Свечаном академијом, организованој у фискултурној сали Основне школе „Јефимија“, Обреновац је 20. децембра обележио дан општине. Тим поводом додељене су захвалнице за херојско дело појединцима који су помогли у спасавању живота и имовине Обреновчана за време мајских поплава. Поред 195 појединаца које су предложили грађани Обреновца, захвалнице су уручене и министру унутрашњих послова Небојши Стефановићу, јединицама Жандармерије и Војске Србије. Министар Стефановић је нагласио да то не доживљава само као лично признање, већ као награду свим припадницима МУП-а истичући да су на спасавању људи у Обреновцу радили, раме уз раме, припадници полиције и војске, спасиоци, добровољци, страни тимови и рониоци.
“Сви људи из Обреновца који су одлучили да наставе свој живот овде, који су одлучили да живот у Обреновцу победи, су прави хероји.”
Курир, 20.12.2014. године
Градоначелник Београда Синиша Мали није био присутан. Али, њему су два дана раније у Дому Гарде на „Топчидеру“ министар одбране Братислав Гашић и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић уручили војну спомен-медаљу за изузетан допринос систему одбране Републике Србије. Обраћајући се присутнима, у име награђених ван система одбране, Синиша Мали је рекао да је била велика част и задовољство сарађивати са припадницима система одбране и током мајских поплава, али и током војне параде.
Надомак нове 2015. године, више од седам месеци након поплава, грађани и грађанке Обреновца и даље су без одговора на питања како је и чијом кривицом изгубљено, по званичним подацима, 17 људских живота, а њихов град потопљен. Државни органи и институције не дају ни објашњење, а још мање одговор на ова питања, као да се то тиче одговорности само и једино Обреновчана и никог више. Како је у Србији за само осам година након раздвајања од Црне Горе систем осматрања, раног упозоравања, обавештавања и узбуњивања грађана “испао из функције”? Како смо дошли у ситуацију да председник Владе на ванредној седници, након проглашења ванредне ситуације у целој држави, каже:“Немамо више жандармерије, немамо више војника слободних (…) да није момака са ДИФа, да није добровољаца, да није ронилаца, жртве би биле упетостручене, рекао бих, у Обреновцу, а нису мале”? Зашто је, без сумње, највећа евакуација у мирнодопско време у историји Србије, евакуација Обреновца, спроведена без плана, у крајње хаотичним околностима и са израженим недостатком техничке опремљености? Зашто Обреновац, на само 30 километара од главног града, не да није одбрањен већ, за разлику од на пример Шапца, није ни брањен? Како се догодило да се Уставом гарантована лична безбедност и безбедност имовине грађана, претворила скоро у мртво слово на папиру?
Присећајући се поплаве у Обреновцу из 1981. године, генерал-мајор у пензији, Мирослав Лазовић каже:
“И тада је тај део био поплављен, не у овој мери као сада, нешто нижој, али Сава није пробила насипе. Али тада је инжењеријска бригада (у Обреновцу) са другим ракетним дивизионом који је ту живео и радио, бројила сигурно преко 500 људи, који су могли у року од једног сата да реагују. Сад ви немате јединицу која може да реагује у једном сату.”
РТВ, 8. 7. 2014. године
Према његовим речима, војска је 1981. користила хеликоптере МИ-17, који у једном налету могу да приме и до шеснаесторо људи, а овога пута за ту намену употребљена је далеко мања “газела”.
“Набавка нове технологије кошта, али се временом исплати. Да смо спасили пет, шест живота више, не бисмо данас говорили. Ипак, много је мртвих. Број не само да опомиње, него треба дати објашњење зашто. (…) У критичним моментима одлучује хладна глава, не вруће срце, него хладна глава. А да би “хладна глава” могла нешто да одради, мора да има много знања, искуства. У овом моменту је заказало и знање и искуство. Све после тога кад се нешто догоди су само спречавања горих последица, али ти не можеш умањити већ постојеће. Него спасаваш што се спасити да. Па смо ишли на људске животе као примарни сегмент. А да смо имали мало више знања и мало више искуства, и да смо мало више пратили догађаје, верујем да се ово могло умањити. Не би се могло можда спречити, али би се могло умањити. Последице су енормне.”
РТВ, 8. 7. 2014. године
Чињеница јесте да је Војска Србије, у складу са законским овлашћењима, постојећим ресурсима и расположивим капацитетима, дала свој максимум током мајских поплава, као и у санацији након њих. Али је и непобитна чињеница да би највеличанственија и економски најисплативија „војна парада“ била да је држава одбранила Обреновац од поплаве и потапања.
Обреновац, мај 2014.
Уместо што, као у бајци „Царево ново одело“, организује војне параде и додељује војну спомен-медаљу „за изузетан допринос систему одбране Републике Србије” команданту Штаба за ванредне ситуације Београда који се, најблаже речено, уопште није снашао на том положају, актуелни министар одбране могао би да објасни грађанима Обреновца и Србије како је и зашто улога војске у ванредним ситуацијама сведена на улогу “трећепозивца”. Или да, у име грађана о томе тражи, ако не одговорност, онда бар јавно “појашњење” од бившег министра одбране Драгана Шутановца (2007-2012) и бившег министра унутрашњих послова Ивице Дачића (2008-2014.). Додатна “појашњења” на ову тему грађанима дугује и бивши председник Србије Борис Тадић, као бивши члан Савета за националну безбедност.
Министар Гашић, међутим, сматра да је сасвим довољно да само прозове, без конкретних објашњења, “многе који жале” што Војска Србије неће бити до 2016. године претворена/преведена у цивилну одбрану:
“Ја разумем многе који желе да Војска Србије, јер су добили задатак, да Војска Србије, тамо негде 2016, буде цивилна заштита. И знам колики жал носе кад виде слике са војне параде “Корак победника”, где Војска Србије поносно иде са очуваним средствима. То није заслуга нас који водимо Министарство одбране од 2012. године. То је заслуга, пре свега ових официра који су свој живот посветили овој униформи, од своје четрнаесте године су у Војсци Србије. Који су себично чували, крили од тих који су желели да све што је способно у Војсци Србије претопе, продају, поклоне, и да Војска Србије просто нема чиме сутрадан да се подичи.”
Тањуг, 20. 12. 2014. године
Оно што већина грађана Србије не зна, а требало би, јесте да је након доношења одлуке о укидању обавезе служења војног рока (Закон о војној, радној и материјалној обавези, „Сл. гласник РС“, бр. 88/2009, и Закон о цивилној служби „Сл. гласник РС“, бр. 88/2009) и професионализацији Војске Србије, као и њене реформе, новоуспостављеном законском регулативом целокупна “област ванредних ситуација” изузета из Министарства одбране и Војске Србије и прешла у ингеренцију Министарства унутрашњих послова, прецизније Сектора за ванредне ситуације. У складу са постојећом законском регулативом, Војска Србије има три мисије, и тек на трећем месту је “подршка цивилним властима у супротстављању претњама безбедности.” А односи се, између осталог, и на “помоћ цивилним властима у случају природних непогода и техничких и технолошких и других несрећа.” (Стратегија одбране Републике Србије, 2009., стр. 14-15).
Обреновац, мај 2014.
Законом о ванредним ситуацијама “Министарство унутрашњих послова у оквиру свог делокруга, предлаже и спроводи политику у питањима заштите и спасавања”, (Закон о ванредним ситуацијама, 2009., чл.11). Истим законом улога Министарства одбране и Војске Србије, дефинисана је тако да “у условима када друге снаге и средства система заштите и спасавања нису довољни за заштиту и спасавање људи, материјалних и културних добара и животне средине од катастрофа изазваних утицајем елементарних непогода и других несрећа, на захтев Министарства унутрашњих послова – организационе јединице надлежне за ванредне ситуације, Министарство одбране обезбеђује учешће организационих делова Министарства одбране, команди, јединица и установа Војске Србије за пружање помоћи у заштити и спасавању, у складу са законом.” (Закон о ванредним ситуацијама, 2009., члан 12).
И поред дефинисања значаја и улоге цивилне одбране и у Националној стратегији одбране, и у Закону о ванредним ситуацијама (оба документа усвојена 2009. године, а на основу њих је додатно мењан и Закон о Восјци Србије), до данас у Србији није успостављен систем цивилне одбране. Истовремено, укинута је обавеза служења војног рока, а ресурси војске како у људском тако и у материјално техничком смислу за брзо реаговање у ванредним ситуацијама драстично су смањени и законима ограничени и сведени само на испомоћ у ванредним ситуацијама.
Начелник Сектора за ванредне ситуације Предраг Марић, који је на тој функцији од 2007. године, осим оправдања “да су му руке везане”, јер систем цивилне одбране није успостављен (ни у људству, ни у материјално-техничким средствима), могао би, такође, да одговори грађанима Србије шта је он за седам година урадио да се тај систем успостави и зашто није успостављен. Права истина је да је систем заштите и спасавања у ванредним ситуацијама, преузет од Министарства одбране и Војске Србије, додатно разграђен, о чему најбоље говори податак да чак ни систем обавештавања и узбуњивања не функционише ни близу као у тренутку примопредаје.
Услед тога, у јеку ванредне ситуације за команданта градског Штаба за ванредне ситуације у Шапцу премијер поставља начелника Генералштаба генерала Љубишу Диковића. Али та област није прецизно дефинисана законом. У Процени интегритета у сектору безбедности Србије, коју је објавио Београдски центар за безбедносну политику, између исталог се наводи:
“Прописи који уређују поступање у ванредним ситуацијама нигде не предвиђају могућност разрешења и постављења команданата градских и општинских штабова за ванредне ситуације мимо одлуке њихових скупштина (Закон о ванредним ситуацијама, 2009. и Уредба о саставу и нацину рада штабова за ванредне ситуације, 2010.). Поред тога, непосредно командовање начелника Генералштаба локалним кризним штабовима у ванредним ситуацијама нема никакво утемељење у његовим надлежностима” (Закон о Војсци Србије, Сл, гласник РС, бр. 116/2007, 88/2009 и 10/2010 – др. закон, чл. 19).”
Зато се намеће питање да ли је Србија требало да пре укидања обавезе служења војног рока успостави прецизно дефинисан систем цивилне одбране? Одговор смо, нажалост, добили у мајским поплавама. О важећој законској регулативи о ванредним ситуацијама професор Правног факултета Универзитета Унион Богољуб Милосављевић за Истиномер каже:
“Ово око ванредне ситуације су права питања за господина Предрага Марића. Могу да кажем да смо у старом систему, који смо некада звали друштвена самозаштита, имали изграђене и цивилну заштиту и систем за узбуњивање, осматрање и све остало. То смо напустили и почели смо да градимо, са законом који је на брзину усвојен на самом крају 2009. године, један нови систем заштите и спасавања у ванредним ситуацијама. И тај систем је слабо конструисан. Не зна се тачно кад почиње ванредна ситуација, ко делује пре почетка, не зна се шта бива после ванредне ситуације, а тек у самој ванредној ситуацији постоји много тога што није јасно. Нема снаге која делује, нису формиране јединице цивилне заштите. Штабове за ванредне ситуације воде градоначелници који о томе никакву представу немају. Причао је о томе и градоначелник Параћина Саша Пауновић. Све до неких потпуно чудних ситуација да нема ко да активира сирене, не зна се ко то треба да ради, не постоје агрегати. Не зна се ко треба да зове преко мобилне телефоније разне људе који треба да се ангажују. У току ноћи не раде те службе у “Телекому” за правна лица, него само за физичка лица. Читава плејада проблема постоји. Идеја је да тај систем мора да се редефенише, да се поприлично на њему ради, да се тај закон преради, да се направи ефикаснијим. Али није ствар само у закону. Мора много да се уради на организовању, па да тек онда нешто од тога почне да функционише. Ситуација у Обреновцу је показала и неке друге ствари које су јако необичне. Да начелник Генералштаба командује једним локалним штабом за ванредне ситуације. Ваљда начелник Генералштаба има друга посла, много важнија, а не да командује неким локалним штабом? Да војни специјалци пуне вреће са песком, а зна се колико кошта дан војног специјалца. Зар је то баш тако морало? Има ту пуно проблема са којим морамо да се забавимо, пре свега они који су надлежни.”
Чини се да ће се, како ствари стоје, потапање Обреновца и све што се догађало за време ванредне ситуације на крају свести на колатералну штету, последицу недовољне правне уређености у области ванредних ситуација. Заштитник грађана Саша Јанковић сматра да је реч о два концепта система безбедности – државоцентричном и грађаниноцентричном.
„Безбедност је код нас остала државоцентрична, а грађанин је изашао из центра збивања безбедности, центра заштите која треба да му се пружи. Ако је грађанин у том центру икад и био. Када се деси нешто што угрожава елементарну безбедност, онда то више није безбедносно питање, онда је то ‘Божја воља’. Онда је то ‘једном у хиљаду година киша’, онда је то ‘зима’, онда је то – ‘природа је јача од човека’. То више није безбедност, зато што ако је безбедност, онда има одговорност. Написао сам пре шест месеци текст “Три Д за Србију”. Једно “Д” је деекспертизација. Процес како нам је цивилна одбрана и друштвена самозаштита престала да постоји, а ништа није настало. Било је мноштво међународних пројеката, модерно је било говорити о ванредним ситуацијама, није било модерно више причати о цивилној одбрани и друштвеној самозаштити. Министарство унутрашњих послова се препознало, препознало је некакве економске и друге добити које би могло да добије преузимањем те надлежности. Преузело је формално ту надлежност од Министарства одбране које се није снашло у томе. А систем цивилне заштите, односно реаговања у ванредним ситуацијама, остао је организован на нивоу једне ватрогасне бригаде. И одговорност за то данас нико неће да преузме.”
Одговорност за потапање Обреновца и немогућност његове одбране лежи, пре свега, на људима који су од 2006. били на власти. Оно што се током маја ове године дешавало, како је рекао генерал-мајор Лазовић “само су спречавања горих последица”, без реалне могућности да се умањи већ постојећа штета, већ да се само спаси што се спасити да.
А како смо дошли у ту ситуацију и има ли јој краја или не, објашњава Саша Јанковић:
“Како нам се правно десило то што нам се дешава? Па дешава нам се свакодневно. И ми ћутимо. Мене би као републилког Заштитника грађана вероватно неко питао: “Зар немаш паметнија посла него да се бавиш превозом у Граду Београду и плаћањем и неплаћањем карата?” А нама се правни систем и правни постулате, изграђивани кроз правну традицију хиљадама година, руше у моменту. И академска заједница остаје нема на то. У институцијама је све мање људи који могу да “повуку ручну кочницу”, јер и они који повуку, убрзо се нађу избачени из тог вагона. И резултат је, између осталог, и неефикасно гарантовање безбедности грађана, без одговорности. “
Јасмина Продановић, Истиномер.рс
Ауторка је новинарка, грађанка Обреновца.
