Интервју првијенац редакцији УЈЕДИЊЕЊА дао је новинар Предраг Поповић. Без длаке на језику, прецизно и отворено о свему.
Вучић и Ђукановић повезани су сличним карактером, амбицијама, преварама, насиљем… Што је у Црној Гори брат Ацо, то је у Србији бата Андреј. Мило Ђукановић је прави господар, не само Црне Горе, него и Србије
После четврт века хаоса, Срби су последњи народ у Европи који нема државне границе, реалан Устав, институције, привреду, просвету, перспективу… Пораженим и пониженим Србима за утеху остаје само то што ниже не могу да падну, време је за устанак
Као министар против информисања, Вучић је водио хајку на све независне медије. Данас, као апсолутни господар живота и смрти, остварио је контролу над готово свим медијима у Србији, а оне ретке, с којима сарађујем, излаже прогону
Крајем 2010, кад сам написао прву књигу о Вучићу, рукопис сам послао Шешељу у Хаг. Јавио се и одмах, без представљања и поздрава, рекао: „Добро си погодио природу његовог лудила“
Шешељ је, за добру апанажу, пристао да опет, као у Милошевићево време, игра улогу омиљеног опозиционара. Шешељева логика је једноставна: Вучић је тренутно сувише јак, а солвентан
Чим се Вучићу заљуља трон, први ће насрнути Шешељ. Тек тад ће Вучић схватити да нико никад није успео да надшешељи Шешеља
Иза Вучића и Николића је 25 година мржње, лажи, оговарања, саплитања и сукоба. С обзиром на интелектуалне капацитете и карактерне особине, њихов однос се претворио у игру мачке и миша
У Вучићевим рукама су и нож и погача. И полиција, и судови, и докази корупције неколико чланова фамилије Николић. Не желећи да ризикује, Николић се повукао, али није дезертирао
Вучић је монтирао истрагу убиства Ћурувије. Специјално тужилаштво је конструисало предмет на основу сведочења осуђеног убице Милорада Улемека Легије, супротно од тврдњи Бранке Прпе, јединог живог сведока тог атентата, жене која је држала за руку Славка док је, мртав, падао на земљу
Иако Додик јавно подржава власт у Србији, он зна ко му ради о глави, зато на све начине спречава ширење Српске напредњачке странке у РС. Засад, успева у томе, али права борба тек треба да почне
Кад дође до пада режима у Србији, не верујем да ће се Вучић мирно повући с власти на оптуженичку клупу. Познавајући Вучића, плашим се те могућности, али надам се да ће га они који су га и довели на власт, мајстори из Вашингтона и Брисела, принудити да буде нормалан
УЈЕДИЊЕЊЕ: Како бисте описали суштину и садржину Ваше релације са Александром Вучићем?
Поповић: У јесен 1993. упознао сам Вучића, тада је био анонимни члан секретаријата Српске радикалне странке. Од тада, пролазили смо кроз изузетно турбулентне односе. Док је био у опозицији, увек сам му давао простор у „Националу“ и „Центру“, новинама које сам уређивао. Кад је био на власти, прогонио ме. Први пут, у време црно-црвене коалиције СПС-ЈУЛ-СРС, био сам помоћник главног уредника „Дневног телеграфа“ Славка Ћурувије. Тада, као министар против информисања, Вучић је водио хајку на Ћурувију, ДТ и све независне медије. Данас, као апсолутни господар живота и смрти, остварио је контролу над готово свим медијима у Србији, а оне ретке, с којима сарађујем, излаже прогону. Нажалост, у једном периоду, пристао сам на сарадњу с Вучићем. Три и по године, до средине 2010, био сам главни уредник његовог приватног листа „Правда“. Док сам ја спроводио опозициону уређивачку политику, критички усмерену према режиму Бориса Тадића и Ивице Дачића, Демократска странка је Вучићу правила Српску напредну странку, све уз логистичку и финансијску подршку страних центара моћи и домаћих тајкуна. Скупо сам платио ту авантуру, а рачуни стижу и данас. Да окајем грех, написао сам четири књиге о Вучићу и припремам последњу, с радним називом „Суђење Вучићу“. Надам се да ћу је објавити пре него што буде касно. „Правда“ је била једини његов приватни пословни пројекат. Банкротирала је 2012. године. Пошто је сада Србију претворио у свој приватни посед, очекујем исти исход.
УЈЕДИЊЕЊЕ: Слиједи ли обрачун Војислава Шешеља и Александра Вучића или ће актуелна колаборација лидера радикала са режимом трајати до у недоглед?
Поповић: Кад је Вучић тек дошао у СРС, после једне конференције за новинаре, пред Шешељем сам се нашалио на његов рачун. Шешељ ме одмах упозорио да то не радим, јер је Вучић подао, покварен и осветољубив. Крајем 2010, кад сам написао прву књигу о Вучићу, рукопис сам послао Шешељу у Хаг. Јавио се и одмах, без представљања и поздрава, рекао: „Добро си погодио природу његовог лудила“. Као врхунски манипулант и накупац „мртвих душа“, Шешеља није изненадила Вучићева трансформација из великосрпског националисте у евро-атлантског фанатика. Као крпа и закрпа, добро су се упознали. То се види и по врсти њиховог садашњег односа. Шешељ је, за добру апанажу, пристао да опет, као у Милошевићево време, игра улогу омиљеног опозиционара. Војвода беспоговорно извршава наређења актуелног господара, одлично обавља прљав посао. Шешељева логика је једноставна: Вучић је тренутно сувише јак, а солвентан. Међутим, чим се Вучићу заљуља трон, први ће насрнути Шешељ. Ако су по нечему слични, то је злопамћење и жеља за бруталном осветом. Тек тад ће Вучић схватити да нико никад није успео да надшешељи Шешеља. Биће му прекасно.
УЈЕДИЊЕЊЕ: Да ли су Томислав Николић и Александар Вучић људи који се разумију или су ,,случајни“ политички партнери?
Поповић: Иза њих двојице је 25 година мржње, лажи, оговарања, саплитања и сукоба. С обзиром на интелектуалне капацитете и карактерне особине, њихов однос се претворио у игру мачке и миша. После Шешељевог одласка у Хаг, Вучић је преузео СРС у своје руке, а Николићу је оставио протоколарна овлашћења. Николићеве амбиције увек су се завршавале на непотизму, провизијама и тајкунским поклонима. С друге стране, Вучић је, као Васа Ладачки, хтео много више, њиве плодне, винограде благородне и у каруце прегнуте чилаше. Да би то остварио, Вучић је упрегао Николића. Борис Тадић, Драган Ђилас и Миодраг Ракић, идејни творци СНС-а, као и Мирослав Мишковић, Милан Беко и Станко Суботић, финансијери тог пројекта, нису имали поверења у хистеричног и превртљивог Вучића. Зато им је он понудио Николића, кога је, по доласку на власт, скрајнуо на маргину. Но, та прича није завршена и сигурно неће имати хепи енд, бар за једног од њих.
УЈЕДИЊЕЊЕ: Зашто се Николић предао без „испаљеног метка“ у борби за предсједничку кандидатуру?
Поповић: Вучићев политички предак средином тридесетих година прошлог века у Немачкој је формулисао девизу „један народ, једна држава, једна партија, један вођа“. Вучић је то спровео у пракси, али не потпуно. За комплетан успех неопходно је да из државних институција и страначких органа најури припаднике Николићевог бајчетинског клана. Да би то урадио, одлучио је да свом другом политичком оцу узме очекивани други председнички мандат. У Вучићевим рукама су и нож и погача. И полиција, и судови, и докази корупције неколико чланова фамилије Николић. Не желећи да ризикује, Николић се повукао, али није дезертирао. Иако огорчен, стрпљиво ће сачекати да се, ако Вучић победи на председничким изборима, врати у врх странке. Тада ће окупити све незадовољне функционере напредњачког картела, па ће заједно кренути у осветнички поход на Вучића. То знају обојица, зато одлажу коначан обрачун и одржавају равнотежу страха. Но, као и јуче, тако ће и сутра Николић да буде најопаснији Вучићев противник. Заслужили су један другог.
УЈЕДИЊЕЊЕ: Шта је позадина блиских веза Мила Ђукановића и Александра Вучића?
Поповић: Повезани су сличним карактером, амбицијама, преварама, насиљем… Само су Вучић и Ђукановић успели да буду и ратни и послератни профитери. У различито време, али по истом принципу прошли су кроз политичку трансформацију. Зарад власти Ђукановић је заборавио Дубровник, Вучић Карлобаг. Систем владања прилагодили су својим личним интересима; зауставили су процес демократизације, растурили привреду, народ гурнили у беду, угушили медије, државне институције претворили у приватни сервис и промовисали се у ванкњижне власнике Црне Горе, односно Србије. Оба владара обележена су бројним аферама, истим односом према криминалу и корупцији, па и личном праксом. Што је у Црној Гори брат Ацо, то је у Србији бата Андреј. Због тих сличности, одлично сарађују. Имају заједничке политичке спонзоре, пословне партнере и мегаломанске пројекте као што је „Београд на води“. Међутим, постоји и једна битна, фатална разлика. Као у сваком картелу, тако и у њиховом може да постоји само један вођа. На Вучићеву жалост, то је Ђукановић. Окружен Ђукановићевим перјаницима Цанетом Суботићем, Бебом Поповићем, Николом Петровићем и Веселином Милићем, Вучићева власт је октроисана. Свестан да је тренутно преслаб да промени тај однос снага, Вучић ћути и трпи. Док је тако, Мило Ђукановић је прави господар не само Црне Горе, него и Србије. Ипак, наду ствара чињеница да злочиначки систем спојених посуда не може дуго да траје, тако да ће, чим за то дође време, Вучић и Ђукановић бити повезани и неким тачкама оптужнице.
УЈЕДИЊЕЊЕ: Постоји ли Вучићева улога у припреми ликвидације Славка Ћурувије?
Поповић: Чим је први пут дошао на власт, у марту 1998, Вучић је кренуо у обрачун са независним медијима, пре свега с „Дневним телеграфом“. Злоупотребљавао је полицију, правосуђе и режимске медије, доносио уредбе и решења о забрани рада и пленидби имовине ДТ-а. Два пута, приликом случајних сусрета, физички је насртао на Славка Ћурувију. Хајка је завршена са 18 метака у Ћурувијиним леђима, у време НАТО агресије. Иако крвав траг вуче ка њему, до 2014. веровао сам да Вучић није директно умешан у тај злочин. Али, другим доласком на власт, Вучић је монтирао истрагу убиства Ћурувије. Специјално тужилаштво је конструисало предмет на основу сведочења осуђеног убице Милорада Улемека Легије, супротно од тврдњи Бранке Прпе, јединог живог сведока тог атентата, жене која је држала за руку Славка док је, мртав, падао на земљу. У последња три месеца Ћурувијиног живота свакодневно сам се сусретао с њим, правили смо књигу, која је постхумно објављена под насловом „Последња исповест“. Па, да сам долазио код њега да заливам цвеће или да играмо шах, било би логично да ме тужилац саслуша, да ме пита како се Ћурувија понашао, шта је причао, да ли му је и ко претио… Наравно, од тога није било ништа, јер је тужилац Миљко Радисављевић знао да бих указао на улогу Александра Вучића, а то је последње што му је требало. С монтираним суђењем Вучић покушава да опере нечисту савест. Узалуд се труди.
УЈЕДИЊЕЊЕ: Да ли је Додикова подршка Вучићу искрена или је лидер Републике Српске приморан да подржава напредњаке?
Поповић: На Ђурђевдан 2012, у 17 сати, три сата пре затварања бирачких места, представници Европске уније честитали су победу Томислава Николића на председничким изборима. Тако транспарентну подршку Српској напредној странци многи у Србији су схватили као стратешко опредељење европских комесара да Николић и Вучић утврде државност албанске лажне републике Косово. Грешка. Пројекат „посткосовске Србије“, креиран у Вашингтону и Бриселу, без проблема је могла да заврши Демократска странка. Вучићев главни задатак је много комплекснији, он је задужен да уништи Републику Српску као што је урадио са Србијом. Пошто су све балканске државе ушле у процес прикључења Европској унији, тим путем мора да иде и Босна и Херцеговина. А, то може само унитарна, без српског ентитета у оваквој форми. Да би се то урадило, неопходно је девастирати институције РС и, за почетак, оборити с власти Милорада Додика. Иако Додик јавно подржава власт у Србији, што је и логично, он зна ко му ради о глави, зато на све начине спречава ширење Српске напредњачке странке у РС. Засад, успева у томе, али права борба тек треба да почне.
УЈЕДИЊЕЊЕ: Ко може да смијени власт у Србији и на који начин?
Поповић: Тренутно, Вучић на политичкој сцени има једног јединог озбиљног противника, самог себе. С овако неспособном и компромитованом опозицијом и без независних медија, највећу штету свом режиму ствара онај ко га води. Политичке теме увукао је у личну патологију, а у таквим условима нико не може да процени колико то може да траје и како ће да се заврши. Већина грађана балансира на ивици егзистенције, постоји акумулирано незадовољство, али нема ниједног опозиционог лидера који би хтео и могао да каналише ту енергију. Без обзира на маркетиншке трикове и празне приче о економском успону, Вучић може да контролише све медије, али узалуд, сви знају истину. Уместо на насловним странама новина и у телевизијским емисијама, како живе виде кад погледају у фрижидер, кад им стигне рачун за струју или решење о пленидби имовине. Нема колективне хипнозе која је јача од глади. Зато ова патолошка минхаузеновска опсена мора да пукне као мехур од сапунице. Кад до тога дође, не верујем да ће се Вучић мирно повући с власти на оптуженичку клупу. Један мој пријатељ написао је футуристичку приповетку с дугим педагошки претећим насловом „Снаге лојалне бившем премијеру одбиле напад побуњеника на београдски аеродром“. Познавајући Вучића, плашим се те могућности, али надам се да ће га они који су га и довели на власт, мајстори из Вашингтона и Брисела, принудити да буде нормалан.
УЈЕДИЊЕЊЕ: Милошевић, Ђинђић, Коштуница, Тадић и Вучић – ко је дао највише демократије Србији?
Поповић: У покушају да спречи демократизацију српског друштва и одржи пропали комунистички систем, Слободан Милошевић је предлагао тзв. једностраначки плурализм. Две деценије касније, ту идеју је у пракси спровео Александар Вучић. Данас у Србији већина опозиционих странака не представља ништа друго до сателите СНС-а, увек спремне на сарадњу с Вучићем. Између та два диктатора на власти су продефиловали њихови неуспешни политички двојници. Ђинђић је спречио 6. октобар и одрекао се могућности да преуреди Србију. Војислав Коштуница се успешно маскирао паролама о легализму, иза којих су остале афере 24 пљачкашке приватизације, којима је девастирана српска привреда. Коштуничина одбрана Косова резултовала је стварањем турбо-профитера Звонка Веслиновића, Срђана Кнежевића и сличних. И Срби у Црној Гори знају како изгледа кад Коштуница помаже. Што је претекло после њега, докрајчили су Борис Тадић и Ивица Дачић. У тим круговима српског пакла није било шансе за демократизацију Србије. После четврт века хаоса, Срби су последњи народ у Европи који нема државне границе, реалан Устав, институције, привреду, просвету, перспективу… Пораженим и пониженим Србима за утеху остаје само то што ниже не могу да падну, време је за устанак.
Уједињење
