Нулта толеранција за ГМО – расте притисак на државу

Београд – Једна од ређих ствари око које се, барем за сада, слаже већина грађана Србије јесте однос наше државе према ГМО производима и производњи.

Министар пољопривреде Бранислав Недимовић пре неколико дана је истакао да је на снази нулта толеранција према ГМО као и да за сада нема разлога да се то мења.

Према његовим речима разлика у односу на европске земље је то што Директива Европске комисије омогућава државама чланицама да област ГМО регулишу у складу са својим интересима, али уз одређена ограничења.

„У почетку су они могли да забране одређени ГМО производ на неколико година само уколико аргументују да постоји опасност по животну средину или здравље људи, а касније је Директива проширена те се забрана може увести и ако неки ГМО производ има лош утицај на националну економију, уколико постоји могућност избијања социјалних немира и слично. Тиме је практично знатно олакшано доношење забране употребе или промета неког ГМО производа, али са друге стране забрана мора бити орочена и након тог периода се ради ревизија и доноси се нова одлука која може бити даља забрана, али не мора. Комплетан тај процес се ради за сваки појединачни ГМО производ и ту се такође разликују прописи у односу на наше јер је код нас у старту забрањен промет свих ГМО производа“, каже др Димитријевић.

Сваки случај мора бити јаван

Мени је доста интересантно што се једним од чланова Закона оверава присуство јавности у целом том догађању. За сваки ГМО случај који се појави чак и они који се користе у научне или сврхе или за потребе здравства и медицине, мнистарство има обавезу да преко јавних гласила са националном покривеношћу обавести јавност о томе.

Према његовим речима због нашег закона се буни Светска трговинска организација која сматра да тиме угрожавамо слободу трговине и тржишта.

„Наша држава се суочава са тим проблемом и притиском и све више се говори о томе да би требали мало да „релаксирамо“ те прописе, али ствар се више компликује јер се тај наш закон сада свиђа људима код нас. Од 175 општина у Србији, око 135 локалних самоуправа је прогласило мораторијум на ГМО на својој територији. Кажу да оне немају право да доносе такве одлуке, али мислим да је ту показан доста јединствен став грађана и то на један врло демократски начин“, каже професор Миодраг Димитријевић.

Професор каже да због свих тих околности, попуштање прописа у овој области које се тражи од нас сигурно неће бити лако прихваћено у јавности и питање је како ће се тај „неспоразум“ са Светском трговинском организацијом решити.

Међутим, без обзира на то што имамо рестриктивнији закон професор Димитријевић каже да се у Србији бележе појаве ГМО у биљној производњи.

„Некада стигну неке незваничне информације да на нашим пољима има „гомила“ ГМО засада и то наравно узнемирава јавност. Оно што поуздано могу да кажем јесте да смо у неким мастер радовима који су рађени на нашем факултету дефинитивно утврдили присуство засада ГМО соје на неким парцелама, а у једном али заиста изолованом случају смо у једној продавници здраве хране нашли ГМО соју у зрну. Тешко је у овом тренутку рећи да ли и колико тога има на нашим њивама јер се практично присуство ГМО соје може дефинитивно потврдити само лабораторијским испитивањем или да се сумњиве парцеле полију „тоталом“ па да се види хоће ли соја преживети такав третман. Осим тога нисам сигуран да ли наше службе које су задужене за контролу имају капацитет да покрију све“, појашњава проф Димитријевић.

Према његовим речима ГМО је прадигма глобалистичког погледа на свет и због тога је већ годинама тема око које се сукобљавају мишљења стручњака из више области.

Опрезност према његовим речима налаже чињеница да ГМО технологија спаја оно што се у природи никада не би спојило, док се са друге стране појављује све више научних теорија о томе да храна коју поједемо утиче на нас и својом наследном основом.

„Заговорници ГМО тврде да је у питању промена само једног гена и да то није ништа страшно. Међутим говоримо о наследном материјалу, ономе што сав живи свет чини онаквим какав јесте и без обзира на развој технологије која омогућава детаљан увид у ту област, тешко је поверовати да такве интервенције на генима могу да прођу без последица на касније генерације биљака на којима се интервенише, али и људи који конзумирају неки финални производ. Да не улазимо у детаље функционисања ДНК и РНК у ћелијама где се из године у годину откривају нове ствари, сама поставка ГМО где се каже да је то на неки начин инстант интервенција која се примењује само на ту генерацију биљака није прихватљива поготово ако знамо случајеве попут чувене „метузалем“ палме у Изреалу која је никла из семена старог пар хиљада година или примера из Русије где су из сибирског пермафроста обновили неки праисторијски цвет од пре 30 хиљада година, што нам говори да је наследни материјал итекако отпоран и да може свашта да издржи, а самим тим и то да ће се и модификовани генетски материјали дуго задржати и опстати, а да се при томе не може са сигурношћу рећи у ком правцу то може да оде“, каже професор Димитријевић и додаје да научници посебно скрећу пажњу на то да се путем ГМО укрштају таксономски врло удаљени организми.

Предњаче соја и кукуруз

Око 98 одсто од свих генетичких трансформација у пољопривредној производњи за сада чине само две интервенције – отпорност на тотални хербицид и отпорност на кукурузни пламенац. Када су у питању културе, соја и кукуруз заједно учествују у око 80 одсто ГМО пољопривредне производње, а поред њих у последње време расте употреба генетски модификоване уљане репице, пиринча, док остале културе за сада имају незнатно учешће.

-Често је помињан случај када је тзв антифриз ген из рибе атлански иверак убациван у парадајз како би могао да издржи ниске температуре. Додуше то је остало на нивоу експеримента, али на неки начин добро осликава ГМО технологију.

Према његовим речима ГМО производња се тренутно највише исплати, ако се сеје на црно јер тамо где је дозвољена сетва, она се одвија под пуном контролом и условима које постављају произвођачи ГМО семена и пратеће хемије и ту нема неког нарочитог простора за зараду, поготово када су мањи поседи у питању.

„Када у некој држави прихвате и дозволе сетву ГМО, та производња се одвија по правилима која одређују компаније које продају семе и пратећу хемију и пољопривредни произвођачи се мало тога питају већ им се понуди уговор па ко хоће прихвата те услове. Већ је у свету позната прича индијских и јужноамеричких ратара који су на крају због строгих услова ГМО пољопривредне производње које намећу те компаније убрзо остали без својих поседа јер нису испунили оно што се уговорима предвиђало“, каже др Димитријевић.

Према његовим речима, ГМО у фази у којој се данас налази, упркос притисцима највећих компанија, тешко ће бити шире прихваћен због отпора који се створио у јавности и код већег дела стручњака, али се увелико развијају и нови правци развоја попут ЦРИСПР-Цас9 технологије која задире још дубље у гене биљака.

Нико Перковић, Дневник