Нови политички пејзаж Србије (Део 1)

До 2000.г. предност на свим изборима су имали Социјалистичка партија Србије (СПС) и њен вођа Слободан Милошевић. Након предаје Милошевића Хашком трибуналу на власт су дошле такозване демократске снаге. Демократска странка (ДС), на чијем челу је последњих година био Борис Тадић, дугих 12 година је водила у политичком систему Србије. Тада је састав Скупштине још увек био прилично традиционалан: осим ДС – Демократска странка Србије (ДСС), СПС и опозициона Српска радикална странка (СРС). На изборима 2012.г. Борис Тадић је остао председник Србије. Међутим, у парламент су ушле, освојивши већ више мандата, присталице Томислава Николића, бившег радикала.

На изборима 2008.г. радикали су добили 29,5% гласова, а 2012.г. нису ушли у парламент. Ово је повезано с расколом у странци и изласком из ње велике групе чланова. Оставши на местима радикала у Скупштини, бивши радикали су створили нову партију – Српску напредну странку (СНС).

Данас се вишепартијски систем у Србији налази у стању кризе: распада се устаљени парламентарни поредак странака, многе, наизглед стабилне партије нестају с политичке сцене, а на њиховом месту ничу нове – мале, малобројне, без историјске традиције. После редовних мартовских избора 2014. године у Народној скупштини већину мандата има СНС заједно с партнерима из коалиције (158). То је преко половине свих посланика. На другом месту су социјалисти, али су они пасивни, задовољавају се само важном улогом свог лидера Ивице Дачића, који је у овом саставу владе добио портфељ министра иностраних послова. Демократе су на трећем месту, али одбијају да учествују у влади.

Ван парламента је остало 12 странака које су учествовале на изборима, између осталог, и традиционалних, које имају парламентарни стаж од преко 20 година – ДСС, СРС, Уједињени региони Србије. После парламентарних избора ове године престали су да постоје „Уједињени региони Србије“. Планирано је да се на њиховом месту створе три странке – Народна странка Србије, „Заједно за Шумадију“ и „Живимо за Крајину“.

Трагична је судбина Српске радикалне странке, најјаче опозиционе снаге у земљи. У пролеће 2012. године партија је ослабила, у њој се десио раскол, масово су почели да је напуштају чланови и људи који су стајали на кормилу. На изборима 2014. г. о радикалима се чак није ни причало. С одласком радикала с политичке сцене пала је у заборав и опозиција. Сад је треба поново стварати. Један од бивших вођа радикала Драган Тодоровић је 2012. године, иако је формално још увек био члан СРС, основао удружење грађана од недвосмисленим називом „Источна алтернатива“. Његов главни слоган је: „Москва је ближа од Вашингтона и Брисела.“

Неочекивано за многе распала се Демократска странка Србије. Њен дугогодишњи лидер и оснивач Војислав Коштуница је иступио из партије, за њим су кренули многи стари чланови ДСС. Остатке странке предводила је Санда Рашковић-Ивић. Положај Санде и њене нове старе партије још увек није сасвим јасан, њене изјаве су противречне. Спремна је да уђе савез са владајућом СНС и да формира власт, али је против уласка Србије у ЕУ, међутим, ни зближавање с Русијом јој се не свиђа. Чланови који су напустили партију почели су да оснивају нове странке. Бизнисмен Ненад Поповић је у децембру ове године регистровао Српску народну партију („Из народа, за народ, умерена национална политика с јаком економском компонентом“), научник Слободан Самарџић – Државотворни покрет Србије (предност државних интереса, политички неутралитет), уметник Синиша Ковачевић – Српску отаџбинску странку.

Није опстала ни Демократска странка Бориса Тадића. Њен лидер је у јануару 2014.г. иступио из партије и основао је нову – Социјалдемократску странку (СДС). Бивши демократа Душан Петровић оснива „Заједно за Србију“, Зоран Живковић – Нову странку, Борислав Пелевић – Сабор српског јединства, Саша Радуловић – удружења „Доста је било“, Никола Сандуловић – „Републиканци“.

Данас је на власти СНС. Напредњаци управљају земљом немајући ни политички, ни економски програм, њени слогани су врло слични на позиве њихових претходника-демократа (Европска унија! Демократија!). Странка је млада, неискусна, без своје социјалне базе. У њу се уливају сви они који желе да буду ближи власти. Странка није имала период сазревања, који је потребан свакој новој партији, али тенденција лидера ове странке да монополизују власт је врло јака.

Поменућемо такође да се у јесен 2012. г. у Србији појавила још једна странка националних мањина – „Руска странка“ у чијем саставу има 1.850 људи који су дошли из Русије и присталица „руског вектора“ у спољној политици земље. Године 2012. формиран је патриотски савез – Српски сабор Заветници, који је оријентисан на Русију и залаже се за суверенитет и територијални интегритет Србије. Млади Срби из Војводине су основали партију „Трећа Србија“.

Као што видимо, распад традиционалних политичких странака изазвао је политички хаос у земљи. Новим партијама и удружењима грађана који се појављују биће тешко да одмах замене странке које су постојале неколико деценија. Предстоји им дуг пут освајања политичког простора у Србији. А данас политички систем карактеришу вишепартијност на челу с једном странком и партијски ауторитаризам. Зато ће Србији бити веома тешко да превлада економску кризу и да води уравнотежену спољну и унутрашњу политику.

др Јелена Гускова, Глас Русије