О црвима и мртвој крави, или, фијаско српске економије за почетнике

Човек не мора бити финансијски експерт да би знао да се српска економија налази у катастрофалном положају. Није потребно никоме веровати на реч, довољно је знати сабирати и одузимати. Нажалост, изгледа да се актуелне српске власти наменски обраћају слојевима становништва који нису у стању ни толико, пословично се ослањајући на подршку неписмених, површних и корумпираних, а игноришући упозорења и критике свих осталих грађана.

Када је тренутна владајућа гарнитура дошла на власт пре нешто више од две године, њихова главна обећања тицала су се борбе против корупције, побољшања стандарда грађана и економске политике. За те две године видели смо неколико „корупцијских“ процеса који су углавном за последице имали постављање напредњачких кадрова на истакнута места у српским институцијама, од којих нисмо имали ништа, осим громогласних најава, тријумфалистичких хапшења и тихог ослобађања из притвора, уз додатну спиралу корупције у српским судовима (најновији пример је последњи скандал са судским нотарима, који је довео до штрајка адвоката).

Што се социјалног стандарда тиче, довољно је рећи да се наставља вртоглави пад запослености, који се делимично статистички инхибира вртоглавим партијским запошљавањем у државном сектору, довољно је указати на смањење плата и пензија (уместо најављене департизације) и укидање низа социјалних привилегија за труднице, социјално угрожене и сл. И већ нас гуру српског неолиберализма Кори Удовички убеђује да „српска администрација уопште није превелика“, већ да проблем праве искључиво запослени у државним предузећима (не помињући да њима управљају неписмени партијски кадрови). О увођењу кулука за незапослене и социјално угрожене да и не говоримо.

На плану макроекономије и финансија слика је још очигледнија, и још катастрофалнија. За две године власти тренутно српско руководство сменило је двојицу министара финансија и још толико министара економије (један, Душан Вујовић, је, додуше, аванзовао до министра финансија). При томе је Саша Радуловић најављиван као бескомпромисни стручњак са подршком међународних институција да би за мање од пола године био најурен из владе као државни непријатељ и незналица.

У случају Лазара Крстића, ситуација је још апсурднија – иако нам је представљен као „месија са Јејла“, ефекат делатности овог „младог стручњака“ (без икаквог искуства у јавним финансијама) свео се на два ребаланса и један пројекат буџета, чија је главна тенденција била стални раст дефицита. Након што је Крстић уклоњен са кормила државних финансија (званично због премијеровог „меког срца“, а у ствари Бог зна због чега), Вучић је недељама буквално лицитирао местом министра финансија, да би га на крају дао Вујовићу, „ако хоће“. Вујовић је пристао, и одмах се прихватио да ради ребаланс Крстићевог ребаланса, чије ефекте гледамо управо сада.

Да поновим још једном, човек не мора да има диплому економског факултета да би знао да сабере два и два. Министар Вујовић нам је пре неколико дана представио ребаланс државног буџета у коме је дефицит повећан са 182 млрд. динара до 225 млрд. динара. Дакле, упркос громогласним мерама штедње и општем смањењу стандарда грађана, упркос узимању милијарди долара кредита за рефинансирање дугова (који би требало да нам „смање камате“), упркос генијалној економској политици младог Крстића и рационалном приступу искусног Вујовића, дефицит буџета повећао се на 24%. Већ то би био повод за паљење црвених лампица и отварање озбиљног јавног скандала, да ствари нису још много горе.

Дан након што је влада без поговора усвојила овакав ребаланс, јавио се председник фискалног савета Павле Петровић да нам саопшти да „дефицит у ствари уопште није 225 млрд. динара, већ 300 милијарди“! Потпуно исту цифру је, уз исту опаску, навео и економиста Милојко Арсић, а цитира је и новинарка недељника НИН. Како је могуће да три различита аналитичара на три места излазе са потпуно истом цифром дефицита, која је неупоредиво већа од званичне? Али ни ту није крај – дан касније сам Вујовић нам саопштава да „у наредне три године треба да смањимо дефицит буџета са 2,5 млрд. евра до 1,5 млрд. евра“. А 2,5 млрд. евра је – 300 млрд. динара! Дакле, ми имамо министра финансија који јавно оповргава сопствени ребаланс буџета два дана након што га је усвојила влада. Да је г. Вујовић директор фирме у Србији, био би ухапшен због фалсификовања званичних докумената. Пошто је он министар финансија у држави у којој су медији и јавност брутално ућуткани, није било никога да подигне грају што је (1) дефицит буџета након увођења мера штедњи порастао за 64% и што  (2) влада ту чињеницу заташкава. Да ли можете претпоставити шта би се догодило са оваквим министром финансија и оваквом владом у свакој иоле нормалној и стабилној држави?

Наравно, прича са ребалансом буџета је само последња у низу манипулација и нелогичности које нам се сервирају. Штавише, лажирање података и манипулација информацијама од јавног значаја представља modus operandi ове владе. Недавно нам је тако објављен податак да ће се БДП убудуће обрачунавати са урачунавањем доприноса сиве економије (укључујући проституцију, трговину наркотицима и сл.), што даје повода властима да изјаве како су довели до„раста БДП“, иако ће БДП у ствари ове године да падне. Слично власти већ говоре о „паду незапослености“, иако је опет реч о манипулацијама статистиком, да не помињемо да нико није у стању да нам каже колико „новозапослених“ заправо представља напредњачке придошлице у државном сектору.

Нелогичности и противречности у вођењу државне економске политике су, дакле, толико очигледне, да их голим оком уочава апсолутни лаик. Он се надовезују на орвелијански тренд напредњачког режима да „једно говоре, а супротно раде“. Говоре о заштити угрожених, укидају помоћ трудницама и уводе кулук за социјално угрожене. Говоре о департизацији, постављају партијске кадрове на кључна експертска места у држави. Говоре о чишћењу државног сектора од трутова и нерадника, али упорно повећавају број запослених у администрацији. Говоре о смањењу задужености, али државни дуг иде кроз плафон. Говоре о мерама штедње, али дефицит буџета расте као квасац.

Узгред, говоре о мерама штедње, а повећавају издатке за политичке партије, које већ паразитирају на државном сектору и преко корупцијских шема музу државну касу. Списак је неограничен, а економија Србије више не личи ни на „једну краву коју музе цело село“, већ пре на леш краве на коме се црви отимају за последње залогаје цркотине. А затим нас црви преко телевизије и таблоида убеђују да је „крава жива и здрава“. А ако неко од новинара усуди да каже да је „крава мртва“ (а „да је цар го“), веома брзо бива уклоњен.

А трулеж се шири, и црви се множе.

Никола Малабашки, НСПМ