Вест да власт покреће рат против лажних вести само по себи звучи као лажна вест, а у случају да није, онда је доста добар разлог да се успавана демократска јавност Србије коначно тргне и осови на задње ноге.
Наравно да нема дилеме да треба спречити ширење лажних вести путем друштвених мрежа, попут оних о отрованој води у Београду, лешевима који наводно плутају након поплава или о трудници која је изгубила бебу због демонстраната. Ширење панике путем лажних информација представља озбиљан проблем сваког друштва, а посебно с обзиром на дигитално доба у коме се информације шире невероватном брзином.
Али шта ћемо са осталим лажним вестима које пласирају управо они који су на власти? Замисао да власт по закону изиграва медијски полиграф и контролише тачност информација које улазе у јавни простор – такође је друштвени проблем.
На ову „иновативну“ идеју недавно је дошао, а ко други но министар за иновације Ненад Поповић, истичући да у те племените сврхе треба формирати Владину радну групу за одбрану од лажних вести. Како је рекао, свој предлог већ је проследио председнику Вучићу. Што баш њему, а не премијерки Ани Брнабић која му је надређена, Поповић није објаснио, но да не будемо ситничави око уставних овлашћења, тема је важна а брига власти за истину – уистину дирљива.
Уосталом, овај Поповићев предлог делује само као формализација нечега што се већ дешава у пракси. Представници власти се доиста свим (седмим) силама труде да исконтролишу шта је лаж, а шта истина. Толико бдију над информацијама које долазе до јавности да се грађанима (а посебно новинарима) понекад учини да у тој својој бризи прелазе и границе пристојности.
Сам Поповићев пробни балон од предлога сам по себи не би био толико неразуман, да није лицемеран и да држава и њени истакнути представници нису једни од најзаслужнијих због тога што у Србији цвета тржиште лажних вести, и што грађани немају поверења у институције.
Наиме, управо су листови који су рекордери у кршењу новинарског кодекса и ширењу лажних вести на државним конкурсима за медије у последњих неколико година добили милионске износе.
Истовремено, представници власти готово искључиво пристају на гостовања на телевизијама које су њима наклоњене, а које су – гле чуда – такође стекле репутацију на непровереним информацијама и непоштовању професионалних стандарда.
Међутим, оно што је дефинитивно још опасније јесте чињеница да су сами државни званичници често извори лажних вести. Проблем постаје још видљиви када се зна да је на медијској сцени Србије, супротно сваком професионалном новинарском правилу, заживела пракса у којој се без икакаве додатне провере верује службеним изворима и њиховим саопштењима. Но, шта када службени извори лажу?
Министарство правде је недавно без имало скрупула практично пласирало лажну вест да је Венецијанска комисија „задовољна“ нацртом измена Устава Србије у области правосуђа, истичући да се највећи део примедби односи на „нејасноће у преводу“. Када је извештај објављен у целости, сазнали смо да је „нејасноћа“ било не у преводу, него у суштинским стварима.
Исто министарство се обрукало и пре само неколико месеци када смо сведочили још једном трагикомичном „губљењу у преводу“. Наиме, на сајту Министарству је објављена вест на енглеском о извештају ГРЕКА чији наслов у преводу гласи „Србија није применила ниједну од препорука да се спречи корупција међу посланицима, судијама и тужиоцима“. Међутим, изнад линка на вест у Министарству правде су – невероватно – написали да су „готово све препоруке у већем делу испуњене“.
Истовремено, ако питате наше државне званичнике Србија је „економски тигар југоисточне Европе“, а има и највећи привредни раст на Западном Балкану. А ако консултујете званичне статистике знате да је тако нешто далеко од истине.
Када лажне вести производе и дистрибуирају званичници и најзначајније државне институције, а када се медији који су шампиони у кршењу правила струке буџетски финансирају, грађанска јавност може бити у најмању руку скептична према идеји о формирању Владине радне групе за „факе неwс“. Поготово због тога што би се контрола информација највише односила на интернет – место на коме је критика власти вишеструко заступљенија него у традиционалним медијима у којима је готово и нема.
Јер, контрола око тога шта је истина почиње на самом извору. Ако Влада одлучује шта је „лажно“, а шта не, то значи да нико више не контролише Владу, већ да Влада саму себе контролише – што је апсурд. У таквој ситуацији, демократија је само фасада, јер када нема проверених и тачних информација – нема ни добро обавештених грађана. А они су основа сваког демократског друштва.
Релативизација истине која је одлика нашег времена, непроверене информације и свеопшта рашомонијада на интернету, светски су феномени који свакако заслужују озбиљну анализу и реакцију јавности. Међутим, о томе шта је „лажна вест“ свакако ни у ком случају не би требало да одлучују власти. Иако, руку на срце, добро познају „материју“.
Инсајдер нет
