Ретко коментаришем туђе текстове. Овога пута направићу изузетак. Повод за ово писаније је чланак професора Зорана Аврамовића, под називом Србија и двоглави албански метод [1]. На почетку рада аутор, вероватно понукан најновијим таласом варварског дивљања и уништавања српских споменика и гробаља на Космету, деловање шиптарског сепаратистичког покрета помало незграпно крсти као „двоглави метод“, те даје опис тог бескрупулозног понашања самозваних потомака Илира: оптужиш другу страну за најгора политичка дела а сам их практикујеш против делова демонизоване нације. Тој дефиницији се нема шта додати. Међутим, у чланку није поменуто ћутање Запада на шиптарска злодела. Помало изненађујући завршетак текста можда нуди „наративне“ разлоге за то изостављање. Наиме, професор у виду закључка предлаже српској страни следећи начин борбе против непријатеља:
Реч је о обраћању оним иностраним центрима моћи који су дубоко уплетени у српско-албанске односе и који су подржали Албанце на Косову и Метохији на отцепљење да кажу своју реч о двоглавом методу деловања албанског фактора у Србији и на Балкану. Некоме ће се учинити да је то утопија. Нипошто. Заштитници албанске ствари на Косову и Метохији су чувари идеје и праксе отвореног друштва и свих његових карактеристика.Како је могуће да подржавају говор и праксу затвореног друштва које примењују косовски Албанци и албански фактор? [Подвукао СД]
*****
Човек остаје запањен пред неразумевањем новог светског поретка које оваквим ставовима јавно исказује један универзитетски професор. Обратите пажњу, чланак је парадигматичан. Сведоци смо једног губитничког дискурса који у српском друштву нажалост није на маргини. Ако га усвојимо, ако макар из најбољих намера одлучимо да кренемо тим путем, после извесног времена ни позиције Дачићеве вазалне Владе неће нам бити далеке. О чему се ради?
У наведеном чланку се (не)свесно глорификује појам отвореног друштва, који је популарисао филозоф Карл Попер. Вреди најпре приметити да је Попер жрец савремене либералне демократије и једaн od гуруa оног људског смећа што се својевремено прогласило Другом Србијом, па у међувремену зажалило због тога, ослушкујући бројне пежоративне одјеке које је тај назив изазвао у српској јавности.
Отворено друштво представља идеал либерално-демократског поретка у коме је власт одговорна и толерантна, а политички механизми транспарентни и флексибилни. Држава не скрива информације од грађана и промовише људска права и слободе.
Тако то звучи у теорији. Пракса међутим показује да у основи поступања шиптарских покровитеља са Запада не стоји никаква брига о људским правима, демократији, или толеранцији. Понашање западних сила руковођено је изнад свега геополитичким интересимаИмперије и њених марионета. Управо зато се ћути на безбројне примере кршења људских права косметских Срба; зато се упорно заташкава дугогодишње варварско насиље Шиптара.
Империја је осмислила реторички систем у коме одређени појмови као што су људска права, демократија и толеранција губе своје оригинално значење и претварају се у пука пропагандна оруђа доминације Запада, уз помоћ њихове пете колоне у вазалним земљама. Разуме се, ни појам отвореног друштва није изузетак. Треба дакле засенити простоту бројним главоломним терминима, који се понављају до бесвести и тиме промовишу у појмове-светиње. Манипулишући њима, слама се морал нације, а земља-жртва држи у покорности: оптужбе на рачун кршења људских права, гушења слободе медија, или рђавог односа према мањинама увек су у функцији дезавуисања оних које Империја сматра својим непријатељима. Тешко да ћете их чути када је у питању нпр. Саудијска Арабија, важна савезница Америке позната по сталном дивљачком кршењу људских права и потпуном одсуству слободе.
Другим речима, баш брига западне елите за социјалну уређеност оних које доживљавају као балканске дивљаке. Штавише, њих не интересује ни судбина сопствених народа! Ту се дакле крије одговор на ауторово питање: како је могуће да водеће земље Запада „подржавају говор и праксу затвореног друштва које примењују косовски Албанци и албански фактор“. Што више Срба схвати ову једноставну истину, то боље.
Зато је неопходно да доминантни социјално-психолошки дискурс коначно и неповратно буде замењен геополитичким. У супротном, пливаћемо у водама којима вешто управљају непријатељи Србије и њихова пета колона. И насукаћемо се. Читава војска разних невладника је одавно ангажована и финансирана само за пропагирање „вредности“ западног света, чиме се заправо постепено подрива геополитички субјективитет Србије, а она своди на немоћни протекторат.
Аврамовић у чланку користи језик који вештом пропагандом намећу српски непријатељи и тиме чини корак у погрешном правцу. Да ли је могуће да учени аутор верује како моћни Запад ни дан-данас „није обавештен“ о нецивилизованом поступању Шиптара према косметским Србима? Да ли он заиста сматра да би „активнији“ пропагандни приступ Србије донео некакав преокрет у ставу водећих западних земаља према питању Космета? „Истина ће победити!?“ Мислили смо да су сличне заблуде неповратно отишле заједно са Слобом.
Шиптари су инструмент балканског субимперијализма Америке, чији дугорочни циљ у овом региону је да Србија, као потенцијални савезник Русије, буде што слабија. И то нема никакве везе ни с људским правима, ни с демократијом, ни с толеранцијом. Па ни с отвореним друштвом, свакако. Реч је о немилосрдном вектору геополитике. Зато је идеја о обраћању шиптарским заштитницима, а геополитичким непријатељима Србије, у очекивању њихове позитивне реакције – најобичнија утопија.
Упутнице:
[1] http://www.nspm.rs/komentar-dana/srbija-i-dvoglavi-albanski-metod.html
