Нуде нам голуба на грани за орла на рамену

Супротно лажима које нам се сервирају како ћемо се коначно усрећити само ако се отарасимо „косовског баласта“, Срби би ушли у најужу конкуренцију за најглупљи народ у историји ако би прихватили да се одрекну и једног дела Косова и Метохије.

У замену за оно што имамо – суверенитет подупрт међународним правом, историјска сећања, пролиту крв предака, сигуран духовни путоказ, древне светиње које су једини цивилизацијски украс тог простора – нуди нам се магла. Нешто што се зове „европска перспектива“.

А, у беспућима те магле, нема чак ни тог западног политичара који нам гарантује да ће нас, у замену за одрицање било ког дела, па чак и целог КиМ, примити у ЕУ.

Урођеницима су се бар нудиле конкретне ствари – јефтине ђинђуве, огледалца, понекад чак и по коју танџару. Србији се не нуди ни то, а камоли ЕУ. Нуди нам се та иста магла. И од странаца и од домаћих политичара.

Али не било каква магла. Нуди нам се, као дезоријентисаним гускама, тешка, густа, скоро непрозирна магла, пуна утвара, нових замки и нових заседа, у виду захтева за нове уступке. Војводина, Рашка област, Република Српска…

Дачић нам непрестано понавља да нам је суверенитет на КиМ „фиктиван“. Ако је тако, зашто се толико труде око њега? Односно, по сажетим речима Матије Бећковића: „Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“

Зашто сви ти силни спољни притисци да се потпише правно обавезујући споразум о „нормализацији односа“ између (уже) Србије и тзв. Косова? Зашто сталне западне иницијативе да се прореде или укину редовни извештаји о КиМ у Савету безбедности УН? Зашто константни притисци да се приштинска наказна творевина прими у што више међународних институција?

Зато што они који нас притискају знају да су међународни односи својеврсна утакмица, која ће трајати док је света и века, без паузе. И свака, па и минимална победа, се рачуна и књижи. Они знају да нема „коначних решења“, осим оних на која сам пристанеш.

Док год ми, у овој констелацији међународних односа, не пристанемо на коначно решење око КиМ, ми имамо активну позицију, и много вишу цену него коју бисмо иначе имали. И у туђим и у сопственим очима.

Арбанаси су, према првом отоманском попису 1455. чинили око 1% становништва Области Бранковића, која покрива око 80% данашњег Косова и Метохије. Срби 98%. То је била тадашња реалност, која се временом променила, искључиво путем отоманског освајања и репресије, као и беспризорног арбанашког насиља. Сада, када је јасно да је једнополарни свет, чије је садашње „Косово“ чедо, на издисају, зашто не бисмо сачекали да клатно историје почне да се враћа у нашем правцу и реалности каква нама одговара? И какав би ми то били народ када би кротко прихватили насилну отимачину?

Што се тиче садашње реалности на измаку, у најмању руку је наивно мислити да ће „разграничење“ са Арбанасима ишта решити.

Прво, моћи ћемо да заборавимо на све српско што је остало са друге стране границе, од људи до светиња. Њихова судбина у „еуропској Хрватској“, Федерацији БиХ под западним протекторатом, новој НАТО перјаници Црној Гори и НАТО-перспективној Македонији и „напредној“ Словенији – довољан је доказ. Као, рецимо, и судбина Грка из Константинопоља и са острва Имброс и Тенедос, у складу са Уговором из Лозане. И сад неко хоће да нас убеди да би у рукама Тачија, Харадинаја, Куртија и компаније све некако испало боље. Озбиљно. Ко се то заправо бави митологијом?

Друго, ко каже да би та граница коју бисмо повукли нама донела неки бољитак у односу на садашњу, ипак провизорну? У име „слободног протока људи, робе и капитала“, приштинска нарко-терористичка дружина би још лакше, са додатним летигимитетом и самопоуздањем оперисала у правцу севера, ка територијама које су одавно означене као део „Велике Албаније“. Могли би лако да организују и провокације под лажном заставом, да би доказали „угроженост“ преосталог арбанашког живља, па да онда захтевају страну интервенцију да би се спречила нека „нова Сребреница“. Шта мислите, на чију страни би НАТО/ЕУ стали?

Треће, давањем своје територије, ми бисмо додатно охрабрили арбанашке сецесионисте у Македонији и Црној Гори. Велика Албанија би била још изгледнија, и они би само интензивирали борбу за њу. А који би онда Србија имала кредибилитет да се залаже против тога? Напротив, Србија би само могла да се покрива ушима, успут се бринући за своја још нерешена питања, док би се активно укључили други великодржавни актери, попут Хрвата и Бугара. Дакле, ратови би били још изгледнији, а Србија више не би била атрактиван савезник за било кога.

Четврто, Велика Албанија би представљала перманентну опасност за цео наш регион. Не само због додатно самоуверених великоалбанаца овенчаних великодржавном победом, већ због онога што би та територија представљала. Она би била не само евроатлантски носач авиона стално усидрен на овом простору, већ и база за даље ширење исламистичког екстремизма. На исти начин на који Федерација БиХ постаје преплављена Арапима, параџематима, шеријатским енклавама и терористичким испоставама под маском хуманитарних или невладиних организација, то би исто постала и Велика Албанија. Да ли неко стварно озбиљно мисли да је унутар таквог пакла, најплоднијег тла за балканску верзију Исламске државе, могуће чак и сањати о некаквом „атонском моделу“ за српске светиње? О безбедности и перспективи православног и осталог немуслиманског становништва да и не говоримо.

Пето, Дачићев предлог о подели би нас ставио у апсурдну ситуацију да ми помажемо Арбанасима да решавају своје национално питање, а да српско питање и даље остане отворено. Ту су у праву они – с којима се принципијелно не слажем – који подржавају поделу КиМ – али бар захтевају да се она спроводи само у склопу целовитог решења српског питања. Дачић у својом комбинацијама не помиње чак ни Републику Српску, а камоли Србе у Црној Гори, Македонији, Хрватској, Словенији. Дакле, по „реалисти“ Дачићу, Срби опет треба да решавају туђа национална питања, само не своја. Следи логично питање: за чију то „реалност“ Дачић заправо ради?

Нама у ствари једино одговара стање замрзнутог конфликта, нека врста „кипарског модела“ ког помиње Оливер Ивановић, где се ми формално не одричемо ничега. Ни суверенитета, ни „европске перспективе“.

С тим је ово прво врабац у руци, односно, у нашем случају – бели двоглави орао на рамену – а ово друго голуб на веома високој грани. Толико високој да нико не може да докаже да ли се чак ради и о голубу.

Александар Павић, Фонд стратешке културе