О Цезару и писарима

Брана пуна јаловине канда је почела да попушта. Таложило се свашта месецима, некако је брана одолевала док је сунце апсолутне победе тако топло грејало са свих страна, а онда су неке велике силе (цитат А. Вулина, Дрецуна млађег) почеле да поткопавају последњу одбрану Вође и његових.

Ех, Асаде, Асаде, да је мени тих 90 посто гласова, па нек Запад до миле воље прича о фарси и намештаљки, шио ми га Ђура, пси лају, ветрови носе…

Овако испаде да ни половина није довољна да се мирно спава, да се докторати пишу за пола сата, а џангризавом народу занавек запуше уста. Занавек, или бар накратко, док се не прође кроз Сциле и Харибде што вребају новоуспостављену демократуру.

“О, богови, богови!”, вапио је Понтије Пилат, мучен најстрашнијом главобољом, “отрова, отрова ми дајте да се ове муке заврше!”

Пред њим је стајао Ха-Ноцри, скитница и богохулник, који ће касније постати познат као Христ, кога данас следе стотине милиона људи. И тај човек је суровом прокуратору Јудеје чудом излечио страшну хемикранију.

Голготе, васкрсења, нити хришћанства данас не би ни било да је Христ, на питање да ли је увредио Цезара, рекао: Не!

А, већ је, према генијалној визији писца Михаила Булгакова (аутора “Мајстора и Маргарите”), од бола ослобођена глава Понтија Пилата, страшног Коњаника Званог Златно Копље, испланирано да скитница заводљивих проповеди “прогонство” нађе одмах поред Пилатовог летњиковца.

Али се на том путу испречио немилосрдни првосвештеник Кајафа, који је у Христу видео смртну опасност, већу чак и од суровог прокуратора Јудеје. Та опасност се звала једнакост и правда: највећи непријатељ сваке религије, сваког режима, сваког тиранства, заодевеног у раскошно рухо.

Да је Христос рекао: Не, нисам помињао Цезара, цењени хегемоне!, не би му главе дошао ни првосвештеник Кајафа. Прокуратора више никад не би мучила паклена хемикранија, Пилат не би до смрти, а и касније, тражио доказе да Христ, уствари, никад није ни постојао, и тиме умиривао сопствену немирну савест.

Неко изабере вечни живот, неко вечну патњу, бар тако проповеда Библија, али су наша овоземаљска житија много једноставнија, а наше одлуке много мање болне.

Због чега ничим изазвани министар полиције, др Небојша Стефановић, лепо не поднесе оставку, јер је ухваћен у плагијату? Ако не сме, нека пита премијера за одобрење.

Ако премијер одобри, ето излаза из бар једне бруке актуелне власти, која је слупала тешке паре за непотребне изборе, после којих је све остало исто, или још горе него пре.

Због чега толико упињање ађутаната и сеиза да се одбрани неодбрањиво, зашто премијер Златно Копље српске докторе наука са престижних британских универзитета назива будалама, док лавина са друштвених мрежа суровим хумором незадрживо поткопава брану пуну јаловине.

Када је Христ, из чистог срца, у очи суровом прокуратору рекао да је Пилат очајно усамљен и да му је огромни пас шиљатих ушију једина утеха у депресивном Јерусалиму, писару су перо и пергамент испали из руке. Очекивао је гнев Златног Копља, а уследио је шок, просветљење, прочишћење онога који је мислио да је свемогућ, све док није схватио да постоји и други пут.

Сваки писар је ту зато да кине кад се господар прехлади. Да га држи у илузији да је свемогућ, јер је без господара крпа, отирач за ноге, нико и ништа.

Служи зато да се згрози кад храбри дигну глас.

Хегемоне, брана пуца. Осврни се иза себе. Стави прст на чело. Саслушај паметније.

Ако већ не смеш против Цезара, немој ни против свог народа. Преживео је он и горе.

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ

Вести