ЗЕНИЦА ока мога, теби је гнездо. Почасти нас уласком.
Запис на улазу. Оставио га је учени источњак пролазећи кроз Призрен, после освајања Цариграда. Професор др Љубиша Фолић, упорни истраживач српског културног наслеђа, одгонета нам да се ове две реченице о лепоти древног храма, приписују усхићењу персијског песника, Хафиза.
Ово је Богородица Љевишка, у Призрену. Корени српског народа, у царском Душановом граду од четрнаестог века. До данас. Трагови трајања и одолевања времену и нељудским рукама да је сатру. И униште.
Под катанцем, као какав заточеник, опкољена тешком оградом, и делом, бодљикавом жицом. Самује с молитвом у камену. Походе је монаси и свештеници. Понекад, и намерници који дођу да се одавде врате, јачи и бољи.
– Видео сам да сте ту, па сам пожелео да вам кажем: Добро сте дошли – говори стари Албанац, са унуком у наручју. – Мој дом и моја породица су вам на услузи.
Не страхује овај Призренац да ће га „неки“ видети. Или, чути. Ми га не питамо за име… Али, питамо: Да ли су, иза ових речи, несрећна времена заувек?
– Нељуди су направили ово зло – одговара. – Сад се питају шта ће са собом. Сударили се са градским животом. Са нама који их не прихватамо, па се враћају у своја брда. Ми позивамо вас: Вратите се да живимо као некад.
Ред тишине, ред речи…
– Призрен је најлепше место на Косову. Али без Срба, то није исти град.
Црквењак, призренски повратник, Иван Крстић, не обазире се нарочито на овај призив док отвара тешку капију на порти.
– Сад им дошло у памет – каже. – А и ово мало, од некадашњих десет хиљада Срба, страхује од сваке ноћи. Пребројавамо се сваког јутра. И не можеш да пребројиш више од седамнаест у граду, који се некад поносио мултиетничким животом.
Шкрипи капија на порти, прелазимо преко заборављеног песка, кључ на дверима два пута окренут. Испред, нема лепота древних фресака. Лепота речитија од сваке речи.
– Све је ово било под гарежом, а види, како сад блиста – одзвања глас. – Ја се, увек изнова, задивим.
На темељу, испод фресака, догореле свеће, цветови из манастира Светих Арханђела, везени пешкир са посветом прерано умрлом сину.
– Народ, кад дође, остави белег неки, за спасење душе – говори Иван Крстић. – Све мислим да је ова светиња жива. Цветови не вену, а свећа свака до краја сагори.
Сећање… Било је лето 1999. године. И, ко зна који је то по реду у историји био удар на српски живаљ у Метохији и његове светиње. Љевишка је тада нападнута и оскрнављена. Развалили су јој двери. После, затрпавали смећем. Монаштво је слутило и теже дане. И они су дошли, у пролеће 2004. Вандали и пиромани покушали су да је докрајче. Кидисали су на овај храм, уметничко дело које се, по вредности, пореди са најзначајнијим уметничким и архитектонским достигнућима епохе.
После очајних вапаја, пре свих косметског монаштва, међународне снаге су је опасале бодљикавом жицом. Кључеви су били код немачких војника Кфора. Убрзо, бисер српске средњовековне баштине, заштитио је Унеско. И наложио „поправке“. Да се сачува лепота „зенице ока“, уз помоћ државе Србије, почела је обнова Љевишке.
– Радили су овде наши и стручњаци Унеска, италијански конзерватори, доста је урађено – каже Крстић. – Када ће и да ли ће се даље радити? Не умем да вам одговорим. Вероватно да хоће. Требало би. Али, живот светиње наслања се на живот људи. Свог народа. А, нема га.
Самотна Љевишка, ових јунских дана. Самотнија, него икад. Доступна, али далека свом прогнаном роду.
НОВО ВРЕМЕ, НОВИ ЧУВАРИ
КФОР одавно не чува Богородицу Љевишку. Овде је ново време и нови чувари.
Кључеви су предати Косовској полицијској служби. На улици, испред порте, легитимишу сваког ко жели да уђе у светињу.
Документа задрже, док је посетиоци не напусте. Чине то, заиста, с приметном уљудношћу. Без додатних питања и било каквих објашњења.
СВЕЦИ ЈАЧИ ОД ПОГРОМА
БОГОРОДИЦА Љевишка је грађена у десетом веку, као византијска базилика. После проглашења аутокефалије Српске цркве, 1219. године, адаптирана је, да би је, касније, краљ Милутин из темеља обновио. За време Турака, потом и друге сеобе Срба, потпуно је опустошена…
После ослобођења Призрена 1912. Љевишки је враћен одузети, православни живот. Детаљна конзервација обављена је почетком педесетих година прошлог века. Тада је овде откривена чудесна архитектура јединствено, непроцењиво фрескосликарство.
У протеклој деценији, два пута је спаљена, али су фреске са свецима одолеле. И ватри и чекићу.
Новости
