НАКОН што су “Вечерње новости” објавиле причу о Микајлу Шимшићу, борцу који је преживео страхоте у тунелу Бродар и једном од јунака култног филма “Лепа села лепо горе”, а који данас надничи да би преживео, велики број људи из земље и иностранства се јавио да помогне.
Микајло је провео четири године у рату. Преживео је и заробљавање, а данас је без икаквих примања и без посла. Једва издржава мајку и себе. Буквално не зна шта ће ручати сутра.
О ономе што се догодило пре 20 година у тунелу Бродар испричао је својевремено новинару Вањи Булићу, који је то преточио у сценарио успешног филма.
Дан пошто је у “Новостима” објављена његова прича о времену “после тунела” Микајло коначно назире зрачак светла у свом животу.
– Ми преживели најбоље знамо шта се стварно у тунелу дешавало. У филму је приказано, можда, 20 одсто истине – каже Микајло.
– После писања у вашим новинама, звао ме је човек из Канаде, из Торонта, и рекао ми да је група Срба из тог града одлучила да ми помогне.
Желе да ми пошаљу новчану помоћ како бих могао лакше да преживим, јер сад је зима и нема наднице. Звала ме је и госпођа из Пријепоља и нудила ми да дођем код ње да радим. Не могу због мајке, болесна је – у даху нам је у уторак испричао Микајло.
Јунак је још додао да је чуо и како су многи људи звали општину Вишеград, нудили помоћ, тражили његов број телефона….
А двадесет година је прошло откако је Микајло са још шесторицом сабораца био заробљен у тунелу Бродар на путу од Вишеграда према Рудом.
ЈУНАЦИ БРОДАРА НА улазу у тунел Бродар стоји спомен-плоча са именима четворице српских бораца који су те 1992. године погинули у тунелу. На зидовима тунела још има трагова ратних дејстава док је на излазу са друге стране такође постављена спомен-плоча са именима и сликама докторке Стојане Јововић и медицинске сестре Љубице Кастратовић из Рудог, које су погинуле када су кренуле у помоћ заробљеним војницима.
Чували су мост испред тунела да муслиманске снаге не би прешле на десну обалу Дрине, а онда после тешког напада повукли су се у тунел и нашли се у њему заробљени.
Девет дана су провели без хране и воде под сталним нападима муслиманских снага. Рањени од гелера умрли су у тунелу Милован Лучић и Владан Гавриловић, тешко рањени Новак Арсић убио се хицем у слепоочницу. Стевана Панића који је остао последњи уз тело свог побратима Милована убили су Муслимани када су освојили тунел.
Од њих седморице, колико их је било, само су тројица успела да се спасу: Микајло Шимшић, Станко Мећашев и Слађан Симић који је касније погинуо након повратка на ратиште.
И Микајло се са 25 гелера, колико је задобио пробијајући се из тунела, вратио у рат и тамо провео наредне четири године.
Када је стигао мир, и Микајло је, као и већина српских бораца заборављен. Никада није имао посао, никада није примао било какву накнаду за своје ратовање, за своје ране. Рекли су му, каже, да је инвалид мање од 20 одсто и да нема право на борачки додатак.
Са мајком Милком живи у селу Станишевац изнад Добруна код Вишеграда у старој кући и издржавају се од њене минималне пензије која износи 159 марака.
Започео је да прави кућу у вишеградском насељу Вучине и нада се да ће ускоро моћи да је заврши…
Новости
