Иако се друштво у великој мери распада и дегенерише, иако патолошке појаве бујају и добијају на снази и учесталости, иако се морални и културни распад друштва подстиче са разних страна, у Србији као да постоји завера ћутања. Годинама већ ћуте и они који то никако не би смели. Тешко је поверовати да Српска православна црква не види страшне друштвене аномалије, али се чини и да јој не сметају превише. Тако бар проистиче из (не)иступања највиших црквених великодостојника, као и из рутинираних посланица које се шаљу у етар поводом највећих хришћанских празника.

СПЦ је одвојена од државе, али није одвојена од друштва. Царство Христово није од овога света, али Црква живи у овом свет и брине о душама овде, а не тамо. Црква се не може и не сме бавити политиком, али би се морала гласно и недвосмислено изјашњавати о појавама које угрожавају духовни и културни простор.

Може бити да је ћутање цркве одраз мудрости, вековног искуства и другачијег поимања времена и историје. Може бити да Црква види даље и боље но што виде други. Може бити … А може бити и да је овде реч о облику ескапизма и опортуног незамерања држави и различитим центрима моћи.

Црква најчешће игнорише масовне појаве социјалне патологије, а своју оштрину повремено показује критикујући бенигније појаве попут пихтијада или кобасицијада у временима поста. Колико год ове манифестације биле неукусне и непримерене, много је опаснијих феномена о којима Црква пропушта да се огласи.

У друштву у коме се умире од глади и немаштине, у коме очајници скачу са кровова и мостова, у коме се на телевизијама са националном фреквенцијом промовишу проститутке, олош и полусвет, у друштву у коме се систематски уништавају и породица и школа и у коме ђаци могу тући професоре, пихтијада је тривијалан проблем. Тамо где је велики део политичке, па и културне елите огрезао у бахатости и примитивизму, а где најбољи само чекају прилику да побегну из земље, кобасицијадама се може прогледати кроз прсте.

Последњи гаф несретног свештеника који је дошао у „Парове“, само је симбол дубље дезоријентације која влада у Цркви. Колико год се саблажњавали над оваквим чином, не сме се заборавити много већи пропуст Цркве који је прошао потпуно незапажено.

На челу савета Републичке радиодифузне агенције (која је преименована у Регулаторно тело за електронске медије), годинама је седео епископ СПЦ дајући својим присуством легитимитет вулгаризацији и уништавању медијског простора. Већ поменути и многокритиковани свештеник је само ушао у исти простор који је СПЦ већ посредно легитимизовала.

Србија нема ни дугу културну традицију, а нема ни изграђену социјалну или институционалну структуру која би се могла одупрети ентропији друштва. У таквом амбијенту, где је Црква једна од ретких институција дугог трајања, она „не може гледати своја посла“ како би то могла у неким сретнијим друштвима.

Чега се то Црква плаши? Да ли је највећи страх да јој држава не уведе порез и мало прочешља финансијске књиге? Да ли се Црква плаши да ће било какав друштвени активизам довести до жестоких напада на цркву и до изношења на видело новог „прљавог веша“? Да ли ће се невладине организације, настале јуче, острвити на цркву тражећи да Црква ћути, а да они говоре и арбитрирају?

Постоје тренуци у историји народа када Црква, ако жели да опстане као релевантна институција, мора са „кровова објављивати“ ужас који види око себе, без обзира на ризике.

Утицај цркве неће бити ослабљен нападима који долазе из агресивног дела цивилног сектора који би волео да Црква нестане, или да се бар сакрије у мишју рупу. Цркву неће маргинализовати чак ни повремене скандалозне афере на које Црква (такође скандалозно) пропушта да реагује. Цркву може маргинализовати само она сама, својом пасивношћу и компромисерством по принципу не дирамо ми вас, не дирајте ни ви нас. Ово што је већ годинама на сцени није византијска симфонија државе и цркве. Ово је трули компромис цркве и власти и на штету је и једних и других, а понајвише Србије.

Ово пишем у времену када је Народни музеј већ 14 година затворен, када је годинама затворен Музеј савремене уметности и када је Коларчева задужбина на ивици опстанка. Срећом „Парови“ су у пуном погону. Ћутање у Србији је заглушујуће.

Небојша Катић