Само се ви сложите, а онда ћемо некако да изврдамо тај споразум са Приштином, наводно је високи српски функционер рекао Србима с Косова, онако у поверењу, братски, такорећи родитељски.
Заборавио је једино да сисање весла није омиљена српска дисциплина у последње време, поготово на клизавом терену Севера, где један несмотрен потез и олако прихваћено обећање воде у амбис.
На жалост по високог функционера, нема више поверења ни за ситније ствари, камоли благослова за недопустиве одлуке, с којима се слажу сви, сем оних којих се то тиче и који би требало да ставе главу у торбу. Тачније, у зобницу, где су вазда завршавале најпркосније и највиђеније српске главе.
Функционеру и његовима је лако, истакли су политички-зилотску паролу “Европа или смрт!” и храбро гурају напред. Њима није јасно како неко може да буде против (њиховог) срећнијег сутра, а зарад тамо неке слободе. Они у клин, Срби у плочу, одзвања богме добро, ко ће кога потковати – ће видимо.
Оних гадних послератних година, када су црвени кренули да покупе оно што је преостало иза Немаца, усташа и остале багре, на ред је дошао и газда једне пилане на Романији. Трули капиталиста је тако допао ђумрукане ђе буржоаске јакрепе мемла дави.
Стоички је поднео, као онај одрани ован што су га пустили у шибље, а он ни мукајет. Испитивали га, дабоме и подјебавали, као што увек раде победници, осиони и нагло подгојени.
– Јел ти жао пилане, а?
Ћутао апсеник, о свом се јаду и бригама забавио. А, не би баш ни да с њим спрдњу терају. Данима, месецима зурио у зид, док су речи иследника пролазили негде мимо њега, кроз решеткасто прозорче, тамо, у слободу.
– И шта велиш, јел ти жао пилане, а? – упиташе га тако хиљадити пут, уз задовољан и циничан осмех победника.
Одједном, бивши газда диже главу, па рече изненађеним тамничарима, који су већ дигли руке од помисли да би ухапшени могао да прозбори коју:
– Сад ћу вам нешто испричати, ђецо моја…
Па крене причу како је свако јутро међу балванима пред пиланом затицао говно. Те решио да доака сератору што му погани хлеб од кога живи.
Пробдио једну ноћ у заседи.
Ништа. Ко да је сератор знао.
Не одустане газда. И другу ноћ ока не склопи. И трећу.
Кад, четврте ноћи ето његовог радника Ћамила. Осврне су око себе, двапут, трипут, скине гаће, па чучне над балванима.
А газда брже потеци, те му под гузицу потури даску, а кад се Ћамил истоварио, замакне иза ћошка све са Ћамиловим товаром.
Устане Ћамил, погледа – говнета ниђе! Тражи, тражи, џаба. Оде љут ко да су му три товара блага однели.
– Ето, њему жао говнета, а како мени неће бити пилане…
Разумем ја то време кад је газда чамио на робији, јер је имао нешто своје сиротиње и пар радника, сиротих ко и он. Беше то доба безумља, поратне хистерије и сумануте оданости нечем што је међу Србе посађено ко мушкатла у бетон.
Али, шта је сад, зар је лудило поново васкрсло међу Србима, то јест, међу њиховим вођама? За чије бабе здравље раскрчмише државу и ставише на тацну братске главе? Чиме су их то уценили кад тако манијакално вуку у амбис из кога изласка нема?
Која Европа, каква Европа, чему Европа? Другови, јел стварно мислите да нико у овој држави нема мозга, до ви и да ће бомбардовање бесмисленим речима и смешним обећањима испрати главе не само оних што им о глави радите, него и нама што вас само гледамо?
Ваш минули рад надалеко заудара, ко онај Ћамилов међу балванима. Па, што би онда ваш минули рад био пречи од наше пилане?
Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ
Вести
