелини) које су Ватикан и Европа назвали “Грци”. Да не буде забуне, “Грци” су Хурити, мешавина народа са Блиског Истока, а Јелини малобројни досељени и србизирани Хурити, увећани помоћу државног апарата Роума, алијас “Византије” (988-1453). У својој “дугој историји од три миленијума”, Јелини су прву државу добили тек 1829. године! Први “грчки” Устав је све православне прогласио за “Грке”, а држава им је до данас 11 пута проширивана!(1)

“Бугари” су своју државу добили Берлинским конгресом, 1878. године, о чему је Хенрик Батоњски-Кракан написао књигу “Стварање територија по Сан-Стефанском миру и Берлинском конгресу”. У њој се каже, да је решење Србије и Црне Горе познато, али је један други србски народ, који до тада није имао своју државу, вођен руским интересима добио самосталност, а то су Бугари. Руска империја је хтела да изађе на Егеј, па пошто није успела створила је Бугарску државу.

Да су стари Дачани били србског порекла, каже између осталих и Сава Текелија, али, Румуни и Молдавци су државним инжењерингом Ватикана и Запада преведени у романску групу народа. Од 16. века почела је појачана романизација, уз фалсификовање историјских извора из античког и средњевековног периода. Створена је вештачка мешавина србско-латинског језика, уз примесе туранских и осталих туђица, али је ћирилица употребљавана све до 19. века.

Маџари не могу бити Угри из простог разлога, зато, што су били етничка енклава крајем 14. века када су са историјске сцене нестали римокатолички Угри и њихова династија Арпадовића. Отуда је, Душан цар Угра а Будим под јурисдикцијом обновљене Пећке патријаршије. Значи, Срби су се под Чарнојевићима селили на своју сопствену земљу, која је припадала Србима а не неким Маџарима. Папство никада није укинуло угарску круну св. Стевана, али је, тек 1867. године, Маџарска добила државно правни положај од Хабсбурговаца, о чему сведочи службени језик Маријине државе (regnum Marianum), који је у почетку био латински, затим немачки па тек онда маџарски. Тако је и Маџарска створена на србској земљи. Уосталом, чак и данас је источни део Маџарске двојезичан.

Регија Епира, такође спада у Стару Србију. Да би се Србији спречио излаз на море, Лондонским уговором 1913. године је створена држава која је названа Албанија. На простору, где је пре 140 година само једна трећина становништва говорила шиптарски (М. Милојевић), или где је по попису 1912. године, на самом југу у Елбасану било чак 83% србског становништва.

На крају 19. века почело се ширити хрватско име, настало по имену србске регије у средњем веку. Ако, Хрватској додамо Босну, Македонију, Косово са Метохијом и Црну Гору, такође државе бивших Срба настале у 20. и 21. веку по именима регија, онда смо сведоци принципа настајања нових идеолошких држава, повезаних са измишљеним појмом нације која је изједначена с државом. Сретан пут, онима који одлазе, јер никога не треба задржавати противно његовој вољи. Али, шта ћемо са онима који то нису желели? Многи од њих су почивши, а то се не заборавља. Као што се не могу заборавити ни заједнички преци.

У ситуацији, када је Србија окружена земљама бивших Срба, од којих већина има озбиљан психолошки проблем некадашње припадности народу од кога су потекли, једно од решења је микроскопски мала Србија, о чему се понекад таламбаса из Влашке, Војводине и Раса, алијас Санџака. Најбоље је по таквим таламбасима, када Србије не би ни било, али, огољена злоба не зна за мудрост јеванђеља, у коме се каже да ће луде убити мир а безумне срећа њихова.

Слободан М. Филиповић

(1) Старији савременици се сигурно сећају, да је Србија до 1972. по међудржавном уговору имала повластице коришћења Солунске луке.

Васељенска