О Бриселу више ни не треба озбиљно размишљати, постали су ирелевантни!

ЕУ се играла својом судбином, слепо је пратила САД у украјинској кризи и много тога учинила на сопствену штету. На своју штету се ЕУ бавиила и опструкцијом Јужног тока

Путин је покушао да спаси овај пројекат, играјући на „немачку карту“ и увлачећи Аустрију у цео посао. Међутим, ни то до сада није донело озбиљнији резултат. Зато је направио маневар ка Турској

Захваљујући изградњи великог подземног складишта земног гаса на турско-грчкој граници, Турска може постати један од најважнијих дистрибутера овог енергента у деценијама које долазе. То ће ојачати место и улогу Турске у источном Медитерану, али пре свега на Балкану

Бугарски политичари, који су годинама опструирали почетак изградње Јужног тока (јер нису могли да издрже амерички притисак), уз образложење како неће да дозволе јачање руског политичког утицаја у региону, својим поступањем су широм отворили врата јачању турског утицаја

Да је у Бриселу било разума, Јужни ток би се већ одавно градио и не бисмо ни дошли у ситуацију у којој се данас налазимо. Све наводи на закључак да о Бриселу више ни не треба озбиљно размишљати. На Балкану се мора градити алтернатива. Можда је нови руско-турски споразум доноси

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ, Фонд стратешке културе

ПОСЛЕ заједничке конференције за штампу Тајипа Реџепа Ердогана и Владимира Путина одржане 1. децембра у Анкари, европски медији су „експлодирали“.

Тешко је било изабрати шта од онога што је договорено између турског и руског председника ставити у наслов. Игор Панарин је чак написао да се ради о историјском датуму јер је „Путин извео Турску из вишевековне тајне британске управе“.

Из дуго спреманог билатералног сусрета произашло је неколико конкретних резултата: прво, трговинска размена ће убудуће бити подстицана у домаћим валутама (што би убрзо требало да допринесе троструком повећавању обима размене); друго, дошло је до очигледног приближавања ставова у погледу сиријске кризе; и треће, између две земље је потписан стратешки енергетски споразум.

Ово последње значи да ће од 1. јануара 2015. године Турска куповати руски гас по бенефицираној цени, сниженој за 6 посто у односу на садашњу, али и да ће од Русије до Турске бити изграђен нови гасовод капацитета 63 милијарде кубних метара годишње.

Треба подсетити, гасовод Јужни ток је такође имао пројектовани капацитет од 63 милијарде кубних метара годишње. Алексеј Милер је приликом потписивања споразума нагласио како ће нови гасовод користити компресорску станицу „Рускаја“, која је изграђена за потребе Јужног тока.

Дакле, уместо Јужног тока, Русија је спремна да се преоријентише на нови пројекат.То је истакао и Владимир Путин, рекавши да „ако Европа не жели да се реализује Јужни ток, онда га нећемо реализовати. Ми ћемо преусмерити токове наших енергетских ресурса на друге светске регионе“.

Шта је ко добио, а шта изгубио овом преоријентацијом?

Несумњиво, из целог аранжмана Русија и Турска излазе као несумњиве победнице. Истина, постоје у целој овој једначини и проблематични елементи за обе земље, али о њима нешто касније.

Што се користи тиче, Русија ће и даље продавати сву предвиђену количину гаса од 63 милијарде кубних метара годишње преко свог стратешког цевовода у црноморском басену. Уместо преко Бугарске, Србије, Мађарске и Аустрије, руски гас ће сада бити продаван чланицама ЕУ преко Турске, што ремети развојне планове набројаних земаља, али не и Русије.

Уз то, очигледно је Русија добила и сагласност Турске да јача своје војно-обавештајне капацитете на Блиском истоку, што ће делимично бити реализовано и преко новог постављања званичне Анкаре у сиријској кризи. Додатна корист за Русију може бити и што се на овакав начин практично блокирају све идеје (неке нису одмакле од почетне фазе) о изградњи „Персијског гасовода“, „Катарског гасовода“, интензивне експлоатације азербејџанског Шах Дениза или васкрсавању пројекта „НАБУКО“, јер је у свим тим пројектима Турска требало да игра важну улогу.

Преко „стратешког партнерства са Турском“ Русија истискује конкуренцију са гасног тржишта јужне Европе много ефикасније него што је то чинила пројектом Јужни ток, а истовремено овим споразумом Турска дугорочно решава питање своје енрегетске безбедности и нема неку претерану потребу да улази у друге, неизвесне, ризичне и скупе аранжмане.

Поред тога, договором о изградњи великог подземног складишта земног гаса на турско-грчкој граници, Турска може постати један од најважнијих дистрибутера овог енергента у деценијама које долазе. То ће ојачати место и улогу Турске у источном Медитерану, али пре свега на Балкану.

Тако су бугарски политичари, који су већ годинама опструирали почетак изградње Јужног тока (јер нису могли да издрже амерички притисак), уз образложење како неће да дозволе јачање руског политичког утицаја у региону, својим поступањем широм отворили врата за јачање турског утицаја.

Шта то може значити по геополитички положај Бугарске, као и како се може одразити на стабилност политичког система у овој земљи, не треба пуно ни напомињати. Уз све, важно је подвући и да се руско-турским споразумом јача евроазијска матрица и евроазијство као идејни (и геополитички) концепт.

У периоду нове евросклерозе, ово је врло битно и може допринети да низ земаља почне да размишља о својим интересима у Евроазији, што ће довести до новог замаха у развоју идеје евроазијства.

Проблеме за Русију може представљати то што ће последично морати да отвори врата за јачање економског, а самим тим и политичког утицаја Турске у средњој Азији, али и на Балкану.

И поред оптимистичних изјава Ердогана и Путина, дугорочни интереси Турске и Русије нису ни изблиза усаглашени у широком луку „цивилизацијског додира“ који се простире од БиХ на западу, до Киргизије на истоку. Проблем за Турску може представљати то што ће овакав покушај приближавања Русији изазвати велике унутрашње потресе.

Не треба ни смуњати ко ће све бити умешан у организацију новог „истанбулског пролећа“. До сада, Ердоган је успевао да издржи све ударце који су долазили изнутра. Остаје да се види да ли ће му то успети још једанпут.

Претње по обе земље, дакле, постоје. Али, оне су ништа у односу на „црни облак“ који се надвио над Европом. ЕУ се играла својом судбином, слепо је пратила САД у украјинској кризи и много тога учинила на сопствену штету.

На своју штету је ЕУ радила и опструкцијом Јужног тока. Путин је покушао да спаси овај пројекат, играјући на „немачку карту“ и увлачећи Аустрију у цео посао. Међутим, ни то до сада није донело озбиљнији резултат. Зато је направио маневар ка Турској.

И сада, пошто Брисел није желео да чланице ЕУ купују (јефтинији) гас директно од произвођача – од Русије – куповаће га од посредника -Турске. Елементарна логика говори да када је и посредник укључен у ланац, онда је гас – скупљи. Поред тога, са нижом ценом гаса (а уз релативно јефтину радну снагу) Турска постаје значајно конкурентнија на светском тржишту од већине чланица ЕУ.

Треба се спремити за време када ће турске компаније преотимати послове европским широм света.

Такође, пошто ЕУ није желела да дозволи прекомерно јачање руског утицаја на Балкану, сада ће добити паралелно умерено јачање и руског и турског утицаја на Балкану. На Балкану, који ће уместо геоекономске периферије, без стратешког цевовода и стабилног снабдевања јефтиним енергентима постати слепо црево континенталне економије.

ЕУ је оставила Балканце да се рађају и умиру у мукама, без икакве развојне перспективе и могућности да дугорочно било шта планирају.

Практично, једино што ЕУ сада може, јесте да почне да врши притисак на Турску, на исти начин на који је то радила према Русији. Или још горе, да се прикључи САД у организацији „истанбулског пролећа“.

Разумни гласови из Брисела ће вероватно рећи како би то било „гашење пожара бензином“, али као да ће њих неко слушати.

Да је разума у Бриселу било, Јужни ток би се већ одавно градио и не бисмо ни дошли у ситуацију у којој се данас налазимо.

На крају, све нам то и указује да о Бриселу више ни не треба озбиљно размишљати. На Балкану се мора градити алтернатива. Можда је нови руско-турски споразум доноси. И можда се прикључивањем овом споразум још увек може спасити пуно тога.

Може се спасити и Јужни ток, са мањим капацитетом и промењеним правцем протезања, али и даље као стратешки цевовод.

Фонд стратешке културе, Факти