При крају вишегодишња обнова манастира Рујно где је 1537. настало „Рујанско четворојеванђеље“, прва књига штампана на тлу Србије
Ужице – Удесно од пута што се низ живописне пределе спушта од Биоске ка реци Ђетињи и водоакумулацији Врутци – чија вода је пре три деценије, зарад водоснабдевања Ужица, прекрила село тог имена и остатке давно срушеног средњовековног манастира Рујно – једна стаза окреће кроз шумарак. А иза њега призор наједном очарава: тамо где је до пре неку годину била гола ледина, сад је светилиште, усред пропланка с којег пуца видик по језеру. Црквени храм, конак, монашка кућа, звоник у градњи, скулптура на отвореном… Све складно и с мером, и то првој књизи у част.
Васкрсао је обновом манастир Рујно, постојбина „Рујанског четворојеванђеља“, прве штампане књиге на тлу Србије. Историја бележи да ју је лета Господњег 1537. одштампао овдашњи монах Теодосије, под воштаницом резбарећи слова, на 250 дрвених плоча.
У колофону тог четворојеванђеља он је записао: „По вољи Оца, по заповести Сина и наклоности Светога духа… написана је ова божанска књига године 7045. (византијска 7045. почела је 1. септембра 1536. а завршила се 31. августа 1537. године) у манастиру који се зове Рујански, под покриљем планине која се зове Поникве, на реци која се зове Беаска, на селу које се зове Врутци, при храму светога и славнога великомученика и победоносца Христова Георгија…”
Но убрзо пошто je Теодосије с братијом одштампаo књигу, Турци открише ову штампарију и најпре уништише њу, а касније и цео манастир до темеља. Оригинални примерак „Рујанског четворојеванђеља“ се данас, кажу, чува у Прагу, у Шафариковој библиотеци. А трагови рујанске цркве у селу Врутци у брдима изнад Ужица уз реку Ђетињу били су видљиви све до 19. столећа, да би у новије доба, осамдесетих година минулог века, водоакумулација потопила село.
Ипак, постојбина српског штампарства није заборављена. Средином минуле деценије, на иницијативу СПЦ и уз благослов епископа жичког Хризостома, а с подршком Ужичана, кренула је обнова манастира Рујно. Уз свесрдну помоћ добротвора с разних страна, циглу по циглу, корак по корак. Добра воља многих фирми и појединаца обновила је ово светилиште.
Градња је кренула у септембру 2005. године. Већ следеће освештана је монашка кућа, први саграђени објекат, а 2007. године и новоподигнути храм Светог великомученика Георгија. Манастирски конак укровљен је 2009. године и сада у њему предстоје унутрашњи радови. Изградња звоника до јесени ће бити готова. Уз звоник је и велика скулптура монаха Теодосија, дар манастиру од „Службеног гласника“ из Београда. Преостају још неки мањи радови, с тим што се планира и прављење мини-штампарије, да и то буде у духу књиге и штампарства.
Четворица монаха су у обновљеном манастиру Рујно. Први је овде, још 2006. године, рукоположен монах који се, игром случаја, такође зове Теодосије, као његов давни претходник по коме је манастир чувен.
О средњовековном храму Рујно, још је Вук Караџић писао да је био „величанствено урађен и озидан, са стубовима по два-три хвата дугачким, округлим, аршин дебелим, од финог црвеног мермера израђеним”…
Бранко Пејовић
———————————————————–
Рујно или Рујан
Одвајкада се у ужичком крају говорило и писало: манастир Рујно, кнежина Рујно са 62 села, штампарија Рујно, планинарско друштво Рујно, а четворојеванђеље рујанско, као присвојни придев од тог имена. „Манастир Рујно“ пише и на дрвеној табли изнад језера Врутци. Но од почетка обнове Српска православна црква почела је да користи као званични назив „манастир Рујан“, како стоји на путоказима који наводе путнике намернике према светилишту. Црквено објашњење гласи да је Рујан право име манастиру, те да би, ако је Рујно, четворојеванђеље уствари било „рујновско“. Али не слажу се с тим познаваоци наше граматике. О томе нам је својевремено водећи ужички ауторитет у тој области, сада покојни проф. др Ратомир Цвијетић, родом баш из села Врутци, казао да је Рујно једини исправан назив укорењен у српску усмену и писану традицију, који су користили и Вук Караџић, Ђура Даничић, Љубомир Стојановић и многи други, те да дилеме ту не би требало да буде.
Политика
