О Драгану Јовановићу, творцу српске тајне полиције

Фељтон о творцу српске тајне полиције, осуђеном за ратне злочине од стране комунистичких власти, најпознатијем полицајцу Краљевине Југославије, написан на основу увида у обиман досије Удбе о њему.

„Када би неки књижевник хтео да напише књигу о камуфлирању, о лоповима, лажовима и пустоловима, не би требало ништа друго да ради, него само да посматра Драгог Јовановића. То би, вероватно, била најбоља књига те врсте.“

Ово је о творцу српске тајне полиције доставио један од његових потказивача. Налази се у немачком архиву БДС, досије Ј-55. Јер, Драгог су пратили и Немци, као и Енглези, комунисти и четници. И он је пратио све њих…

Досије Драгомира Јовановића, из архиве УДБА,баца потпуно ново светло на његову личност, али и на читав период окупације у Београду. Писати о Драгом Јовановићу данас, ипак, значи ухватити се у коштац с једним процесом у којем су тужиоци и одбрана заузимали тако супротстављене ставове. Јер, док је у процесу века Дражи Михаиловићу и другим непријатељима новог система, Михаиловић увек називан „издајником“, код Драгог Јовановића је стајало „крвник“.

И, он то није крио.

– Јесте ли ви потписивали стрељања у Београду?

– Јесам, каже Драги Јовановић, хладним гласом, објашњавајући како је то урадио да неко други не би потписао десет пута више стрељања.

На шест стотина страница саслушања у тадашњој Озни, у завршној речи пред судом, која је била потпуно цензурисана, Драги најмање брани себе. Као да тражи једино да се не представља већим монструмом него што стварно јесте.

Јер, да почнемо његову причу негде од краја…

Драги Јовановић напустио је Београд 5. октобра 1944. године. Последњи. Недић и његова влада отишли су дан раније. Фасцинантним памћењем – због којег је већ у 27. години скренуо пажњу на себе и постао шеф Централне пријавнице Управе града – он се сећа тачно свих ствари које је понео из Београда.

„Целокупну женину гардеробу, 11 пари одела, целокупан веш. Од новца 150 наполеона, сто хиљада динара, тридесет хиљада марака, две златне табакере, три златна сата, од којих један краљев, један златни ланац, 11 комада претопљених златних кашичица…“, ређа Драги Јовановић.

У Бечу Јовановић напушта владу и одлази у Ифен. Неколико месеци покушава да се домогне Швајцарске, чекајући папире у Брегенцу. У томе му помаже Сава Станић, који се представља као радник „Интелиџенс сервиса“. Када 1. маја француска војска улази у Брегенц, Јовановић шаље Саву да му уговори састанак с командантом. И, први пут наилази на убаченог комунисту, Сава стиже с француском војском и лисицама. Јовановић је први пут у свом животу ухапшен. Пребацују га у Карлсруе, где остаје до 12. јула.

У међувремену, 13. јуна, Јовановић пише југословенским властима молећи их да га не преузимају. У писму др Николићу он то објашњава овако:

„Поштовани господине Николићу, ја Вас молим, да ме као Србин и човек разумете, ја сам себи донео пресуду, која по моме добоком уверењу, по страхотама није нимало блажа него што би била пресуда коју бих имао да чујем у Београду. Преклињем Вас, испунићете ми дословно последњу жељу, јер то као човек који је хиљаде и хиљаде помогао и спасао за време окупације, заслужујем. Будите уверени да издајник своје земље нисам био, то можете сваком да поручите.

Процес нисам желео, јер не бих био достојан српског имена, ако бих на истом морао да говорим о свему што је било и што је део наше националне борбе за ослобођење. О томе ће неумрли суд историје рећи своје, а тада, уверен сам, страсти неће играти улогу, тај суд биће позитиван за моју особу.“

Драги даје упутства Николићу да га сахране са сликом жене и кћери, као и иконицом коју има у ташни. Он, истог дана пише и комунистичком потпоручнику (име избрисано):

„Обраћам Вам се као Србину-Црногорцу, апелујући на вашу официрску част, да ми опростите што вам под овом најтежим условима чиним бриге… Ја не могу да дођем на тај процес и бацим најтежу клетву на мој народ, јер бих морао, да говорим о тешкој борби нашег народа и да можда многе крваве ране озледим износећи ствари, које желим да понесем са собом у гроб.“

Драги Јовановић је очигледно желео да се убије. Била су то његова опроштајна писма. Није имао више папира, каже, али очигледно ни довољно омче да заврши са собом. Месец дана касније он долази у Београд, али сада и ради оно што је рекао: „отвара све ране“…

Дакле, ко је Драгомир Драги Јовановић?

Рођен је 27. јула 1902. у Пожаревцу, од оца Љубомира и мајке Вилме Драшковић. Гимназију је завршио у Великом Градишту, а Правни факултет у Београду. Његово прво запослење било је у Управи града Београда, на месту полицијског чиновника.

Кроз неколико година за њега ће се већ свуда знати. Са 27 година именован је за шефа Централне пријавнице Управе града, што би данас одговарало начелнику управе Јавне безбедности. Али исте године млади генијални полицајац показује и своје друго лице: његова каријера бива угрожена оптужбом за проневеру 400.000 динара. Новац успева да врати позајмицама од пријатеља, и на изненађење многих одлази у Загреб.

Застој у каријери трајаће, ипак, само до 1933. године када ће пред посету краља Александра открити једну усташку групу која је спремала атентат. Успева да их ликвидира, у акцији гине један од службеника, али се ускоро тријумфално враћа у Београд где постаје најважнији српски полицајац.

И у влади Милана Стојадиновића, и касније Драгише Цветковића, Драги Јовановић биће човек који контролише ствари. Неколико дана после окупације Немци захтевају да Јовановић преузме полицију, и поред противљења Милана Аћимовића, првог комесара у окупираној Србији.

Немци ће га непрекидно пратити, Архива Гестапо о њему има 500 страница, али га се никад неће одрећи. То ће урадити он, 5. октобра 1944., када ће и коначно побећи из Србије. У Београд ће стићи годину дана касније као највећи злочинац.

Izvor: nedeljnik.rs